У СР Хрватској су током априла и маја 1990. године одржани републички, локални и председнички избори, где је победио Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ. Врло брзо по преузимању власти очистили су полицију од „проблематичних“ крадова. Људи који нису били хрватске националности и проусташког размишљања су уклањани не само из полиције, већ из свих државних органа и администрације. Пала је одлука да се Хрватска добро наоружа и припреми за рат. Тачније насилно одвајање од СФРЈ и обрачун са ЈНА. Министар одбране у новој Влади Хрватске, Мартин Шпегељ, уједно и бивши генерал ЈНА, заједно са сарадницима, међу којима и министар полиције Јосип Бољковац организују илегалан увоз оружија из земаља бившег Варшавског пакта, али и прекоморских земаља. О томе је чак и снимљен један документарни филм, који је јавности приказан тек крајем јануара 1991. године. Завладало је запрепашћење код Срба и оних који су волели Југославију. Хрвати су насели на демагогију својих вођа како је све то монтирано у режији „србо-четничке ЈНА“.

Пролеће 1991. године у Југославији није донело ону лепоту као у бајковитим причама. Напротив, бајка се претворила у ружан сан. Хрватска полиција по налогу својих главешина упада у насеља која су претежно насељена Србима и(ли) мешовитог националног састава. Срби и сви људи пројугословенске оријентације бивају малтретирани, злостављани, пале им се куће, имовина, а пре тога пљачка. Све то се из дана у дан појачава. Када је српски народ у СР Хрватској видео да је ЈНА само неми посматрач, да Генералштаб ЈНА у Београду не врши своју обавезу, а то је заштита свих грађана и њихове имовине, као и заштита уставно-правног поретка СФРЈ, кренуло је и самоорганизовање за рад самоодбране од нападача.

Мајка Аница Стојадиновић, на гробу сина Стојадина Миркоића

Ситуација у касарнама ЈНА које су биле на територији СР Словеније и СР Хрватске, СР Босне и Херцеговине је била врло чудна. Регрути ЈНА хрватске и словеначке националности, у касарнама ЈНА те 1991. су желели да што пре оду кући. Није их занимало никакво заједништво нити светла прошлост, партизани и сл. Војници регрути ЈНА, српске националности били су прилично збуњени целом ситуацијом. Како и не би… Васпитавани су код куће, а и учени у школи да је Југославија домовина свих народа који у њој живе, а Југославесна Народна Армија да је светла традиција наше отаџбине.

Тако је и 28. децембра 1990. Стојадин Мирковић из ваљевског села Горње Лесковице послат првобитно у Бања Луку, где се обучавао за тенкисту, а у мају 1991. војник Стојадин Мирковић добија прекоманду из Бања Луке и одлази у Бјеловар, дубоко у територију СР Хрватске. Стигао је у касарну „Божидар Аџија“, где је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Под контролом те касарне било је и складиште муниције „Беденик“, за потребе ЈНА која се налазила на 20 километара од центра Бјеловара, у једном шумарку.

Један од главних официра у тој касарни био је и мајор ЈНА Милан Тепић, рођен 1957. године у дубичком селу Комленац. И њега је у војну службу довео патриотизам и светла прошлост предака (ујак Гојко му је био ратни-војни инвалид из Другог светског рата, борећи се са усташама и Немцима, на територији НДХ). Није се мирио са цепањем Југославије, као ни учесталим провокацијама и нападима на припаднике ЈНА те 1991. године. Видео је мајор ЈНА Милан Тепић да хрватски паравојници желе да их заробе и убију. Да се докопају драгоценог материјала и оружја у складишту.

29. септембра 1991. од ране зоре зенговци (хрватски паравојници) су опколили и касарну ЈНА и складиште. Команда 5. војне области ЈНА смештена у Загребу уместо помоћи својим војницима, послала је посматрачку мисију Европске заједнице, која је требала да врши улогу некаквих „мировњака“. Хрватске нападаче то није занимало, ни најмање. Они су желели да што пре освоје касарну и складиште. Тако је и било.

Запуцали су према касарни ЈНА још у седам часова. Развила се борба која није дуго трајала. У касарни је главнокомадујући био пуковник ЈНА Рајко Ковачевић, комадант бригаде и одбране касарне. Он је наредио обуставу паљбе и предају. У касарни тада је било 60-ак официра ЈНА и 150 војника. Хрватски агресори су ушли у круг касарне поподне, наредили предају оружја и скидање војника и официра до појаса. Затим је Јуре Шимић, бивши официр ЈНА, а септембра 1991. комадант тзв. Кризног штаба у Бјеловару, извео Рајка Ковачевића заједно са његовим колегама официрима Југославенске Народне Армије Драгишом Јовановићем и Миљком Васићем и стрељао их, испашивши у сваког по два хица.

Док је још трајала борба са хрватским агресорима, мајор ЈНА Милан Тепић се повукао до складишта муниције. У њеовој глави је сазрела мисао коју је он после изговорио својим војницима. Та чувена реченица је остала и записана да се преноси на поколења:

„Једанпут људи дају ријеч,
она остаје или се погази.
Ја сам дао ријеч да ћу да браним
ову земљу ако јој буде тешко!”

Заједно са пар војника мајор Тепић је био у складишту, међу којима и војник Стојадин Мирковић Цоле. Он је био у транспортеру. Тенк у којима су били зенговци, са шаховницом, почело је да гађа гранатама складиште и његове чуваре. Војник Стојадин Мирковић се херојски борио. Косио је митраљезом свог транспортера нападаче као траву. Видели су да неће бити лако и настављена је рововска борба, још јачом жестином. Мајор Тепић је рекао војнику Мирковићу да изађе из транспортера и да се преда са осталим војницима ЈНА. Није пристао, одбио је наређење! Чак је узвикнуо: "Слобода нема цену!".

Војник Мирковић је успео да заустави хрватски тенк, погодивши га у жироскоп. Затим су у два наврата Стојадинов транспортер погодиле две зоље. Стојадин је одлетео у ваздух. То је посебно разљутило мајора Тепића, који је сачекао да што више хрватских нападача уђе у складиште. Тада је активирао прекидач који је 170 тона експлозива дигнуто у ваздух. У целој околини складишта и касарне у Бјеловару видела се „печурка“. Милан Тепић, мајор ЈНА одлетео је заједно са Стојадином Мирковићем у легенду.

Године пролазе, већ је двадесет и друга од тог 29. септембра 1991. а легенда о два хероја Стојадину и Милану не престаје да живи. Шта више, Милана Тепића успоређују са Стеваном Синђелићем, јунаком из Првог српског устанка...

Иначе последње одликовани народни херој СФР Југославије је управо мајор Милан Тепић. У Републици Српској постоји медаља за храброст у борби за одбрану земље „Милан Тепић“.

Графит са ликом Тепића и његовим речима у Бања Луци

У Београду, Зрењанину, Инђији, Оџацима, Новој Пазови, Ветернику и Ср. Митровици постоје улице посвећене хероју Милану Тепићу. За Стојадина Мирковића нема улице. Постоји само захтев његове породице, пријатеља и поштоваоца да једна улица у Ваљеву понесе његово име.

Вечна им слава и хвала!

Аутор: Томислав Б. Ковач
28.09.2013.