У Дејтону је 21. новембра 1995. године потписан некакав "споразум" између три зараћене стране, чиме је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини. Овим чином је прекинута агонија и несагледива катастрофа. Све је то могло бити избјегнуто у Лисабону крајем марта 1992. јер је представник муслиманске стране Алија Изетбеговић, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана ПОВУКАО потпис са уговора који је десет дана раније он ставио. 

Заправо, рата је морало бити! Рат је био средство да се србски живаљ отјера из западних дијелова југославенске федерације.

Политичка криза у Југославији је била посљедица тешке економске кризе која је захватила читаву источну Европу, јер је дошло до обојених револуција. Пао је Берлински зид, а дошло је и до "уједињења Немачке" (Западна је анексирала Источну). Варшавски савез је разбијен, а СССР је нестао са историјске сцене.

Све је то давало велики елан сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској уз подршку Европске уније и НАТО пакта, гдје су средином 1991. отпочела оружана дејства односно синхронизовани напади на Југославенску Народну Армију. Паралелно са тим, њихове паравојне формације су отпочеле прогоне, пљачку и палеж имовине Срба који су ту живјели стољећима. 

Муслимански естаблишмент у Сарајеву је почетком 1992. године све припремио и чекао се само "окидач". Било је то 1. марта када је Србин у сватовима убијен на Башчаршији. Мало касије хрватске паравојне и регуларне оружане снаге окупирају Босански Борд. Већ наредног мјесеца такође хрватске снаге нападају фронтално Купрес... повратка на мир, више није било.

Муслимани, али и Хрвати су све вријеме тог несрећног рата имали подршку Запада и арапског свијета. НАТО их је помагао, новчано и логистички, док су са Блиског и Средњег Истока, Северне Африке стизали џихадисти - исламски добровољци да се боре против невјерника. Иако су они имали бројчану и техничку надмоћ, нису имали много успјеха. НАТО авиони су цијело вријеме надлетали босанско-херцеговачко небо и тукли наше положаје око Сарајева, Горажда, Бихаћа... ако би Србска армија у БиХ покренула неку ослободилачку акцију. 

Они Срби, цивили који су остајали на супротној страни су доживљавали много зла и тешка кривична дјела су почињена над њима и њиховом имовином. Добар дио њих је утамничен у мрежи концентрационих логора, којих је било преко 550, према евиденцији Саве Видановића. Силос, Челебићи, Мусала, Стролит, Виктор Бубањ, Дретељ... су само неки од ужасних мучилишта за Србе.

Постоје непотпуни подаци, али Срби су у градским зонама Сарајева изгубили око 2.500 живота, а на ширем сарајевском подручју најмање дупло више.

Сарајевско ратиште је било једно од најтежих на подручју бивше Југославије деведесетих година 20. вијека. Борбе су биле за сваку кућу, сваки ров. Гинуло се на сваком кораку, али педља нисмо узмакли у граду на Миљацки. Војни аналитичари су израчунали да је ВРС на том подручју имала од 22.000 до 24.000 бораца, док је муслиманска страна имала преко 120.000 бојовника. Далеко више тенкова, хаубица, минобацача и свега осталог... Но, како сам једне прилике рече муслимански генерал (и дезертер ЈНА) Јово Дивјак: "Сарајево је ослободио НАТО".

Ипак, сарајевске Србе је поразио мир. Тачније, вођа србске делегације, тадашњи председник Републике Србије, Слободан Милошевић поклања Србско Сарајево муслиманској страни. Једним потписом, однешени су вијекови!

Ово је значило да Илијаш, Илиџа, Хаџићи, Ново Сарајево, Грбавица и Вогошћа морају да се иселе за шест мјесеци. Међутим, овај "рок" је смањен за мјесец дана, што је донијело велике невоље пошто је била зима, никад хладнија и леденија, са пуно снијега... када је преко 120.000 у колони напуштало свој родни крај.

Слушајући отворене пријетње и позиве на освету муслиманске стране, готово да нема Србина у Сарајеву да није одлучио да понесе са собом и мртве. Кренуле су ексхумације које су се одвијале великом брзином. Врховништво Србске Републике је за сваку општину одлучило гдје ће се иселити. Срби су понијели са собом и крст и заставе...знали су већ да би их мујаци могли скрнавити.

Била је то најтужнија колона која су босанска брда вијдела. Сарајлије су тако кренуле у један "тунел" препун страха и неизвјесности. 

Првих недјеља у избјеглиштву сарајевским Србима је било горе од логора. Тај процес привикавања на нову средину и све остало оставио је трајне посљедице. Долазило је често ту до разних проблема, а ево и податка. Око 900 Срба који су из Хаџића принудно пресељени у Братунац је умрло од рака, посљедица "хуманих" НАТО бомби, за само годину дана. Народ се просто сналазио како је могао и умио. Није било никаквих повластица, јер живот је сам по себи био суров, а грешке су се скупо плаћале.

Оно најгоре у тој причи јесте што је много Сарајлија носило терет рата и катастрофе, поготово у Србији, јер је створен мит да су Срби у прекодринским и прекодунавским земљама "криви за ратове". 

*   *   *

У Општини Нови Београд је јуче 19. фебурара 2026. тачно на тридесету годишњицу промовисана књига "Дјеца коју није волио свијет", аутора Бојана Вегаре. Он је као дјечак преживио све те страхоте, прво у родном Пазарићу, а онда и у самим Хаџићима. Протеклих година је пишући неке приче на свом ФБ профилу схватио да може написати и књигу. Урадио је то само из два разлога, да се сачува сјећање на једну од најбољих генерација Србства, али и да узида споменик својим другарима који су изгубили живот.

Још док је Вегара имао промоцију у Панчеву, прошле године, обећао сам му помоћи за исто дешавање у престоници. Контактирао сам људе из Општине НБГ и сала нам је одобрена. Додуше, сарађивали смо и раније и није било никаквих проблема. Музички дио је преузела Наталија Марјановић на себе. 

Бојан је одредио говорнике, тако да смо на плакату позивници написали сем његовог имена и Небојшу Јеврића, Марка Танасковића и Нину Ћеклић. Танасковић се то јутро јавио Вегари и отказао учешће ради приватних обавеза које су ненадано искрсле. 

Око 16 сати дођох до Општине. Прво уђох у зграду да видим у каквом је стању сала, па отиђох до продавнице да купим пића, јер смо ми били домаћини. У повратку већ сретох неколико непознатих људи, али дође и Вегара са три велике кутије књига. Рече да је 150 донио. Почеше људи да долазе са свију страна, и знани и незнани. Када је већ прошло 18:00 сати одох и ја степеницама горе до сале. Скоро па пуна... то ће рећи да је било близу 200 посетилаца. 

Прво је моја маленкост поздравила све присутне, али и објаснила значај оваквих дешавања и саме књиге. Наталија је са својим сарадницима отпевала мени изузетно драгу пјесму "Гора Романија", у свом аранжману. 

Посље тога је своје утиске изнијели Небојша Јеврић, који је издиванио нешто врло занимљиво, а то је када је он озго са сарајевских брда посматрао колону са Момом Капором, те му овај рече: "Сигуран сам да ће доље неко од ове дјеце кад-тад написати књигу о овоме".

Затим је Нина Ћеклић казивала како је ова књига прекинула једну болну тишину која траје преко 30 година, заправо причу о страдању Срба, не само у Сарајеву већ и БиХ.

Наталија је уз тиху музичку подршку прочитала предговор из књиге, који је Бојан написао, коме је посветио књигу.

Бојан је у првом дијелу свог излагања причао о баби и ђеду, о њиховим причама из Другог свјетског рата. Заправо баба је била та која је сачувала његову породицу, прво кроз молитву и причешће, а онда и дивану шта морају дјеца да знају. Иначе она је краће вријеме била у логору "Силос" у Тарчину, а ђед богами преко шест мјесеци. Изашао је сув и спечен, са 34 килограма. Тај ДКЛ "Силос" је постојао још два мјесеца након "Дејтона".

У паузи је Наталија отпевала са сарадницима "Што те нема".

У другом дијелу Бојан је предочио београдској публици како су текли ратни дани - често без воде, струје. Отац је био на рову, а он и брат са мајком код тетке у стану. Живот се одвијао у ходнику највише, јер је ту било сигурније него код прозора. Његова генерација била је жељна свега: чоколада, слаткиша, меса... рижу су мрзели. Од међународне заједнице су добијали одјећу од које су се увашкавили и ошугали. 

Испричао је Вегара и смрти одређених вршњака, како му је то тешко падало и доносило пострауматске синдроме. 

На крају је најтеже пао "мир". Никад страшнији и тужнији није био Аранђеловдан, него ли те проклете 1995. када су чули да морају да (од)селе. Са вршњацима је често правио демонстрације, борећи се да дијелови Сарајева остану Србима, али је без успјеха. Са својим комшијама, фамилијом и рођацима напустио је родни праг и огњиште те нашао нови дом у Братунцу, на Дрини. 

Прије неколико година, Вегара видио је на интернету да се на муслиманским споменицима у Сарајеву појављују имена његових вршњака, дјеце коју је убио "великосрпски фашистички агресор", схватио је подвалу и манипулацију невиђених размјера. Почео је да пише једну по једну причу на лаптопу. Када је све завршио, плакао је два сата без престанка. Књига је прошле године угледала свијетло дана и чита се од Ванкувера до Сиднеја.

На самом крају свог излагања, објаснио је како је дао наслов свом књижевном првенцу. Америчка новинарка је 1994. дошла у Хаџиће те провела неколико дана са њима снимајући их и сликајући. Посље два мјесеца стигло је писмо у коме шаље слаткиша и мајица... али и писмо у коме се каже да ниједна медијска кућа у САД није хтјела да прикаже њену причу, чак ни за новац. Тражили су јој да та 'дјеца' буду муслиманска, што је она одбила. На крају писма је рекла: "Ви сте дјеца коју не воли свијет". И у праву је.

Посљедња пјесма је била нека нама непозната "И кад ме не буде...", али врло позната Бојану и његовој генерацији коју су пјевали.

Ана и ја одосмо да сипамо пиће, а већи дио је остао да узме књигу. Диванило се испред сале, као што је ред и обичај. Љубо Бошковић са својим колегом је снимио читаву промоцију, али је на крају добио и пар интервјуа. Све у свему одлично одрађена акција, јер емоције су експлодирале, па је пола сале је плакало.

Пуно срце и пуна душа! Београд се тако отворио и поклонио Вегари који је учинио мали корак за себе, али велики за Србство.

Написа: Чуле
20.02.2026.

Фeбруaр 1996.

Гробљe у Хaџићимa и мрaзно мaгловито jутро. Откопaвaњe гробовa погинулих борaцa Хaџићког бaтaљонa, Игмaнскe бригaдe, ВРС,  нaкон Дejтонског спорaзумa, кaд je тa тeриториja, политичким потписом, припaлa Фeдeрaциjи.

Блaто, поломљeни сaндуци, aшови, трнокопи, лопaтe, мотикe, чeкићи, жицa, eксeри.... Отужaн мирис рaспaднутих дaсaкa сaндукa, тиjeлa у њимa и диjeлови одjeћe сa рaспaднутим или полурaспaднутим тиjeлимa коjи сe отргну из сaндукa, кaд сe сaндук провaли при вaдjeњу или ношeњу. Мирис коjи сe нe зaборaвљa зa животa.

Мaглa коja сe подижe, мaло сунцa коje нa крaтко освjeтљaвa ту хорор слику и пâрa коja сe подижe сa изровaних хумки. У тоj aкциjи ниje било комaндирâ, нити сувишних риjeчи. Сви су кaо роботи рaдили у тишини, копajући њeжниje кaд сe приближe сaндуку. Кaо дa сe плaшe дa нe пробудe покоjникa. Сaндуци су сe носили њeжно, кaо кaд сe носe уснулa новорођeнчaд. Исто тaко сe њeжно врaћaо у сaндук дио тиjeлa коjи би испaо нa провaљeном мjeсту сaндукa.

Моja Тaњa, jeдноjaчaнa сeстрa близaнкињa, je билa лиjeпa кaд смо je сaхрaнили. Утробa jоj je билa покидaнa, aли je лицe остaло нeтaкнуто. Билa je лиjeпa, кaко сaмо дjeвоjкa од 20 годинa и 46 дaнa животa можe дa будe лиjeпa. 3 годинe и 3 мjeсeцa кaсниje, кaд je  ископaнa дa би сe тиjeло прeниjeло у Брaтунaц,  je билa полурaспaднути лeш.

Сa своjих 20 годинa и 47 дaнa животa сaм je сaхрaнилa. Сa 23.5 годинe сaм je поново ископaвaлa и прeбaцивaлa у Брaтунaц. Покоj ти души и почивaj бaр сaдa у миру, душо моje душe. Дa сe никaдa и никомe нe понови. Рaт ниje солуциja, никaдa и никомe.

Сања Шукара

И како почети, кад емоције воде борбу са сјећањима, оним мислима дубоко у нама похрањенима, закопаним у наш ум, јер када би смо пустили да нама владају, вјероватно би скренули са ума.

Прво прочитах књигу, тај осјећај док сам прелазила, боље рећи гутала страну по страну, не може да се опише ријечима. Онда погледах емисију у којој је као гост био Бојан Вегара, писац ове истините исповијести, над којом само Ђаво може да остане хладнокрван. Сам наслов парализује, али исто тако нас који себе можемо слободно да убројимо у ту дјецу који није волио свијет, чини да нас преплави понос што смо били тамо, што смо пркосили цијелој планети, што поред свег зла које нам је тај врли цивилизовани свијет учинио, ми смо знали да се само бранимо, да не дамо свој праг, своју башту, своје улице, хаусторе, своју јабуку иза зграде, само смо се борили за своја вјековна огњишта.

" Свјетска пропаганда је великом броју Срба наметнула причу о опкољеном граду и о такозваној агресији Срба на Сарајево. Истина је потпуно другачија. У рату је живот исти на свим зараћеним странама. Само тај свијет није хтио да зна ништа о животу дјеце у двоструком обручу без струје, воде, хране и под гранатама, мецима и авионским бомбама."

Да, о нама нико није хтио ништа да зна, ми смо од самога почетка окарактерисани као злочинци, јер је западу тако одговарало. Али нису били свјесни да су Срби небески народ и да је Бог са нама и у нама. И ми смо се смејали, пркосили и ишли високо дигнитог чела. Док сам читала књигу једноставно сам се вратила у то вријеме, проживјевши опет оне четири године рата на Грбавици.

Бојан у књизи пише да је на почетку рата са мајком и братом избјегао за Будву, па онда за Панчево, али да је он сво вријеме само имао жељу да се врати тамо гдје је рат и ја му вјерујем. Некоме ко то све није преживио све то може да звучи сулудо, али нама који смо то живјели, та потреба да будемо на мјесту гдје су улице нашега дјетињства, за нас то је био хљеб насушњи.

У два наврата за вријеме рата сам ишла за Београд, пошто сам старија од Бојана седам година, ишла сам сама код рођака и чак нашла и посао... дакле могла сам да остенем и да повучем и сестру са собом. Али не, срце и душа су били у Сарајеву, на мојој Грбавици, јер тамо је био мој дом, тамо је било моје све. Сјећам се тог првог пута када сам рекла рођаку да морам да се вратим кући, а он је исто био из Сарајева, само што није имао тај осјећај у себи, мада га ја апсолутно не кривим, јер сви ми имамо ту слободну вољу и на нама је да њоме управљамо и да кројимо свој живот онако како мислимо да треба. Знам да није могао да вјерује да желим да се вратим тамо гдје те умјесто птица буде гранате, гдје ниси сигуран да када склопиш очи да ли ћеш дочекати јутро, али ја нисам била срећна на том асфалту тог за мене странога града, ја сам била жељна свога асфалта, па било то по цијену да ме више не буде.

Кад је схватио да је то моја коначна одлука, дошла је и моја сестра да мало одмори па да се скупа вратимо. Случај је хтио да у вријеме када је она дошла и неки наши другови дошли су на одсуство па смо се заједно вратили на Грбавицу. Покушавам да се сјетим али тридесет година није мало, како смо се уопште пребацивали са Пала, јер аутобуси су ишли до Пала, а даље како се снађеш. Али зато ћу заувијек да памтим, већ је пао мрак када смо се са Враца спуштали према Грбавици. Са Враца видиш Сарајево. А ми идемо, срца нам пуна и из свег гласа пјевамо стихове Рибље Чорбе "Назад у велики прљави град..."

Бојан пише како су скоро сво вријеме рата, сем када смо били почаствовани волшебним примирјима, која никада Срби нису прекршили, па ви дал ће те у то вјеровати или не, до вас је и ваше савјести, ја сам давно дигла руке у покушају да аутошивинистима објасним да ми нисмо били никакви агресори, провели или у ходнику или купатилу.

Иста је ситуација била код мене, али само на почетку, мама нам је намејстила душеке у ходник, да нас не би гелери пронашли, јер гранате су биле саставни дио наших живота. Иронија свега је што мама није хтјела да узме у разматрање да живимо на посљедњем спрату и да та граната може да заврши и на крову. Што се на крају и десило. Тада смо већ прешли да спавамо у кухињи, била је зима, па смо сестра и ја спавале у тој просторији јер се ту ложило.

О да, прву годину, а Богами и добар дио друге струја је била мисаона именица, а воду смо имали само у подруму. Углавном, јутро се буди, нас двије млатимо празну сламу, кад само тресну граната, детонација страхобална, погледамо једна у другу. Рекох, ова је била баш близу. Чујемо вриску из стубишта, излијечемо пред врата, а комшиница из стана поред нас излази сва покривена кречем, као дух. На срећу била је у кухињи, тако да је избјегла најгоре.

У свом том лудилу нисмо знали дал да се смијемо јер она је заиста изгледала као прави дух Каспер или да плачемо. Али да би смо издржали, смјех је превагнуо, јер како другачије издржати. У рату ако желиш да останеш при здравој памети, нема мјеста страху. Највећи страх сам преживјела првих дана рата, тада је комплет Грбавица била ничија, још Срби нису оформили линије, тако да ниси знао шта се дешава. Уствари ја уопште нисам била свјесна у том почетку компликованости ситуације у којој сам се нашла.

За разлику од Бојана који је осјетио на својој кожи мржњу комшија само зато што је Србин, а то вежем за средину у којој се налазио јер у мањим мјестима очигледно те страсти су већ одавно тињале, док нису довеле до пожара, ја у самом Сарајеву нисам наилазила на било какву нетрпељивост. Чак морам да признам ја сам била чист продукт илузије, утопије зване "братство и јединство". Права сам заведена Титова пијонирка.

Али да се вратим на ту ноћ која је за мене била најстрашнија ноћ за све те четири године. Неко је из зграде дошао на идеју да сви сиђемо у подрум. Комплет два улаза петоспратне зграде у подруму. И то се набили у неке шупе што даље од прозора. Мрак мркли, наравно у неком моменту навикнеш се на ту тмину па назиреш силуете. Комшиница донијела са собом неки радио, одзвања подрум како четници кољу све пред собом. Одједном око зграде чујемо одјеке гомиле људи, одзвања по оним лименим шахтовима. Немаш појма шта се дешава.

Дјеца од једне комшинице, муслиманке, почеле да гледају себи у дланове и нешто мрмљају. Неко рече, види ових малих што уче. Контам, шта уче, тек послије сазнадох да се моле.

И у свом том лудилу нас пар вршњакиња радо би смо да запалимо цигару, рачунаш, ајд мрак неће нас сконтати. Запалимо, нисмо повукле који дим, каже комшија, мен' се чини, овдје пуши и ко треба и ко не треба. Али направимо се луде. Негдје у неко доба некоме додија, па рече да напушта тај дивни подрум. Ух, кренусмо сви за њим, па шта буде, да буде. Никада више нисам сишла доле, сем кад смо ишли да будалешемо и наравно по воду.

Да вам причам кад је први пут дошла струја након ко зна колико времена, више нисам сигурна дал смо је прве године уопште имали. Углавном биле смо вани и враћамо се кући кад кренуше да се пале свјетла, ха, замисли да се данас радујеш тако нечему. Ушле у хаустор, све бљешти, попеле се до стана, отварамо врата, а мама и тата у мраку, кандило гори, што Бојан пише, кандила смо правили сами. Како их оно свјетло забљесну са стубишта, скочише као да су стигли ванземаљци.

Моја добра мама, покој јој душа, пали све по кући, ал прво ТВ. Тамо водитељка Јасминка Шипка, каже мама, јао види јадну Јасминку, што је смршала. Сестра и ја цркосмо од смијеха, а она и даље буљи у ону Јасминку, као да јој је род најрођенији.

Да знате како су зиме биле супер, ујутру се пробудиш, јел елем се патиш да на пети спрат доднесеш воду да напуниш каду да имаш за све за шта се вода користи, а оно ујутру прво мораш лед да разбијеш да би до воде дошао. Ух, а тек оне цигле што нам је мама гријала и стављала у кревет, ратни термофор, уживанција једна.

Била је та једна реченица Боре Ђорђевића, коју смо у пола шали, пола збиљи говорили једни другима:
- " Рат је немаш шта да бринеш, сигурно ћеш да погинеш."

Иронија живота, борба за опстанак и стални поглед ка небу у нијемој молитви да се дочека нови дан. И да се дочека слобода. И моменти када ти јаве да је неко погинуо, неко теби драг, неко са ким си дијелио добро и зло, посљедње парче хљеба, цигарету, са којим си јуче пио ракију лудару, јер сви смо пили, другачије нисмо знали, ни могли.

Погину Кевац, Владо, Стојан...и сваки је однио дио нас, свих нас са собом. Погину много њих, али кад су јавили да је рањен Зока, да му се боре за живот, тада се окренуло и небо и земља, Зока са којим сам радила у кафићу, јер и у рату су у једном моменту прорадили кафићи, Зоран који ми је био као брат, са оним својим плавим очима пуним доброте, Зоран кога ниси могао да не волиш. И није издржао, оде Зоран и завлада мук.

Тишина тешка попут олова, она која разара, бол неподношљив, стоји ту у грудима и стишће, кида, дроби. Немоћ, ужасна, немогућност да вратиш вријеме, да прекројиш судбину, сузе које не доносе олакшање, само доносе нове сузе, док се не закопају у утробу и рове дан по дан. Сахрана у Миљевићима, ти бијели крстови, невиних дјечака који нису жељели тај рат, али ниси имали куд. Снајпер који пуца, али ето нико на путу ка гробљу никада није био погођен, а сви смо ишли, јер све још што смо могли да дамо, јесте тај посљедњи поздрав, а наш инат био је јачи од страха.

Бојан описује у књизи погибију малог Гвоздена, његовог другара, једног дјечака који никада неће осјетити први пољубац, чији се живот завршио а да скоро није ни почео. И Бојанов бол и туга одрастања, јер преко ноћи то више није био онај дјечак несташан, немиран, већ неко ко је на тежак начин, као и сва та дјеца коју није волио свијет, одрастао у једној секунди спознаје да се ништа не може учинити да се заустави вријеме и да се стварност избрише.

" Вратио сам се у кревет. Мама и Миљан спавају. Покушавам и ја, али не иде. Чим затворим очи, видим Гвоздена. Видим ону опуштену руку његову и сан ме неће. Није ме страх, само ме нешто гуши. Као да ми већ фали Гвозден. Мислим о томе да га више никада нећу видјети. Нека ми језа уз леђа мили. Трзам се и окрећем. Молим се Богу дуго. Молим се за сву дјецу коју знам. Молим се за све редом. Тако је прошла прва ноћ без сна."

Оно што ме је највише дојмило је како је Бојан Вегара одлучио да да назив овој књизи.

Била је та нека новинарка која се врзмала око њих, дјеце. Они су у почетку били неповјерљиви према њој, што није ни било чудо. Једном су је нашли како сједи и плаче, плаче за њима. Наравно да је њихова невјерица била огромна, јер за нама нико није сузу пустио, ми смо били заборављени од свих, ми и нисмо били дјеца, само бројеви на папиру, небитни, неважни...

Новинарка се вратила у своју стварност, а они су остали тамо гдје је била њихова душа, а та душа је расла под кишом гелера, снајперских метака , тешка оловна киша, али која пада по њиховој трави, улицама, по њиховом постојању. Један дан стигао је пакет од те новинарке пун свега и писмо у којем је писала да је покушала да објави причу о њима, али нико није хтио да је објави, сем у случају да напише да то нису била српска дјеца. Тада је написала, ви сте дјеца коју не воли свијет и послала им је фотографију која се налази на корицама ове књиге.

Неко се може запитати, да ли је бољела та неправда. Ја ћу вам рећи, НЕ! Јер ми смо знали истину, живјели смо је, свакога дана, сата, а када знаш шта си и ко си, и да тај свијет плива у својој мржњи, онда те то не погађа, јер не тоне у море лажи онај који се не плаши истине, већ онај који је покушава да прекроји. Истина увијек нађе свој пут, па макар јој требало много времена, као и вода која пронађе најмању пукотину, тако је и са истином.

Бољео је крај, много, неописиво и сада боли.

Крај рата, оно што је требало да буде најсрећнији моменат у нашим животима, претворило се у агонији Српског Сарајева. Дејтон. Највећи егзодус Срба. Тај дан када смо сазнали да треба да се селимо, то се не може да опише, бијес, бол, очај, осјаћања која се ковитлају у нама и ломе, цијепају сваки дио бића до најситнијих честица које се више никада неће дати саставити док смо живи.

Одлазиш, а твоје срце остаје и ти ћутиш јер ријечи више немаш, те ријечи су закопане у твоју нутрину, јер си свјестан да када би проговорио лавина из тебе никада не би престала да куља.И ти би се угушио, а тугу носиш годинама у себи, само што та туга не јењава, она кваса и расте.

Сјећам се тог јутра када смо сестра и ја напустиле Сарајево. Са два кофера у рукама.

Мој је био црвени, тај црвени кофер ћу да памтим док сам жива. Мама и тата су остали у стану, мада су и они дошли за нама за пар мјесеци. Јутро, снијег, сивило, магла, она Сарајевска магла која штипа, магла која има неки специфичан мирис, моја магла. Понијела сам ту маглу у црвеном коферу и то јутро сам спаковала у џепове и нисам плакала, јер сузе су давно пресушиле, а сузе су и луксуз који нисам жељела себи да дозволим.

И нисам пала, ишла сам високо дигнуте главе и знала сам да ништа више не може да ме сломи, да ту снагу црпим са неба и да је Господ уз мене.

И прођоше толике године и сада када из ове перспективе посматрам себе у тим данима, знам да бих опет поступила исто и да ми није жао што сам остала, јер сам за те четири године научила о животу много више него што неко научи за цио свој вијек. И да, оно што је најважније, никада нисам дозволила да мржња обузме моје срце, наравно поносна сам на своје коријене, имам свој идентитет, али у мом срцу постоји само љубав прво према свом народу, а онда према онима који је заслужују. За људе који мрзе у мени постоји само једна ријеч, сажаљење.

Соња Мрачевић-Братић