Книн је градић у далматинској Загори, у подножју планине Динаре и релативно близу обала Јадранског мора, неких педесетак километара, гдје протиче и ријека Крка. Заправо то је мјесто веома бурне историје, гдје православно становништво, односно Срби вијековима обитавају.
Управо тај моменат, тај појам "православни" стољећима прави проблем, јер Ватикан се никада није мирио да му у близини Медитерана живе Срби, љубитељи Русије и Православља. Зато су још од Великог раскола 1054. у наредним епохама слати емисари у сјеверо-западне дио Балканског полуострва и јужне дијелове Паноније, који су имали за циљ превјеравање и покрштавање православних "шизматика".
Пропаганда Римске курије је почетком 20. вијека била таква да сви Славени који су римокатоличке вјере, да су то Хрвати. Ово није било случајност, нити се може подвести под занемариву чињеницу, напротив. Хрватски корпус је радикално увећан чак 18-20 пута, док је сам Ватикан добио љуте борце, наручито у Херцеговини и Далмацији, за своје морбидне циљеве.
Книнско подручје је у неким давним временима био престолница четири хрватска краља, али њихове гробове нико не зна, већ је све у домену претпоставки. Тврђава изнад града је сазидана чак у IX стољећу. Истовремено, Србима у западним крајевима, Книн такође представља стуб, па чак и пијемонт, јер је у самој вароши било велико жељезничко чвориште још с' краја XIX вијека. Према аустријским пописима у книнском срезу је 1856. године било 22.000 становника, од чега 90% Срба православаца. Двије православне светиње су биле у Книну:
- Покров Пресвете Богородице (1866.)
- Св. Ђурђа у Книнском Пољу (1468.)
И када се завршио Први свјетски рат, Книн је остао под италијанском контролом, све до 4. априла 1921. године, када су га преузеле власти Краљевине СХС. Касније је Книн ушао у састав Приморске бановине, чије је сједиште било у Сплиту. Од тог времена живот у Книну и околини је просто великом брзином напредовао. Прогрес се осјећао на сваком кораку у свим сферама друштва. Изграђени су: болница, касарна, вишеспратне стамбене зграде, асфалтне улице, електрификација, школе...
Априла 1941. Книн опет долази формално под италијанску окупацију, али је цијели крај посље неколико недјеља потпао под наци-фашистичку Независну Државу Хрватску. Након капитулације Италије септембра 1943. управу книнског округа преузимају снаге Вермархта. Током Другог свјетског рата дешава се да су оружане снаге НДХ починиле серију покоља уз невиђена иживљавања и бруталности од којих су се јежили и сами њемачки и италијански официри.
Изнад Книна у Стрмици је столовао војвода Момчило Ђујић, четнички командант који је имао војну формацију око 3.500 људи под оружјем, названа Динарска дивизија, иако се данас за њу по бројности може се рећи била бригада.
Завршетком ДСР 1945. Ђујић се са својим саборцима повлачи до Трста, а надаље преко Италије одлази у САД, гдје је остао до смрти 1999. године. У отаџбину се никада није вратио јер је од југо-комунистичких власти проглашен за ратног злочинца и сарадника окупатора.
Ипак, народ са Тромеђе је Ђујића доживљавао као спаситеља (опјевајући га на гуслама и народним пјесмама) јер је хиљаде Срба заштитио од усташког ножа. Хрвати и муслимани одани поглавнику Анти Павелићу долазили међу православне Србе око Динаре и Велебита те камама наваљивали углавном на жене и старчад, док милости није било ни према дјеци. Штавише, усташки крвници су и живе и мртве Србе бацали у дубоке крашке јаме - "голубњачке". Зато је свештеник Ђујић бацио мантију и узео оружје те стао на чело одреда који су жељели останак краљевине.
О овим библијским страдањима Срба се у Брозово вријеме владавине није смјело причати на глас, већ шапатом. Тајне службе као што су ОЗНА, касније УДБА су прогањале све оне који би потенцирали овакве теме. Заправо Југославија је грађена на лажним идеалима братства и јединства у које су већина наивних Срба вјеровала, остали народи су ту имали статистичку грешку.
С друге стране, хрватско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације.
Педесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. вијека на територијама гдје је геноцид над Србима у ДСР доживљавао амплитуду: Далмација, Косово и Метохија, Банија, Херцеговина, Кордун, Лика, Босна, Славонија, Билогора... комунистички прваци су редовно прогањали и свештенство СПЦ. Знали су црвени кнезови (локални функционери Савеза комуниста) да ће тако сачувати своје позиције ако се заиграју "истјеровања духова". Дешавало се да православне цркве бивају срушене тј. миниране чак и у мирнодопско вријеме, те су то камење користили за градњу школа, болница, домова културе и сл.
Добар примјер описа голготе каква је била у авнојевској Хрватској јесте долазак владике Симеона Злоковића на чело Епархије горњокарловачке 1951. године. Како савременици кажу, од најбоље и успјешније епархије СПЦ са западне стране Дрине, затекао је згаришта, број вјерника је био преполовљен, са свега десетак свештеника, док је његово чадо било уплашено. Слично је било и у Далматинској, Загребачкој и Славонској епархији. Овдје вриједи рећи да је хрватска УДБА отровала тј. убила игумана манастрира Крка, Никодима Опачића1967. јер су знали врло добро шта монаси и СПЦ значе Србима.
Хрватски екстремизам је у домовини био фино "запакован" годинама након ДСР, док је у емиграцији успјешно опстајао и ширио се захваљујући тајној операцији "Гладио", односно помоћи чланица НАТО пакта наци-фашистичким бјегунцима. Тек када је шеф југославенских сигурносно-обавјештајних служби Александар Ранковић на Брионском пленуму 1. јула 1966. смјењен са свих функција, покреће се талас побуна на националној основи. На Косову и Метохији 1968. креће прва "револуција", док 1971. у Хрватској буја као гљива посље кише МАСПОК и нагиње ка Усташтву... истовремено хрватска емиграција све вријеме има низ акција усмјерених против СФРЈ, сањајући обнову НДХ.
Тек након Титове смрти 1980. године полако долази до попуштања гводених стега, гдје су хрватски комунисти видјели да им Срби више не требају, јер фактички имају "државу", пошто је све озакоњено контраверзним Уставом из 1974. када су федералне јединице постале републике са многим особинама и овластима државе.
Највише руководство СФРЈ, СР Србије, па и покрајине САП Косово су деценијама окретали главу од албанског насиља према србском становништву које није било случајно, нити дјело "шачице бандита". Напротив, све је то било добро организовано, а помоћ и често уточиште им је пружао диктатор Енвер Хоџа, вођа сусједне Албанске Републике. Колико год да је руководство у Београду нудило некаквих "права и слобода" албанској националној заједници на КиМ и у Југославији, све је то било мало. Њих је само занимало одвајање не само Космета, већ и дијелова Црне Горе, Вардарске Македоније, па чак и Грчке Републике, те уједињење у ткз. Велику Албанију, пројекат који је прокламован давне 1878. преко злогласне Призренске лиге.
Готово да нема дана да шиптарски гангстери нису Србима учинили нека злодјела на КиМ: пљачку, палеж, туча, силовања, убиства и сл. Такође, хиљаде албанских емиграната је долазило из матице, те на простору између Проклетија и Копаоника истјеривали Србе и конфисковали њихову имовину, без пардона. Власти САП Косово су били само њеми посматрачи, заправо подржаваоци оваквог удруженог злочиначког подухвата.
Само у периоду 1974-1985 извршено је преко 2.200 тешких кривичних дјела на КиМ над неалбанским живљем, према подацима канцеларије Министарства унутрашњих послова СР Србије у Приштини. То свакако није коначан број, јер у страху до нових одмазда, нека кривична дјела нису пријављивана. Информације о оваквим стварима у медијима су најчешће прећуткиване, тек понека вијест на споредним странама "Политике", "Вечерњих новости", "Борбе", "Дневника" и сл. Ипак, "од ува до ува" зле вијести су долазиле до Суботице, Марибора и Умага.
Истовремено, Албанци су обилато користили мноштво повластица од југославенске државе, па им је пола вијека природни прираштај био преко 22 промила, убједљиво највећи на европском континенту.
У дневном листу "Вечерње новости", који је продаван широм Југославије, САНУ објављује Меморандум у два наставка 24. и 25. септембра 1986. који се тицао опстанка и цјеловитости србског народа, а што је прокламовано од интелектуалне елите у Београду. Ово је одмах код других народа, прије свега Хрвата и муслимана, касније Словенаца и Албанаца изазвало оштре осуде.
Заправо, србским академицима је постало јасно да СФРЈ неће дуго да опстане (шушкало се већ о акцијама страних обавјештајних служби против нас) јер готово сви темељи који је држе су попуцали или почињу да пуцају. Ту се нашао проблем око граница које су Тито и комуисти нацртали 1946. године, према којима је србски народ разбацан у пет од шест република СФРЈ. Наравно, то све није случајно нацртано, нити је "дјечак са Сутле", тек онако добио право да води јужнославенске народе и народности.
Почетком 1989. у мјесту Кистање, недалеко Книна оснива се СКУД "Зора". Далматинци су намјерно ставили тај префикс "србски", што је значило да чувају нематеријално благо и традицију Срба са Тромеђе. Управо то је упалило аларм у хрватској Управи државне безбједности, која су као и сви хрватски, па и југославенски политичари повезивали појам "србски" са четништвом. Парадокс је то што су "четници", односно ЈВуО били југославенска оружана сила, а не србска...иако су, наравно, највише Срби попуњавали јединице Равногорског, али и Партизанског покрета за вријеме ДСР.
У правом смислу ријечи "четници" су били србска герила у Јужној Србији почетком XX вијека, те дала велики допринос у ослобађању вардарског дијела Старе Србије. Исто тако и у доба Великог рата постојали су четнички одреди 1914-1918, нешто као специјалне јединице Војске Краљевине Србије.
У таквој атмосфери обесправљености и застрашености србског живља, у већем дијелу Југославије долази тај 28. фебруар 1989. Тог дана је одржан велики митинг у Београду, пред Савезном скупштином, на коме је присуствовало око 200.000 људи који су захтјевали хапшење Азема Власија, лидера албанских сепаратиста и његових сарадника.
Исти дан, неколико стотина Книњана (отприлике око 600), првенствено радника компанија: "ТВИК", "Агропрераде" и "Динаре", али и неколицина средњошколаца се окупља у Книну. Први пут, од времена ДСР, се јавно показује србска тробојка, али без петкокраке као симбола. Заправо та тробојка је универзална србска народна застава. Њихов мотив окупљања је био пружање подршке сународницима на Косову и Метохији који су деценијама били изложени организованом албанском терору и страховлади највиших размјера. И они су упутили апел највишим државним рукводиоцима да спашавају сопствени народ, који је дословно бјежао главом без обзира са својих огњишта.
Међу говорницима у Книну појавили су се: браћа Доброта, Јован Опачић, Драгн Бурсаћ и други. Међу присутнима је био у партизански првоборац Симо Дубајић, некадашњи мајор Девете далматинске бригаде ПОЈ, са којом је дошао у словеначке шуме средином маја 1945. гдје је учествовао у масовним ликвидацијама усташа, познато као Масакр на Кочевском рогу.
Протест је био миран, без нереда, али свеједно, организатори су приведени одмах у канцеларију тајне полиције. Они су прошли информативни разговор који није био обичан, већ су инспектори СДБ сумњичили за "четништво" и повезивали их са ткз. Антибирократском револуцијом која је неколико мјесеци раније спроведена у АП Војводини, а мало касније и у СР Црној Гори. Суштински то није имало много везе, јер једина ствар која је организаторе Книнског протеста повезивала са Београдом у том моменту јесте жеља да престане албански терор према Србима на Космету.
Већ наредни дан, готово сви хрватски медији су писали како се у Книну окупља некаква "четничка гарда", те како сви они су подржаваоци Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Централног комитета Савеза комуниста СР Србије. Уистину, била је то још једна новинарска "патка", на коју се 99% Хрвата "упецало". Зашто?
У Хрватској се према Србима никада није гледало са симпатијама, камоли љубављу... индокринацијом Католичке цркве преко својих фратара и штампане литературе, Срби су посматрани као "реметилачки фактор". Хрвати су повјеровали да су земље које им је Тито дао 1946. потпуно реалне и да ту не треба ништа дирати. Сем тога, мисао коју је усташки министар Миле Будак изрекао у Госпићу маја 1941. како ће "Трећину Срба побити, другу трећину покатоличити, а трећу трећину протјерати", никада није напуштала хрватску елиту. Тиме су сви они жељели да се ријеши "Србско питање у Хрватској".
На Косову Пољу те 1989. године о Видовдану је одржана прослава 600. годишњице епске битке између Моравске Србије и Турака Османлија, на којој је било око милион Срба пристигли из свих крајева Југославије, па чак и иностранства. Многи публицисти и социолози сматрају да је ту са Милошевићевим говором покренут вулкан србског национализма.
Није! Јер Слободан Милошевић уистину није био "србенда", већ Југославен по националности, али каријериста по особинама, који је схватио да на Видовданским идеалима је најлакше придобити Србе и шчепати власт. Срби су највећим дијелом угушивани по националним изјашњавањима, али је овај догађај добио невјероватно велику медијску пажњу, као да "Исус Христос, син Божји поново долази да суди живима и мртвима". Већ тада се знало да се "нешто велико спрема".
Далматински Срби су у селу Книнско Косово одржали 9. јула 1989. такође Шествјековну прославу Косовске битке, гдје су опет организатори хапшеним и привођени у канцеларију СДБ.
Појавом квази-историчара, робијаша и дисидента Фрање Туђмана, иначе бивши Титов генерал на јавној сцени почетком 1990. године, успјешно су брисане разлике између хрватског фашизма и антифашизма. Хрватима комунистима су "наједном" постали блиски сународници обожаваоци НДХ, док су им идеолошка браћа - србски комунисти постали далеки и мрски.
Дошло је до толико жељеног сједињења љевице и деснице међу Хрватима, која је касније добила резултат на крају деведесетих година 20. вијека. Хрватска је постала етнички и вјерски најчистија држава у Европи. Преко 650.000 Срба је принудно напустило своје домове, док је око 8.500 Срба убијено, како у урбаним срединама ван оружаних дејстава, тако и за вријеме злочиначко-терористичких акција хрватских оружаних снага: "Оркан", "Откос", "Бљесак", "Олуја", "Масленица", "Миљевачки плато"...итд.
Фебруарски протест у Книну је само почетак серије протеста Срба у СР Хрватској који су жељели да се поштује Устав и закони још увјек важеће државе СФРЈ. Проблем је у томе што друге нације: Хрвати, Словенци, муслимани и Албанци у том моменту су жељели њен нестанак. То их је све зближавало, па су једни другима пружали подршку против Срба. У свему томе је кумовао и "спољни фактор" који је током Хладног рата више пута показивао према Југославији отворене пријетње и мржњу.
Било како било, заборав доноси понављање.
Написа: Чуле
28.02.2025.