Уз 29-годишњицу слободе...
Алијалија је мудро водио и перфектно знао како ће и шта ће са грађанима Босне и Херцеговине који су били различите националности, друге вјероисповјести и другог политичког опредељења, узгред Срби су се звали.
Након три године патње и мучења, након што је градио морал муслиманском становништву, показујући ''снагу'' над незаштићеним цивилима, осјећајући да је крај рата и да ће успјети за таоце Државног концентрационог логора Силос добити улаз у Сарајево, одлучио је ''санирати'' евентуалну медијску штету коју је СДС добрано експлоатиасао.
Ту четврту годину боравка у логору, Алијалија је ''појачао'' храну. Дозволио је да се логораши додатно прихране храном из хуманитарне помоћи. Није му било довољно, него нареди:
- Пустите их нека се обуку. Срби су похлепни. Дозволите им да украду гардеробу, нека се обуку, сутра када их пустимо нека изгледају као гастарбрајтери из Њемачке!?
И би тако!
- Амор Машовић нека са УНПРОФОРОМ размјени оне двије четникуше, да их ТВ камера не забиљежи. Нека их одведе одвојено, да их нико не види!
И би тако!
Из књиге "1.335 дана"...
Поново нам је дошао господин Иван, делегат Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК), убјеђујући нас у сретан завршетак ове затегнуте ситуације уз потврду да су ови који су изашли на размјену изгледали као да су дошли из неког монденског клуба, тако да запад није могао видјети ништа у вези са причама из злокобног логора Силоса.
Данас је 25. јануар 1996. године, тачно десет година од моје свадбе.
Сјетих се свадбе тог 25. јануара 1986. године. Свадба је била организована у ресторану “Вијадукт”. Свирали су Алија и Бато. Једно вријеме били су стражари у ДКЛ Силос. Ко зна колико је Бато појео хране коју је моја мајка послала мени. Познавала га је и вјеровала му да ће схватити моју ситуацију. У мени оживи сјећање на дан свадбе. Веома весела свадба… Сав новац који сам имао код себе подијелио сам хармоникашима. Свирали су за мене који сам играо на кољенима док је око мене вијорила вјенчаница моје супруге уз мелодију и пјесму Усније Реџепове… "Казуј крчмо Џеримо, Џеримо"…
Можда се и она сјетила као ја сада наше десетогодишњице. Ако је то љубав, вјерујем, јачина те љубави ће бити јача и да ћемо поново бити скупа. Отријезних се брзо. Око мене моји сапатници, српски сужњи који су највјероватније били у мислима тамо гдје и ја. Са својима, са сјећањима и успоменама из мирних срећних времена…
Уздахнем, подигнем главу која хоће да клоне и кажем не, није вријеме за пораз.
Уочи великог православног празника Светог Саве, неко нам донесе једну охрабрујућу вијест.
- Рада Пандуревић, логорашица, да видите како изгледа?
- Шта је сада, не разумијем! Шта је са Радом?
- Јуче Раду водили код Нуке у Тарчин, у фризерски салон, на фризуру!
- Оххх, ђубрад лажовска... Е моји Срби, никада се нећемо научити памети, а имамо од кога научити како доћи до циља. Сад ће неко рећи...у лажи су кратке ноге. Ко ће нама помоћи? Ми нисмо у стању да истину представимо свијету, а они лажи продају и за новац их пласирају неупућеним људима путем поткупљених медија.
На мојој шаховској табли, повлачим и тај потез са дамом. Невиђено, жену коју су толико мучили пустиће на слободу као даму са новом фризуром! Каква медијска манипулација…Након повученог потеза, позиција се знатно промијенила у нашу корист. Сложили смо се да смо у ситуацији да врло брзо завршимо ову партију коју смо почели без сата и у којој вријеме кад смо почињали није било важно.
У предвечерје Савиндана, чули смо брујање аутомобилских мотора испред сарајевског логора Силос у насељу Тарчин, општина Хаџићи.
Ослушкивали смо долазеће звукове. Као да смо чули отварање ћелије у којој су биле тe наше двије Српкиње. Након неколико десетина минута, мотори аутомобила су се покренули поново. Знали смо да се нешто важно десило. У ћелији гдје смо вечерали, сазнали смо да је Рада отишла на размјену!
Отишла у предвечерје Савиндана, са првим мраком из ДКЛ “Силос“.
УНПРОФОР је Раду Пандуревић директно одвео магистралним путем, у Хаџиће. Добро муслимани играју и крију своју прљаву игру. Избјегли су уз аминовање УН, а под притиском Великог брата, медијско огољавање властите политике и ових овдје и оних који владају овим свијетом. Радојка је била приморана да одигра своје, остаје нам само да поентирамо!? Питамо се зашто Босу нису размијенили? Знамо да је затворена у Силос само из једног разлога.
Становала је на планини Ормањ близу линије разграничења и остављена са Радом Пандуревић у ћелији…
Све остале жене, њих девет су размијењене у протеклом периоду. Прилику да заједно са Радом оде на размјену није искористила. Није хтјела оставити свог блиског рођака Новицу Алексића. Јасно и гласно им је ставила до знања, муслиманском руководству, МКЦК и УНПРОФОР-у, да без рођака она не иде из Силоског логора. Наравно, муслимани су морали поштовати тако изражену вољу и нису смјели да је размијене против њене воље. Ту ноћ, пред Савиндан остала је сама у ћелији. Знамо, претпостављамо на основу потеза са дамом, да је крај близу.
Освануо је Савиндан. Честитамо Славу славарима. Славе фамилије Витори и Варагићи.
Са нама су у ћелији Богдан Витор, те рођаци Радован и Драгиша Варагић, звани Пацо. Богу се моле, Светом Сави се моле. Сви се у себи придружујемо молитви. У себи се молим, да нам пут ка слободи крене и прође без проблема. Страх ме опомиње, два пута сам пролазио преко Игман планине. За очекивати је да се ту поново догоде неке неугодности. Молим ти се Свети Саво, заштитниче Свети Арханђелу, рођенданска Славо, Свети Ђорђе, Боже драги помози…
Ујутро око девет сати, стражар Кешко нам са врата ћелије грубо рече:
- Спремите своје ствари, ћебад сложите, идете на размјену.
Одмах затим затвори ћелију. Није било неког силног одушевљења. Ову радњу смо већ увјежбавали. Бојимо се да је не поновимо и сутра и … Око једанаест су прозивали именом и презименом наш четрдесет двојицу. Послушао сам делегата МКЦК, господина Ивана. Обукао сам цивилне панталоне и преко њих подеране радничке трегер-панталоне. Пјевао бих ону пјесмицу... Кад обучем тегет панталоне, тегет панталоне…
Али не смијем, морам да ставим каменчић у ципелу...
МКЦК је обезбиједио дуге зимске јакне јарко изражене црвене боје. Изгледао сам као Бранко Станковић тренер Црвене Звезде. Како су нас прозивали тако смо тихо и бојажљиво излазили кроз ћелијска врата “кеца”, у ходнику се окретали лијево према широм отвореним двокрилним вратима на спољњем зиду ДКЛ Силос. Са моје десне стране, начичкани до излаза стајали су стражари, управници и безбједњаци. Благо повијене главе и спуштених рамена, нијемо су нас испраћали погледом испод обрва до улаза на каросерију камиона. Изгледали су као грабљивице којима је управо измакао плијен.
Камион је био паркиран тако да му је задња страница додиривала бетонску плочу степеништа са које смо требали закорачити и прећи на каросерију. Безброј пута сам добио батине пролазећи кроз сличне шпалире. Прођох овај пут без батина и без погрдних ријечи о "четницима" и "српским мајкама". Из своје ћелије је изашла и Боса. Били смо спремни за полазак. Непознати официр који је понашањем одавао функцију безбједњака нам на крају рече:
- Ви одосте, а наших нема, знајте ово је само прво полувријеме…
Кренули смо мени добро познатим путем.
Знао сам да одлазим заувијек и није ми било жао, земље, куће, дјетињства, завичаја, свега… Жал и бол остају само за мојим најмилијим што остадоше укопани на српском православном гробљу “Кланац”. Само што даље од Тарчина… Путујемо. Зимски је дан. Кренули смо нешто мало иза 11 сати прије подне.
Цијеним да за два сата можемо стићи на аеродром Сарајево. Полако само да стигнемо, није вријеме веселити се. Негдје на Игман планини, заустављамо се на контролном пункту УНПРОФОР-а. Силазимо са камиона и поново нас прозивају. Муслиманским војним полицајцима забрањују ношење оружја. Мало се компликује. Губимо вријеме и каснимо. Након провјере настављамо пут планинским макадамом даље преко Игмана.
Слушајући рад мотора знали смо да смо прешли успон и да се спуштамо низ планину према индустријском дијелу Сарајева, познат као Храсница. Страх ме је и помислити на само име тог града. Само да њега прођем као да бих већ био на слободи. Планински дио пута смо прошли. Спустили смо се у равницу и изашли на уски асфалтни пут који води кроз Главодолину, село на улазу у Храсницу. Зауставили смо се поново. Не знамо због чега. Страхујемо. Само да поново кренемо.
Знојим се на Савиндан у подножју Игмана као да није средина зимског годишњег доба. Чекање, а са њим и неизвјесност одужили су се бескрајно. Шта сада мућкају? Све ће урадити, само да не покажу своје право лице пред свијетом. Плакали су и молили за помоћ сво вријеме рата. Које су све подлости радили, убијали су нас мучки и мучили крвнички… Шта сад чекамо? У ваздуху је лебдјело само једно питање…
Шта више чекамо?
Након два-три сата чекања иза нас се појави црвени џип са ознаком Црвеног крста. Претпостављам, имамо проблема. Са другог камиона, двоје логораша са својим пртљагом прелазе у возило Црвеног крста. Видим, логорашицу Босу и њеног рођака Новицу како одлазе поменутим возилом. И ту недоумицу смо ријешили. Амoр Машовић, предсједник комисије за размјену са муслиманске стране, који је био ту близу камиона којим су нас превозили договорио се са бјелосвјетским хуљама да логораша-жену сакрије од новинара и телевизијских камера.
Боса је била упорна и није нас хтјела напустити без свог рођака Новице. Драгоцјено вријеме је цурило и радило против нас. Истовремено, то исто вријеме радило је у корист муслимана. Наше породице су нас чекале у Лукавици, познатом предграђу Сарајева такође забринуте због нашег кашњења. Муслимани су сакрили жену-затвореника и у том натезању сачекали да падне први мрак. Знали су да запис ТВ камером није истог квалитета као дању и та чињеница је узета у обзир и тиме су, такође, покушали сакрити истину.
Напокон, кренусмо. У близини аеродрома Сарајево су нас дочекали камиони УНПРОФОР-а. Морали смо прећи у камионе са ознакама УН. Преласком на камион УН, схватих да смо успјели. Избројао сам
- 1.335 МАРАЧНИХ ДАНА у концентрационом логору Силос,
- 1.335 ДАНА најсвирепијег мучења,
- 1.335 ДАНА злостављања, незамисливе патње, бола и крви.
Али негдје сам се у дубини моје чисте хришћанске душе надао да ћу због моје мајке, која је цијели живот била велики праведник, а на крају велики мученик, раскинути окове ропства и угледати сунце слободе.
Да ли је ово сан или јава?
Камиони су нас преко аеродрома довезли на српску територију. Било је око шест часова навече. Мрак је већ одавно пао. Кроз задигнути дио цераде УН камиона разгледам свјетла неких објеката. Они ближе излазу нас обавјештавају да смо стигли у Лукавицу. Камион је застао.
Сплетом околности био сам у горњем дијелу камионске каросерије. На неком узвишењу обасјава нас свјетлост рефлектора. Видим силуете људи, жена и дјеце. Не могу да распознам ликове. Свјетлост долази иза њихових леђа и директно нам засљепљује очи. Дижу се наши логораши, дижу руке у знак побједе и радосно кличу. Њихова тијела ми заклањају свјетлост.
Први који је закорачио преко странице камиона био је Горан Варагић. У жагору гласова, препознах мени тако драг и умилни глас моје супруге Јадранке и питање које је било упућено њеном рођаку Горану:
- Горане, Горане је ли изашао мој Ђоко?
- Јесте, јесте, ту је… одговори Горан и скочи у слободу.
Аутор: Ђорђо Шувајло
Сарајлија у Сиднеју
Објављено: 27.01.2025.