Мој саговорник је бивши Сарајлија Милан Лане Бандић, данас далеко од свог завичаја.
У својој исповести 25. маја 2015. за наш сајт говори о Сарајеву, свом родном граду, времену пре рата, ратним дешавањима односно ужасима које рат доноси са собом и пораћу...
Наш саговорник је из прве руке описао лажирање јавне тајне "пијаца Маркале", као и "Тунела мира", шверц и др.
Прво питање за њега је како су Срби живели пре рата у Сарајеву?
- Ја сам лично одрастао окружен муслиманима, пре рата није толико било битно ко је ко. Наравно било је екстрема као и увек, али они нису смели свој екстремизам да показују толико. Срби у Сарајеву су живели сасвим нормално до негде краја 1991.године. Када се у ваздуху осетило већ да је рат близу.
Заправо, у Хрватској је већ трајао оружани сукоб између Срба и ЈНА са полицијским и паравојним јединицама.
Да ли су Срби знали да ће бити рата? Да ли су га желели?
-У Босни се знало да ће се заратити. Само није се знало када.
Срби су очекивали напад, али свакако нису желели рат. Добро се зна ко је почео рат. И ко је испровоцирао Србе да крену у контра офанзиву.
Шта се дешава када почиње рат са Србима и са другом страном?
- Прави рат почиње 22. априла 1992.године. Тада се појављују "Зелене Беретке" (муслиманска паравојна формација тзв. Армије БиХ). Крећу претреси српских станова и опште малтлеритање Срба који су остали у Сарајеву. Отварају се логори и у напуштеним српским становима, као и ресторани, подруми продавница, школа и сл.
Укратко, почињу језиви дани за српски народ који ту обитава вековима. Заправо, почело је понављање историје. Сарајево је по броју Срба био на другом месту, одмах иза Београда, чисто да се зна.
Да ли је имао ко да заштити Србе тада? Да ли су Срби имали са чим да се бране?
- Срби су се тих дана ослањали једни на друге. Они који су имали оружје бранили су се. Ко није тај је имао две опције. Или да има "радну обавезу" (присилно су водили Србе на копање ровова) или да буде убијен, а имовина му конфискована.
Да су у центру Сарајева живели муслимани, а изван Срби?
- Пре рата је било измешано. Како је рат почео, Срби су се позиционирали на три насеља: Добриња, Илиџа и Грбавица.
Набројите нам која су све насеља која су постојала у Сарајеву и околини?
- Алипашин мост, Алифаковац, Анекс, Ахатовићи, Бабића башча, Баре, Барчаршија, Бентбаша, Бистрик, Бјелаве, Бојник, Брдо Џамија, Брека, Бријешће, Бућа Поток (Буџа Поток), Будаковићи, Бољаков Поток, Вишњик, Велешићи, Витковац, Војничко поље, Вратник, Враца, Добриња, Доброшевићи, Горица, Грбавица, Забрђе, Јарчедоли, Јелековац, Каменица, Кобиља Глава, Кошево, Кошевско брдо, Ковачи, Ковачићи...
Такође и Логавина, Махмутовац, Маријин Двор, Мејташ, Михриводе, Мојмило, Мошћаница, Нахорево, Неџарићи, Обала, Отес, Отока, Паљево, Пофалићи, Пољине, Рајловац, Рељево, Рјечица, Салаковац, Сарајевско поље, Седреник, Скендерија, Сокоље, Соукбунар, Стара Брека, Ступ, Сунце, Центар, Циглане, Црни врх, Ченгић вила, Чолин Поток, Џека, Фалетићи, Храсно, Хрид, Џиџиковац, Шанац, Широкача, Швракино село.
Шта се дешава са заровљеним Србима у тим логорима или када добију "радну обавезу"?
- У Сарајеву је током рата било регистровано стотине муслиманских логора, најмање 126, па до 300 иде бројка. Буквално се дешавало да у подруму неке зграде направе логор и ту доведу Србе (20-50), станаре те зграде или неке суседне и да их ту присилно држе, заправо муче и иживљавају се. Исто тако уђу у зграду неког факултета, ресторана, хале, шта год им се учини погодно, јер они не питају ништа, само отимају и убијају.
У муслиманске логоре могли су вас утамничити без неког посебног разлога. Довољно је да сте српске националности. Иначе, Србима су сваки пут "напаковали" лажне оптужбе да су путем радио станице одавали положаје "агресору" (ВРС или ЈНА), да су тукли неке муслимане пре рата, члан СДС и сл. Парадокс или не, у логорима је било ислеђивања и невини људи су добијали судске пресуде на вишегодишње казне робије.
Срби који су прошли те логоре, причали су приче као из "Дантеовог пакла". Они који су послати на радну обавезу већином су или убијани или су настрадали у борбама.
Ово су радили монструми, најгори олош у редовима муслиманске, мање хрватске "војске", који су себе називали Армија БиХ. Било је ту разних пробисвета који су пре рата имали проблема са законом: коцкари, силеџије, убице, пљачкаши, алкохоличари. Алија Изетбеговић и његови сарадници су регрутовали овакве морбидне ликове, јер су знали да ће они најлакше и најбоље обавити "посао" - циљ је био етнички очистити Сарајево.
Њихови командири су били: Јусуф Празина, Исмет Бајрамовић, Мушан Топаловић, Зулфо Алић, Рамиз Делалић...итд. Цацо је рецимо водио "елитну" јединицу у коју се улазило тако што си морао обезглавити неког Србина - значи да си спреман на све. Муслимани су свој део Сарајева поделили на зоне управљања.
А са женским светом, кад падне у руке муслимана или Хрвата, шта се дешавало у већини случајева?
- У већини случајева буду силоване. Тачније 100% случајева.
Хрвати и муслимани су волели да се "забављају" са женама и девојкама, на најгоре могуће начине. Дешавало се да женски свет буде силован више пута и то у присуству блиских рођака, комшија... јер су хтели да их још више понижавају. Они су уживали у томе и смејали се жртвама у лице, онако луциферски.
Да ли се водило рачуна према годинама или су жртве силовања биле и девојчице?
- То су звери. Нису гледали на године. Сећам се једне стравичне сцене коју сам видео у Вишеграду, али ми је мучно да причам о томе...
Ти знаш шта је било у Вишеграду? Опиши нам.
- У Вишеграду ништа не би било да вишеградски муслимани нису у Горажду, убили мајку са дететом и приковали их на крст и гурнули у Дрину.
Шта се деси када се спасу те жене и те девојчице из логора?
- Траума остаје за цели живот! Много тих жена и девојака никада нису хтеле да причају. Није помагало ни разговор са психолозима тј. специјалистима. Жене које су само физички живе... а то и јесте био циљ зликоваца, да их униште.
Шта се дешавало даље у рату?
- Почеле су уличне борбе. У Сарајеву је током 44 месеца рата изгинуло доста Срба. Лично мислим да је то било беспотребно.
"Опсада" Сарајева је дошла као освета за погибију десетине младих југославенских војника у Добровољачкој улици у Сарајеву почетком маја 1992. По неким изворима током рата погинуло је око 10.000 људи свих нација и 1.500 деце.
Циљ ВРС је превасходно био да Алија Изетбеговић примора на престанак ратовања и потписивања Мировног споразума. Највећа лаж у рату је била да су Срби криви за масакр на пијаци Маркале.
Да ли у граду била несташица свега?
- Јесте. И оно што је било, продавало се за екстремно високе цене. Шверц је цветао као у САД тридесетих година 20. века.
Да ли су успевали да жене и деца оду из Сарајева?
- Постојао је тунел који је функционисао од априла 1992.године до новембра 1995. године. Звао се "Тунел мира". (по Милановом казивању "Тунел мира" су копали и Срби и муслимани). По мени напад на Маркале је исцениран. Добро одиграна представа.
Јавна тајна је да су доносили доносили лутке и стављали као жртве. Погледамо ли где се налази пијаца (окружена зградама), наводно је граната улетела међу Сарајлије са наших (српских) положаја. Ја бих ту утипао господу са друге стране:
"Како је могуће да граната погоди пијацу, а да не оштети ни једну околну зграду?"... логички скроз немогуће. Алији и муслиманима је то требало да би пред међународном заједницом оправдавали рат и себе представљали као жртве којима треба помоћ. Додуше, они су је свакао имали, јер НАТО није волео Србе, а арапски свет још мање.
У глобалу знам да има још много тога да се каже. Али има ли још нешто специфично за Сарајево?
- Током рата и завршетком истог из Сарајева су почеле да одлазе праве Сарајлије, а у Сарајево су дошле верхабије, муџехедини и остали испамски плаћеници. Дошли су неки чудни људи из Сребренице, Зворника, Травника, Зенице, Тузле, Витеза, Фоче, Вишеграда... њима су сметали сви који су живели ту пре рата, па и њихови сународници - муслимани.
С тим да кад кажем на Сарајлије, мислим и на Србе, Хрвате и на муслимане. На сарајевски рају.
Знаш, град Сарајево је посебан менталитет људи. Сарајево је имало душу, а онда изгубило у трену. Око 200.000 Срба је укупно протерано и убијено из Сарајева 1992-1996.
За крај сам мог саговорника питала да ми препоручи књиге у којима је описан рат у Сарајеву.
- Књига: "Мртви вјечна опомена живима" од аутора Мирослава Јанковића, као и књига "Јелена 93" од Милета Кордића.
Наташа Дуганџија
zlocininadsrbima.com
25.05.2015.