У Кушићима, под орахом Ристића, са Цветком, јединим из куће који је преживео злочин 1993. године. Моју сестру, брата, мајку и оца у романсираној биографији џелат Насер не помиње. Шта је лажна нада, од наших сам научио
Да се не угаси лоза Ристића: Јелена и Цветко Ристић
ОСТАО САМ НА СВЕТУ
Дo прага куће Ристића нељуди Насера Орића стигли су у зору, уочи Јовањдана. Одвели су Мића (16), старијег од браће. Не зна се где ни данас, 22 године после злочина. Сестру Митру (19) и мајку Иванку (42) стрељали су у подруму. На ливади под орахом, од неке запреге направили су ломачу. Ту су спалили оца Новака (41), главу куће. Иза џелата, на потезу од Језера до Скелана, остала су тела 68 недужних људи, а на згаришту породичне куће у Кушићима, 16. јануара 1993. године, жив је остао једино Цветко, петнаестогодишњак. Без игде икога, на свету сам.
Остаде пуким случајем. Није био усуд да увене последњи изданак Ристића. Са групом људи, престрављених, три дана провео је у обручу Орићевих злочинаца, у Језеру. По мосту, једином између Скелана и Бајине Баште, између пакла и Србије, пљуштала је снајперска и митраљеска ватра. Цветко се некако докопао ледене реке и Србије.
- Године смуцања прођоше - говори данас Цветко, на ливади, под тужним орахом. - У Бајиној Башти сам завршио основну, па отишао у Београд у Војну гимназију, па одустао. Из Београда прешао сам у Ужице, у Дом за незбринуту децу. Ту сам завршио Средњу техничку. Вршњацима нисам пуно причао о свему. Ко је од њих могао разумети шта се догодило мојима и мени? Нисам, чини ми се, схватао ни ја. Мени је само требало... што ми више нико не може дати... Дете сам био...
Џелате правда није стигла, а све се зна.
- Моме брату Мићу пресудио је Зулфо Турсуновић, он је умро као слободан човек - каже Цветко. - Шета слободан Насер Орић. И Хакија Меховић. Ено га, директор је неког јавног предузећа у Сребреници.
Гледа Ристић брда и вртаче надомак куће. Ту су му негде брата бацили, још га није нашао, а хтео би само да Мића поред сестре, оца и мајке сахрани.
“ПРОРАДИЛИ“ КОРЕНИ
Женски глас се чује, украј Дрине. Нагласак сремски. Разбија сету. Јелена грли Цветка, нуди кафу и ракију. - Ожених се из Инђије. Можда се лоза Ристића стварно неће угасити. Видећемо, ко то зна - говори Цветко, вазда озбиљан. Намрштен. Јелена се смеје, драго јој, она зна да препозна кад се Цветко радује. - Како се нас двоје нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени „прорадили“, Јеленина мајка родом је из Братунца. Долазе нам Војвођани редовно за Светог Јована. Морам Јелену боље слушати - обећава Цветко.
- Неће му тај сарајевски институт кости пронаћи - коментарише, више за себе. - Годишње 600 Бошњака нађу, а Србина ниједног...
Мир је некакав Цветко ипак нашао. Често се у камен претвори, да га сачува.
- Укључим телевизор, видим Орића - наставља једини преживели из дома Новака Ристића. - Прича о мојој кући. О Кушићима. „Ту сам изгубио своје најбоље борце“, тако каже. Има заштиту целог света. И романсирану биографију. Нигде ми сестру, брата, мајку и оца не помиње... Јесам, читао сам и између редова. Ништа, ни слова. Свих ових година долазили су ми повремено, адвокати. Говорили су: „Доказе против убица имамо“. Кажу, јавиће се, најкасније у петак. И ништа. Шта је лажна нада од наших сам научио. Не мислиш ваљда да сам од џелата истину тражио?
Цветкове речи као у празно да лете.
- Шта ми преостаје? Нема од тога ништа, од правде. Није то за сиротињу, на обе стране. „Главоње“, зликовци, шверцери оружја са обе обале, они су се извукли - говори.
ДОБИО ЈЕ И ПОСАО
Зато Цветко све људе једнако гледа. И Србе и муслимане. А, гледа их пуно. Запослио се у „Електродистрибуцији“ па стално шпарта по терену. Спаљену кућу је обновио. Сија на сунцу, у зеленилу. Помагали су многи да се лоза Ристића не угаси, цигла по цигла, цреп по цреп. На зиду, поред иконе Светог Јована, исписано је и име „Новости“.
Прошли пут, ракију смо под орахом попили маја 2011. кад је брачни пар пензионера избеглих из Сарајева негде у Србију, на адресу „Новости“ послао 3.100 евра. Уз новац, послали су поруку: „У кући урадите централно грејање, квалитетно“. Људи скромни, животну уштеђевину су дали. Један „услов“ су имали - да им се име не спомиње.
Пуца поглед на четири стране. И горе. Пети хоризонт људима нигде ближи није него у Подрињу. Чак и када је мир. Највише тада. Живи и мртви размењују речи. Успомене убили нису.
- Сине мој - нежна је мајка.
Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби.
- Кад су те одвели, јеси ли се пуно мучио, мили брате мој? - Цветко са небом разговара. - Оче, зашто ме остави?
У грлу стало. Мислиш, проћи ће. Ал’ олуја пуче, бесни, лије низ лице. Онда се смирило, као блага киша. Ево, полако стаје. Кад прође, онда више ништа нема да се каже. То је сигуран знак да је свако нашао свој мир.
Аутор: Никола Јанковић
Извор: Новости
13. октобар 2014.