Хрватски покер: Месић, Марковић, Кадијевић и Лончар
Социјалистичка Федеративна Република Југославија је била друга јужнославенска држава која је настала 1945. године на рушевинама Краљевине Југославије.
Још током Другог свјетског рата у дијеловима гдје су Срби имали већину, самим тиме и слободну територију одржана су два засједања АВНОЈ-а. Прво у Бихаћу, а друго у Јајцу. Ту су дефинисани будући темељи нове државе, а између осталог и абдикација, односно збацивање са престола краља Петра II Карађорђевића који се тада налазио у избјеглиштву скупа са Владом (Слободана Јовановића). Били су под присмотром Енглеза у Лондону, заправо држани у шаци.
На трећем засједању АВНОЈ-а у Београду 7. аугуста 1945. је припремљен терен за Уставотворну скупштину која је у новембру исте године почела са радом, а 31. јануара 1946. званично проглашен Устав Федеративне Народне Републике Југославије. Држава је 1963. промјенила само назив, све остало је било исто.
Уставом из 1974. СФРЈ је добила неке чудне метаморфозе, гдје су републике добиле велика овлашћења у односу на савезну администрацију, а такође и покрајине: АП Војводина и САП Косово су добиле скоро па атрибуте државности. Било је то грубо распарчавање СР Србије и пресјецање коријења Србима.
Тито: Фрањо, гдје ја стадох, ти продужи!
Централни комитет Комунистичке Партије Југославије, (највиши политички органи власти) је обиловао полтронима који су опијени добрим економским стандардом распршивали своје хедонистичке пориве од стамбених простора и луксузних аутомобила преко кафана, ловишта и хотела па до јадранских љетовалишта и зимовалишта.
Ко год је имао нешто другачији став од врховника, бивао је уклоњен. Добар примјер те тврдње је избацивање Добрице Ћосића из Савеза комуниста СР Србије у мају 1968. на 14. пленуму. ЦК се дистанцирао од Ћосића, рекавши да је клеветник и да му је излагање супротно тековинама НОБ и револуције.
Било како било, тај Устав из 1974. је потписао и подржао Јосип Броз Тито, доживотни вођа Југославије, постављен на чело Предсједништва СФРЈ који је живио у бајкама о прогресу, социјалној правди и јединству јужнославенских народа и народности. У суштини тај највиши правни акт је био почетак краја Титове Југославије, јер је само дао вјетар у леђа сепаратистима у Словенији, Хрватској и КиМ, који су шесдесетих и седамдесетих година 20. вијека имали мноштво антијугославенских акција и побуна.
Тим прије, јер је Александар Лека Ранковић уклоњен из политичког живота пар година раније, тачније 1. јула 1966. на чувеном Брионском пленуму. Управо је његова смјена донијела само двије године доцније прву велику албански побуну на Космету, а већ 1971. године у западним дијеловима земље букнуло је ткз. Хрватско прољеће, познато као МАСПОК.
Штавише и Титова смрт 1980. је доживљавана као катастрофа, а многи су прижељкивали још тада разлаз југославенских република, само су наивни Срби плакали за њим.
Но, прилике у Европи су тада биле неповољне за оне који су жељели нестанак СФРЈ. Совјетски Савез је водио Леонид Брежњев, прилично агресиван и дрзак, додуше нешто блажи него Стаљин, али довољно луд да Запад мора да издалека нешто добацива. Тада су још увијек постојале двије Њемачке: Источна и Западна, а у Берлину је и даље био зид, као симбол совјетске (над)моћи.
Међутим, када је СССР преузео политичар Михаил Горбачов 1985. године долази до тектонских поремећаја. Више него јасно је то да су САД и Велика Британија оствариле важне побједе. Совјетска држава, као и сви њени сателтити у Варшавском пакту почињу да нагло труле и да се распадају. Горбачов се правио да то не види, да то не постоји. Више него чудно, зар не?
Осмјех злотвора у Њујорку, 1988.
Новембра 1989. као гром из ведра неба долази рушење Беринског зида, а наредне јесени Западна Њемачка окупира Источну - настаје толико жељено "уједињење". Источни Њемци су жељели ослобађање совјетских стега, а не спајање са Западном Њемачком. Ипак, Берлин постаје поново германска престоница. Канцелар Хелмут Кол и министар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер задовољно се смјешкају и кују нове планове за покоравање Европе.
Иначе, вриједи поменути и учешће Западне Њемачке, Аустрије, Швајцарске и Италије у Операцији Гладио, током Хладног рата. Акција која се деценијама одвијала у највећој тајности, јер је требало прикупљати антикомунистичке кадрове и убацивати их у земље под совјетским утицајем и Југославију са циљем њиховог сламања. Од директног сукоба са СССР се одустало 1951. када је МОД Велике Британије поднело Винстону Черчилу извјештај у коме се јасно видјело да би то била више него сулуда идеја.
У таквим околностима 1991-1992 је дошло и до растурања Југославије. Геншер са Алојзом Моком, аустријским колегом лобира и води невиђену кампању за признавање СР Словеније и СР Хрватске као самосталних државица. Они су то условили куповином оружја од њих, које су им остале у касарнама од Црвене армије, која се повукла у матицу.
Туђман: Данке Дојичланд!
Хрватска пропаганда већ 33 године обмањује како домаћу, тако и свјетску јавност, тако што говори као су "Срби рушили Југославију", али вриједи споменути сем ових горе побројаних чињеница да су југославенску администрацију и војску сачињавали добрим дијелом Хрвати и несрби. Имали су важне и одговорне функције.
- Стјелан Месић, предсједник Предсједништва СФРЈ 1991. године.
- Будимир Лончар, министар иностраних послова СФРЈ 1987-1991
- Вељко Кадијевић, министар одбране СФРЈ 1988-1992
- Јосип Грегорић, први замјеник Кадијевића
- Стане Боровет, други замјеник Кадијевића
- Анте Марковић, премијер Савезне Владе 1989-1991
- Звонко Јурјевић, командант Ратног ваздухопловства ЈНА 1991-1992
- Антун Тус, командант Ратног ваздухопловства ЈНА 1985-1991
- Божидар Грубишић, командант Ратне морнарице ЈНА 1988-1991
- Андрија Силић, командант Главног штаба ЈНА у Београду 1991.
- Мате Пехар, директор Војне академије у Београду 1991.
- Миливоје Павичевић, начелник Управе безбједности ЈНА (КОС) 1991.
Ово нису сви хрватски кадрови у југославенској администрацији, већ само неки побројани. Управо су они својим недјеловањем односно роварењем против државе која им је све дала, умногоме допринели да СФРЈ заправо и нестане са историјске сцене. Примјера ради сами Хрвати наводе податке да је 3.500 хрватских (под)официра и генерала прешло из ЈНА у редове ткз. Збора Народне Гарде.
Умјесто да они буду носиоци борбе против отвореног сепаратизма, они су се придружили сепаратистима и помогли у остваривању Тисућљетног сна. Заправо, они су код куће другачије и васпитани још од малих ногу. Није ни логично очекивати другачије, јер хрватско друштво у Југославији од стране Брозовог режима никада није прошло процес дефашистизације и денацификације. Они су само вјешто прикривали своја фашистоидна размишљања и србомржњу. У погодном моменту, пандорина кутија се отворила...
Мишљења Срба, како онда тако и сада су у домену: "То су нам браћа, нећемо се убијати". Парадокс је у томе што Загреб као филијала Ватикана, само чека погодне моменте да нас нападне: 1914, 1941, 1991, ?...
Написа: Чуле
24.05.2024.