Стољеће уназад, чућете бестидне и неистините коментаре у најмању руку, од оних особа са злим намјерама како су Срби у обе Југославије (краљевина и република) имали хегемонију односно негативну надмоћ или превласт над осталим народима, са наводном жељом да потисну и посрбизирају управо те остале народе у заједничкој држави. Није то случајно, нити безазлено...
Али да кренемо редом.
Још средином XIX вијека у кнежевини Србији јавила се идеја о ослобађању Срба од османских завојевача и уједињење у заједничку државу. Носилац ових планова био је кнез Михаило Обреновић, а 23. септембра 1866. је чак скопљен тајни договор са црногорским књазом Николом I Петровићем. Ваља напоменути ради неупућених, али и манипулатора, да се Књаз Никола осјећао Србином и да су његови поданици били такође Срби православне вјере. За разлику од осталих југославенских крајева који су тамновали под Бечким двором или пак Османлијама, у то вријеме су гледали у Србију као светионик слободе.
Управо на Берлинском конгресу јула 1878. године долази до међународног признања, односно Велике силе прихватају Србима двије државе као суверене. Остали јужнославенски народи нису ту смјели да помоле нос. Чак је и њемачки вођа, чувени промотер политике "гвожђа и крви", Ото фон Бизмарк отјерао албанску делегацију рекавши им да су грађани Турске царевине. Ипак, касније је германска политика радикално промјењена, те су Албанци послужили као топовско месо у борби против србског народа и Православља.
Неколико деценија касније, у Краљевини Србији долази до Мајског преврата 1903. године, када се са престола уклањају Обреновићи, а доводе поново Карађорђевићи. Србија је тада доживјела велики економски узлет и напредак (највише захваљујући повољним трговачким споразумима са Француском, Русијом и САД), што је остатак Европе умногоме плашио. Национална свијест тадашњих Срба је била више него добра, па је Војска Краљевине Србије у Балканским ратовима 1912-1913 ослободила и одбранила области (Македонија, Стари Рас и Космет) које је имала још у Средњем вијеку.
Током Првог свјетског рата, мноштво Хрвата, Словенаца и муслимана је ратовало на страни Бечког двора тј. против Србије. Да, било је и Срба у редовима аустроугарских јединица, али су они углавном пребјегли на србску страну, односно руску или чак италијанску, у зависности гдје су послати на фронт. Треба рећи да су управо Хрвати, Словенци и муслимани у Великом рату били савезници против Срба, те да су у одорама Хабзбуршке монархије починили страшна злодјела, како на тлу Краљевине Србије (Мачва, Јадар, Поцерина, колубарско-тамнавски крај, Подриње...) и Црне Горе, тако и на "свом" тлу тј. у Херцеговини, Војводству, Славонији, Босни, Крајини...
Ипак, прва јужнославенска држава је формирана 1. децембра 1918. године у Београду, тако што је регент Александар I Карађорђевић постављен на чело Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Чудно или не, али је у заједничку војску и уопште државну апатуру примљен велики број оних који су током 1914-1918 борили се против Срба, било на фронту или кроз институције.
Краљевина СХС није ни заживела у потпуности, Словенци и Хрвати су одмах почели да цвиле или гракћу (како коме драго) како су угрожени. Слично је било и са муслиманским живљем (јер нису жељели да живе у хришћанској земљи), поготово они у Старом Расу. Треба рећи јасно и гласно да је моменту формирања прве јужнославенске државе, Србија чинила више од половине будуће државе, обухватајући све од Улциња до Суботице, од Вардара до Дрине, плус што је у прекодринским и прекосавским земљама (поготово БиХ) имала велики број Срба. На народним саборима, како у Руми, Новом Саду и Подгорици је проглашавано присаједињење... а такође и у Загребу. Зеленаши, предвођени Евгенијем и Крстом Поповићем су били малобројни у Црној Гори тада, а и њихови потомци сада.
Сума сумарум, када се све зброји, Срби су били најбројнији (преко двије трећине у националном кључу, а половина у вјерском) у првој јужнославенској држави, која је 3. октобра 1929. године промјенила своје име у Југославија.
Све то је плашило Ватикан, који је одмах почео са роварењем и бушењем управо Краљевине СХС јер ју је доживљавао као православни бастион, самим тиме непријатеља. Слично је било и у осталим центрима моћи, прије свега у Бечу и Лондону. Дизање тензије, притисци са стране, вјештачке кризе су често потресали југославенску краљевину, јер свако од њих је хтео да "добије своје", заправо они су ушли у државно-правну заједницу са Србима, јер су морали. Нешто као када девојка сумњивог мора да се уда, а истовремено жели да прикрије своју прошлост.
Краљевина СХС односно Југославија је претрпила три административне подјеле и то на: републике, округе и бановине
У сва три случаја остаје нејасна граница међу три народа. Не вјерујем у случајности, већ је то све намјерно рађено, са циљем одуговлачења и развлачења, а на крају уништавања србског народа.
Занимљивост тог времена јесте мноштво споменика како краљу Петру I Ослободиоцу, тако и његовом сину краљу Александру I Карађорђевићу, широм Југославије. Сви они су почетком Другог свјетског рата минирани и уклоњени, јер Словенци, муслимани и Хрвати нису њих доживљавали као своје владаре (иако су полагали заклетву), као што ни Југославију нису доживљавали као своју земљу.
Није ту било никакво идеолошко-политичког дискурса, као код Срба комуниста рецимо.
У Народној скупштини 20. јуна 1928. посланик из Црне Горе, Пуниша Рачић пуца на представнике партије ХСС, гдје је убио двојицу, а ранио Стјепана Радића. Ово је усљедило као кључање тензија на шегачење Радића са србским жртвама на Кајмакчалану и Солунском фронту. Овдје ваља рећи и ово, да је Стјепан Радић у својим јавним иступима имао читав низ антисрбских изјава годинама раније, а једна од њих је овако:
- "Срби у Хрватској су Цигани, Власи и Бог зна што, који су с' турског коца утекли нама. Срби су дакле влашки накот зрио за сјекиру. Они су измет и србеж на тијелу хрватског народа"
Почетком тридесетих година 20. вијека у централним дијеловима Европе почели су да бујају екстремистички покрети: фашизам и нацизам. Управо то је послужило првацима Усташког покрета (основан почетком 1929. у Загребу) да подиривају Југославију, тачније изазивањем Личког устанка на Велебиту септембра 1932. јасно се видјело колико колико Хрвати су "пета колона" у нашим редовима. Госпић је био епицентар те "побуне" која је брзо угушена, а предвођена је од Андрије Артуковића, Марка Дошена и Јураја Рукавине...итд. Све су то ликови који су имали везе са РКЦ, тачније пропалом Аустроугарском монархијом, а касније су били високи функционери марионетско-квислиншке Независне Државе Хрватске.
Терористи из Усташког покрета 1934. године уз помоћ подлог Бугарина, Владе Черноземског извршили су убиство краља Александра у Француској 9. октобра. Био је то не само скандал свјетских размјера, већ и злочин који је био нека врста предсказања. Тај Марсејски атентат је појачавао жеље Хрвата и Словенаца за нестанком заједничке државе. Само пар година касније дошло је до кулминације Конкордатске кризе, када је под крајње сумњивим околностима се упокојио патријарх Варнава, поглавар СПЦ.
Полазници кампа у Јанка Пуста
У моменту изгласавања Бановине Хрватске, крајем аугуста 1939. године њемачки наци-фирер Хитлер је имао већ пар освајачких излета у средњој Европи до тада, да би 1. септембра крволочно навалио на Пољску. Тако да је и југославенска Влада Драгише Цветковића уз одобрење Кнеза Павла Карађорђевића пристала на такве административне уступке Хрватима, надајући се да ће се на томе они зауставити и прихватити Југославију као своју домовину. Био је то само почетак показивања њихове грамзивости која никада није имала границу својих апетита.
Долази и Априлски рат 1941. када је југославенска краљевина раскомадана и окупирана у агресији Сила Осовина, предвођени нацистичком Њемачком. Њихови вјерни сателити су морали бити награђени својим дијелом "колача". Током 1941-1945 сви несрбски народи су већином имали врло добру колаборацију тј. сарадњу са њемачким и италијанским окупаторима. Истини за вољу и генерал Милан Недић је постављен на чело Владе (окупиране) Србије, гдје су главу ријеч водили Њемци односно Гестапо и Вермархт. Међутим, утицај Милана Недића није био пресудан, једино што је његова администрација имала велики плус јесте прихватање избјеглица из НДХ, односно бјежали су од усташког ножа, јама и кама.
Још у првој ратној години јављају се два антифашистичка покрета: Равногорски и Партизански.
Први су чинили углавном припадници старе краљеве војске познатији као Југославенска Војска у Отаџбини, гдје су људство и официрски кадар попуњавали Срби, са преко 90%, а командант је био прекаљени ратник Драгољуб Дража Михаиловић. Његови саборци су били: Никола Калабић, Момчило Ђујић, Павле Ђуришић, Драгутин Кесеровић и др. Југославенска Влада је била у егзилу емигрирала је у Лондон, гдје је била под присмотром Енглеза скупа са краљем Петром II Карађорђевићем.
С друге стране југославенске партизане су водили комунисти, тачније Јосип Броз Тито, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун, Коча Поповић, Милован Ђилас...итд. И ту су Срби имали све до краја 1944. апсолутну већину, са преко 90%... Партизанска герила је била попуњена већином са необразованим "кадром" из руралних подручја, који су лако заведени за некаквим митовима о правди и "прерасподелом богатства".
Црвена армија у љето 1944. доласком на Балкан улази у Србију и помаже јединицама ПОЈ да сломе четничке формације. Ово је донијело пресудан моменат на братоубилачки рат, гдје су партизани добили "критичну масу".
Пар екселанс... крајем 1944. долази до масовне трансформације, односно припадници усташких јединица виде да Адолф Хитлер губи рат, те се престројавају међу Титове партизане гдје су радо прихваћени, без обзира што су годинама спроводили геноцидне замисли Анте Павелића и кардинала Алојзија Степинца. Серије покоља су почињене у Херцеговини, Лици, Кордуну, Славонији, Босни, Срему, Крајини, Далмацији, Банији, Билогори... те је све пливало у србској крви. Највећа стратишта у НДХ била су Јасеновац и Јадовно, односно системи конц. логора.
Завршетком Другог свјетског рата у мају 1945. гради се нова држава, која је опет у својим редовима имала мноштво оних који су се борили против ње. Међутим, Александар Ранковић илити "Друг Марко", је био постављен на чело ОЗНЕ - тајне полиције која је прочишћавала државу од "неподобних", ово је значило да треба по идеолошком кључу физички елиминисати све противнике социјалне револуције, те их проглашавати "народним" непријатељима, иако се радило о класним противницима. Број жртава црвеног терора никада није тачно утврђен, док су процјене да то иде и до 100.000 људи, наравно највише Срба.
У та поратна времена оформљен је и Голи Оток, специјални конц. логор у сјеверним дијеловима Јадрана у коме су утамничени симпатизери Стаљина и СССР. Наиме, резолуцијом Информбироа 1948. у Букурешту долази до заоштравања односа Београда и Москве, односно све земље Источне Европе, гдје је постојао совјетски утицај прекинули су дипломатске односе са Југославијом. Прогон "Ибеоваца" је трајао десетак година, а Хрвати, Словенци и друге новокомпоноване нације су и ово протумачили као србску хегемонију. Парадокс је што су Срби у тим 'чисткама' највише страдали.
У посљератној Југославији, о страдањима и стратиштима Срба није се смјело јавно причати, јер је УДБА прогонила, па чак и убијала свакога ко би потенцирао такве теме. Врхушка Комунистичке партије је сматрала да то урушава братство и јединство јужнославенских народа. Системом репресије и прогона 'чувана' је држава.
Занимљиво је то што ће Хрвати наводити своја "стратишта", гдје мисле на Блајбуршко поље. Апсурд је у томе што они на пиједастал мученика стављају усташке кољаче који су током ДСР истребљивали Србе од Дрине до Јадрана, а онда су им Титови првоборци (највише Срби), вратили "мило за драго"... при чему ваља рећи да је ту преко 95 процената било војних лица и нешто мало цивила.
Острво зла: Дом за "преваспитавање"
Још на прва два засједања АВНОЈ јасно је речено да се формира шест федералних јединица, а да ће бити пет народа народа. Ту долази до тектонских поремећаја. Све оно што је усвојено на контраверзном Дрезденском конгресу КПЈ 1928. сада је добило званично признање. Разбијање светосавског корпуса врши се тако што се "рађају двије нове нације": македонци и црногорци. Четврт вијека доцније и муслимани добијају нацију.
Једина република у социјалистичкој Југославији је имала двије покрајине: Војводину и Космет... с тим да је света србска земља намјерно уништавана и цијепана од Србије. Прво су Косово и Метохија имали статус аутономне области, а 1963. добијају статус аутономне покрајине, док је 1968. постаје САП Косово, тачније из назива је избачен појам "Метохија", што значи 'црквена земља'. Деценијама је на КиМ трајао организован терор албанске националне заједнице према Србима. Имали су три велике побуне: 1968, 1981, 1988... њихов циљ је замаскираван са "Косово репубљик", а уствари су спроводили иредентизам, тј. припајање матици.
Мада је њихов коначни циљ био стварање ткз. Велике Албаније, односно припајањем дијелова Вардарске Македоније, Грчке, Црне Горе, Косова и Метохије са матицом. Заправо све је то било усвојено на засједању Призренске лиге 1878. покрет који је имао шовинистички карактер и активности. Током Хладног рата и блоковске подјеле, албански лидер Енвер Хоџа је отворено помагао шиптарске терористичке банде који су у Југославији чинили разна кривична дјела: пљачке, уцјене, убиства, силовања, палеж, физичке нападе и сл.
Шеф свих сигурносних служби у Југославији је деценијама био Алексадар Ранковић, познат као Титова сјенка. Са својом мрежом обавјештајаца и ликвидатора успјешно је гушио сепаратизам у Словенији, Хрватској и Космету. То је био проблем. Политичари као што су: Стане Доланц, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Јаков Блажевић... су видјели у Ранковићу чудовиште које је требало уклонити, јер је сувише добро радио свој посао. Подметнута је "Афера прислушкивање Тита", а резултат је био смјена Ранковића и њему блиских сарадника на чувеном Брионском пленуму 1. јула 1966. Тиме је умањена "србска хегемонија".
Хрвати су имали шездесетих, седамдесетих, па и осамдесетих година 20. стољећа читаву серију терористичких дјела (Радуча, Делнице, Стокхолм, Београд, Њујорк...) усмјерени против Југославије. Тачније, у земљама западне хемисфере, имали су неколико врло опасних екстремистичких организација, које су високо котирале на Интерполовој листи. Сви они су жељели повратак у домовину и обнову НДХ. Такође и у СФРЈ, хрватски и муслимански младићи су неријетко одлазили на "привремени рад" у Западу Њемачку, Италију, Аустрију, гдје су постојали кампови за терористичко-диверзантске обуке. Ово је рађено у земљама чланицама НАТО пакта, пошто је Вашингтон водио "Операцију Гладио", тајну акцију која је требала да подирива изнутра земље Варшавског уговора, плус Југославију.
Осмјеси задовољства: Одлично сте одглумили
Већ 1971. у Хрватској је букнуо МАСПОК, покрет који су водили Савка Дапчевић-Кучар и Мика Трипало. Управо је Савка отварала очи онима који су "читали између редова". Са говорнице у Загребу 7. маја је загрмела "Ми не желимо Југославију!..."... и добила громогласан аплауз и овације. Послије је додала "...овакву какву нам нуде"...
Ко се то освртао на то? Нико. Иако је ткз. Хрватско прољеће угушено наредне године јер је покрет оцјењен као деструктиван и да нагиње на Усташтво, добар дио "прољећара" је симболично процесуиран, довољно да опет јадикују о угрожености и хегемонији. Тих годину дана Хрвати су фино отпаковали своја фашистоидна осјећања према Србима.
Поента је била да се промјени савезни Устав већ 1974. године, тако што су републике добиле више него значајна овлашћења и управљања. Тито је тиме трасирао пут разбијања југославенске федерације које је усљедило крајем наредне деценије. Сепаратизам је подивљао наручито на Косову и Метохији гдје су Албанци обилато користили "своја права", а терор над Србима се појачавао из дана у дан. Према подацима канцеларије покрајинског МУП-а у Приштини, током 1974-1985 почињено је преко 2.200 кривичних дјела на КиМ, гдје су жртве били Срби у 95% случајева, а остало Горанци, муслимани, Роми и нешто лојални Албанци.
Иако је све ово врло добро познато, сви несрбски народи ће јадиковати и фабриковати лажи како су били угрожени у СФРЈ, односно да су Срби имали хегемонију. Казиваће како је Срба било највише у полицији, војсци, државним институцијама... јесте, јер су они доживљавали Југославију као своју домовину и ту није било компромиса око чувања. Такође, Хрвате сте јако ријетко могли видјети са чланском картом Савеза комуниста. То је био основ напретка у администрацији Југославије (невезано за националну припадност), а то заправо нема везе са "србском хегемонијом", јер било је Срба који нису жељели црвену књижицу, па нису причали о хегемонији.
"Францек драги, гдје ја стадох ти продужи..."
Највећи број Хрвата, Словенаца, муслимана је своје потомке васпитавао у србомржњи и анти-југославенским осјећањима. Ишли су сви они у школу, учили званичан образовни програм, служили редован војни рок, али су сами знали да је све то лаж и да ће када дође вријеме престројити се. С друге стране, мноштво Срба је било опијено добрим животним стандардом су вјеровали да ће срећа и хедонистички пориви вјечно да трају, да Ђаво никада неће доћи по своје...
Али је баш тако и било.
Појавом пропалог "повјесничара" и дисидента Фрање Туђмана на јавној сцени почетком 1990. приче о угрожености Хрвата и хегемонији "злих Срба", добијају озбиљну дијагнозу. Туђманови блиски сарадници били су: Стјепан Месић, Владимир Шекс, Јосип Манолић... Путем медија се шири буквално антисрбска хистерија. Југославенска Народна Армија постаје непријатељ на сопственој територији. Сваки излазак возила из касарне ЈНА бива хушкачки усмјерен "против Хрвата". Слично је било и у СР Словенији коју су предводили Милан Кучан, Јанез Јанша, Димирије Рупел, Игор Бавчар... Тамошњи медији су још од раније имали лажне и маниуплативне информације усмјерене против ЈНА и СФРЈ.
Злочиначки трио: Геншер, Горбачов и Кол
Сепаратистичке снаге побјеђују на предсједничким и парламентарним изборима 1990. у западним и централним дијеловима југославенске федерације, док неодиграна ногометна утакмица на Максимирском стадиону 13. маја између загребачког Динама и београдске Црвене Звезде, због режираних нереда и дивљања навијача је послужила долазећој власти ХДЗ да (пр)очисти МУП, Тужилаштво, јавне и комуналне службе од "неподобних кадрова" тј. Срба.
Паралелно са тиме, Западна Њемачка присваја Источну Њемачку, само годину дана послије пада Берлинског зида (симбола совјетске моћи и блоковске подјеле)... док Источна Европа има плиму геостратешких, културолошких, економских и идентитетских проблема. Убрзо са историјске сцене нестају Варшавски пакт, а мало касније и Совјетски Савез.
Све то је дало невјероватан 'вјетар у леђа' онима који су 1991-1992 видјели да је дошло њихових 'пет минута', те да је могуће остваривање Тисућљетног сна о независности. Све су их помагали: Брисел, Ватикан, Берлин, Вашингтон и Лондон. Србе је требало уништити јер су они доживљавани као "мали Руси".
Званично и социјалистичка Југославија нестаје 22. маја 1992. године међународним признавањем Словеније и Хрватске, односно њиховим примањем у ОУН. Ово је био резултат жестоке дипломатске кампање удружених министарстава иностраних послова Њемачке и Аустрије. У то вријеме у Хрватској се већ водио рат. Заправо то и је био циљ врхушке ХДЗ, да се ратом етнички очисти србско становништво из Хрватске. Све вријеме рата, Загреб је помаган од НАТО пакта и то им је дебело наплатио.
Срби су прогнани из својих вјековних огњишта: Сјеверна Далмације, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања и Западни Срем. Укупно, са подручја авнојевске Хрватске у Туђмановој ери 650.000 Срба је принудно напустило своје домове. Слично је било и у Босни и Херцеговини, гдје је са територије Федерације БиХ нестало преко пола милиона Срба.
У Србској Спарти су направили антисрбску коалицију коју је деценијама водио Мило Ђукановић, гдје Монтегрини са Цетиња уз националне мањине Албанаца, Хрвата и ткз. Бошњака чине некакву грађанску Црну Гору. Све србско се брише и руши... Јаков Милатовић и његови пајташи одбијају да врате православну капелу на врх Ловћена која је порушена 1974. године. Његошев завет се гази и ниподништава на најгори могући начин. Иако су се десиле политичке промјене у љето 2020. године у Црној Гори, све је то козметика. И даље Подгорица признаје окупационе власти у Приштини, не излази из НАТО пакта, подржава мит о ткз. Сребреничком геноциду...
Зашто ово пишем?
Прошло је 30 година од завршетка оружаних сукоба у западним дијеловима бивше Југославије, али њихов циљ није остварен. Срби и даље постоје, нису поражени.
Лажи о некаквој хегемонији у обе Југославије су само морбидна пропаганда Свете столице, која се највише огледала преко Гласа концила (медиј под контролом РКЦ, односно загребачких надбискипа и хрватских кардинала). Они су дуги низ времена систематски индокринирали масе у Хрватској и БиХ јер су жељели добити праву католичку државу, односно завршити борбу против "шизматика". За тај циљ им није било тешко склопити савез са исламистима и вехабијама у Босни.
Коначни циљ је био одвајање Срба и Православља од Јадрана.
И данас 2025. мит о хегемонији не престаје. Армија плаћеника у НВО сектору на цијелом Балкану ради на подиривању мрцварењу Србства. Свако ко покаже православни крст, подигне три прста, покаже симпатије за неку националну пјесму бива жигосан и нападан. То нема краја, већ само јуришају као хијене. Истовремено, ако им неко удари контру, одмах цвиле и зову Брисел, Вашингтон и остале помагаче.
Али све им је џаба... С нами Бог!
"Слога и вјера побједити мора..."
Написа: Чуле
28.08.2025.