„Тата, нека те драги Бог чува.“

То су биле последње ријечи које је дванаестогодишња Зорица Божић упутила свом оцу приликом  растанка у братуначком селу Магашићи. Недуго затим, у градском дијелу Братунца, октобра 1992. године, гелер непријатељске гранате са муслиманских положаја, погодио је невино дјечије срце.

„А често ми се чинило да у својих десет или дванаест година разумије живот боље него неки одрасли људи. Имам још дјеце, али мајчино срце никада не може заборавити изгубљено дијете“, прича нам мајка Милка, која у непреболу свакодневно дозива сјећање на своје најмлађе чедо.

Зорица је била одличан ученик. Завршила је пети разред у Кравици и спремала се за шести. Никада није стигла да га упише.

„Разговорљива и весела, добра и паметна, са свима је знала да лијепо разговара, сваку комшиницу да с осмијехом дочека и позове у кућу, да кафу скува“, с тугом испод срца, говори мајка о свом дјетету.

Сјећа се и мирног живота у Магашићима, суживота српских и муслиманских породица. Свако је радио свој посао и међу људима није било већих сукоба. Слагали су се и живјели као комшије. Када су почеле приче о рату, каже, нико није вјеровао да ће до њега заиста доћи. Међутим, рат је ипак почео, а убрзо је, 20. јуна 1992. године, услиједио напад на наше село.

Тог дана, свједочи Милка, бјежали су према Ада њиви. Када су изашли на пут, пресрела их је муслиманска група и отворила ватру. На лицу мјеста погинуло је шесторо људи.  Након тих догађаја морали су да напусте свој дом у Магашићима и крену ка Руми у СР Србији.

Милка Божић

„Посебно памтим тај дан када смо напуштали Магашиће. Зорица је пришла свом оцу и молила да пође са нама. Он јој је рекао да мора остати да брани кућу. Тада га је загрлила и рекла:

„Тата, нека те драги Бог чува.“  То су биле једне од посљедњих ријечи које му је упутила.

Након краћег периода, Милка и Зорица, најмлађе дијете у Божића, враћају се у Братунац, док су старија дјеца остала у СР Србији да раде.

„Нисам ни слутила да би дјечији одлазак у продавницу могао да буде кобан. Погинула је 5. октобра 1992. године. Имала је дванаест година“, прича мајка. Сјећа се да је у несрећном периоду смјештена била у Братунцу, у једној кући под Грацом. Зорица је, тога дана, са још двије дјевојчице отишла до продавнице, да купи крем. Изашле су из продавнице и стигле до капије када је пала граната. Један гелер погодио је Зорицу право у срце.

„Када сам чула експлозију, одмах сам истрчала и кренула према продавници. На капији ми је портир рекао да је граната погодила дјецу и да су Зорицу одвезли у Дом здравља. Потрчала сам према дому здравља. Када сам стигла, једна медицинска сестра покушала је да ме заустави говорећи да сачекам. Рекла је да је превијају. Нисам могла чекати. Утрчала сам у просторију и подигла чаршаф којим је била покривена. Тада сам видјела да је моја Зорица већ била мртва.“

Не прође дан да се мајка Милка не запита колико би Зорица данас имала година, какав би јој живот био, а најтеже јој је када види њену генерацију, вршњаке који су данас формирани људи и који имају своје породице и потомство.

„Често је сањам. Не сањам њу директно, већ сањам да ми је нестало дијете и да га тражим по шумама. Трчим и дозивам га, али га никако не могу пронаћи“, прича мајка Милка уз опомену да чувамо мир и Републику Српску, јер, много је младих живота изгубљено и њихова жртва не смије бити заборављена.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар РС приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама МЦРС.

Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча, биће одржана у Братунцу 4. јула 2026. уз овогодишњу поруку:

У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ
У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ!