Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима.
Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари.
Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. Онда да кренемо пјешке на Илиџу.
"Не дамо Српско Сарајево!"
Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико током часа није ријеч проговорио. Први пут тотална тишина у читавој школи. Послије првог часа нас неколико је отишло по пароле и у основну да и њих организујемо. Вратили смо се сви на трећи час. Рекли смо професорима за нашу намјеру. Били су против тога и мислили су да ћемо одустати.
Пред крај часа видили смо са прозора да иде Дадо и екипа која је те године завршила школу. Најстарији су и са њима смо опасна руља. У разреду је настала помама. Професорица је сјела и ухватила се за главу, а звоно је зазвонило.
Настала је општа дрека и навијање. Повадиле су се пароле и заставе. У холу је одјекивала пјесма. На вратима нам се супростави директор Жика. А Шака га ухвати и подиже. Премјести га рођо ко да је кила у њему. Дрека се појача и сви кренусмо према излазу из школе.
Колона је кренула према основној школи и скандирање.
- Јебо вас Дејтон! Српско Сарајево!
Професори су изашли и забринуто гледали за нама. Знали су какви смо и да је све на ивици инцидента. Кад смо стигли до основне упалили смо димне и бацили топовски удар. Кренуло је навијање.
- Излазите напоље!
Врата су се отворила а сва дјеца су појурила напоље. Створила се озбиљна маса. Дрека се појачала и колона је кренула. Пјевало се и махало заставама. Напријед су ишле цуре са паролама. На паролама је писао:
- Не дам вам очев гроб!
- Ову земљу смо крвљу очева платили!
- Српко Сарајево!
- Стоп егзодусу!
- Јебaо вас Дејтон!
Кроз центар Хаџића одјекивала је пјесма и народ је изашао на балконе. Сви су пјевали и плакали. Аплауз је долазио са свих страна. Наше одушевљење је било на максимуму. А колона је постајала све озбиљнија.
Кад смо стигли код подвожњака палили смо димне. Скакали и навијали. Чекали смо СФОР. Знали смо да стално иду на Игман гдје им је база. Инцидент са њима води нас у славу и свјетске медије. Сви ће сазнати за наше муке.
Није прошло ни двадесет минута, а наиђе колона СФОР. Цуре осташе на путу, а ми се размакосмо. Пустисмо их да до цура прођу и онда трке блокирасмо крај колоне. Да нам не побјегну. Дође и доста професора, наставника, људи и жена.
Наста наша општа помамљеност. Пењемо се по камионима и цистернама. Цистерне од гуме, убиле се за акробације на њима. Шака и Обрен их ножевима буше. Прскају се водом и ко фол туширају се. Палимо димне и бацамо топовске ударе. Пјевамо и деремо се.
Цуре паролама машу и стоје на путу одважно и храбро. Дјеца из основне камењем ударају по кабинама. Одваљујемо ретровизоре и палимо им заставе. Полиција се дере на нас, али само их је двојица. Ништа нам не могу и ништа и не покушавају осим што се деру на малу дјецу. Дође и пар новинара странаца са неким аутом. Снимају и сликају.
Попео сам се на цистерну и скако по њој. Пробушио сам је са горње стране и у смјеху смо бјежали са ње, да нас не окупа вода. Млаз воде је личио на неку фонтану, а ја сам силазио низ кабину сав одушевљен учињеним дјелом.
Држао сам се за ретровизор и супустио се на степеницу. Гледао сам кроз прозор војника, како се унутра држи за главу. Црнац, још и Американац. Помислих, да су нас они тукли читаво љето, хаубицама, тенковима и топовима. Полако ухватих за браву. Она шкљоцну. Откључано. Окренух се и рекох.
-Зока, овај се није закључо?
Зока ме гурну и отвори врата. Ухватисмо се за црнца и са њим падосмо на земљу. Раја поче ударат ногама ко бјесна по црнцу. Ми се дигосмо и бубамо га крвнички. Липти крв на све стране, а он се скупио ко пуж.
Одједном се појвише она два полицајца и професори, те некако нам отеше црнца. Вратише га у камион. А он се закључа и плаче ко година. Плаче му и колега. Урламо и прјетимо им. Прстом преко врата показујемо. Не одступамо ни милиметра.
У том се некад погуркасмо са полицајцима. И све се на моменат умири. Дођоше и општинари. Те почеше преговори. Тражимо сендвиче и ауто да нас прати до Илиџе. Наравно са камером. Пристају на све и пуштамо колону. Кренули смо на Илиџу.
Пјесма, пароле, мување цурица и нагуљивање ракије која се неким чудом створила. Од свега тога, постајали смо све помамљенији. Постајали смо опасни и луди.
А онда смо пресрели још три џипа СФОР-а негдје на код Блажуја. Поразбијали им стакла. И кроз отворен прозор кренух да ударам једног. Туко сам га жељезном шипком ко копљем, да га прободем. И да ме Југо није зауставио, том шипком жељезном би вјероватно и убио тог злог мировњака.
Туко сам га да га убијем. Мрзио сам га. Мрзио сам их све. Мрзио сам читав свијет. Срећом, Југо ни тад није мрзио никог и повуко ме, пољубио и рекао.
- Стани, молим те!
Стао сам и погледао у крваву главу тог америчког мировњака. Крв у је ишла на све стране. Снимала је камера из другог СФОР аута. Пришао сам му поново и пљунуо га у оно крваво лице. Те га упитао.
-Пи*ко што не пуцаш сад?
Потом сам заурлао са масом и прошли смо даље.
На Илиџи маса народа. Пјесма и пароле. Говорници и разне сероње. Сретох тетка Срђана иде са Грбавице, да види тетку и дјецу. Даде ми кутију цигара и пољуби ме. Скупило му се и заплака, а онда ми рече.
- Нема ништа од митинга, све су они нас продали.
Окрену се и оде пјешке према Хаџићима. Ми остадосмо у оној маси. Уморни, гладни и прашњави. Пјевамо и деремо се. Вјерујемо да не идемо нигдје из Сарајева.
Ту ноћ кад смо дошли кућама нестрпљиво смо чекали вијести. СРНА приказа митинг (!?) без слова о немирима. Муслиманска Федерална ТВ исто тако. CNN и BBC ни да помену разбијене америчке главе, а камо ли нас. Док ТВ Београд ни слова о нама не рече.
Сутра дан знали смо да идемо и међу нама је настала нека мртваја. Никад нико од нас, до дана данас, више није отишао на митинг. Нама је постало јасно све.
Бојан Вегара
Написано у априлу 2023.