Проусташки домовински покрет, иницијатор је доношења најновијег Закона о гробљима. Баш на тридесету „обљетницу Олује”, у Хрватској је почела примена овог закона, чији је циљ да се из ове земље избришу и последњи трагови српског постојања. По слову овог закона, морају се уклонити сви споменици који величају српску „агресију” на Хрватску и вређају хрватске верске, моралне и националне осећаје.
Тако се уклањају споменици само због ћирилице или због најмањег симбола који је тамо неком засметао.
По усвајању овог закона, у хрватском „Сабору” приказана је фотографија споменика Миле М. Бабића те је закључено: „Е баш овакве ћемо скидати, оваквих четничких споменика је пуна Хрватска.”
Мила (Михајла) Бабића, Србина са Кордуна је ткз. Збор народне гарде стрељао у Карловцу 21. септембра 1991. године на Коранском мосту, као заробљеног резервисту ЈНА, а породица му је протерана. Данас им смета и Милин споменик јер је он последњи доказ да су Срби некад овде дисали.
Многе српске породице не чекају налог за уклањање споменика, већ саме то раде скидајући их целе или бришући само неке детаље са њих. У супротном, ако породица не уклони такав споменик, биће уклоњен силом, уз казну од 1.000 до 5.000 евра.
Тренутно се у Борову Селу код Вуковара уклања споменик Вукашину Шошкоћанину. Легендарни Вукашин је 2. маја 1991. године командовао одбраном Борова Села које је нападнуто од више стотина хрватских „муповаца”. Било је ово највеће село у источном делу Хрватске.
Две недеље касније, Вуле је мистериозно нестао у таласима Дунава, док се враћао из СР Србије где је ишао да обиђе породице избеглих комшија.
Био је четнички војвода, постхумно је проглашен народним херојем РСК. Оно што је битно рећи да Вуле није био шовиниста, нити је мрзио Хрвате. Ипак, у Хрватској, он је остао „вођа српске побуне” у Борову Селу и организатор убиства дванаест „редарственика”. Управо ти "редарственици" су послати из Винковаца да започну кавгу са Србима, како би Томислав Мерчеп, председник општинског одбора ХДЗ могао да започне свеопшти терор против српског живља.
Само стотињак километара даље на југо-запад, али у Босни, налази се питоми посавски градић Дервента.
У дервентско насеље Јасиковача, крајем априла 1992. године упале су регуларне јединице хрватске војске и заклале трочлану породицу Живковић. Преко 3.000 припадника 108. бригаде ткз. Хрватског Вијећа Одбране (паравојна формација ткз. Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ) прешло је марта 1992. године на тенковима мост на реци Сави у Славонском Броду, потпуно фокусирани да заврше посао очева и ђедова из 1941. године.
Поред Живковића, у Дервенти су затрли породицу Лазаревић из насеља Гаковац која су завршили у масовној гробници заједно са својим коњем, као и вишечлане породице Ћудић и Зорић.
Дервента је ослобођена 4. јула 1992. године, након пробијања Коридора. Иза хрватско-муслиманских кољача су остали логори, мучења, паљевине и масовне гробнице. Са подручја Дервенте у рату је погинуло 608 наших бораца, а преко 4.000 их је рањено.
Док се у Хрватској руше споменици због ћирилице, широм Републике Српске налазе се велелепни хрватско-усташки споменици. Ипак, Дервента предњачи, па се споменици погинулим хрватским агресорским војницима налазе у Модрану, Рабићу, Кулини, Врховима и Бијелом Брду.
Дервентом већ 20 година марширају агресорски демобилисани борци са пуним ознакама, а почасну стражу им држе војници Оружане снаге БиХ. Не заборавимо да је пре две године у Дервенти председник Хрватске Зоран Милановић одликовао 103. бригаду ХВО Дервента, док га је чувао МУП Републике Српске.
У месту Рабић, испод Дервенте, стоји споменик на коме пише: „У спомен погинулим витезовима 103. дервентске бригаде ХВО-а.“
Овај споменик се налази пар стотина метара даље од логора Рабић, кроз који је прошло више од 200 српских цивила, веровали или не.
Ипак, споменик у Модрану је нешто невиђено у новијој српској историји. Овај хрватско-усташки споменик је у облику великог слова „U”, тј. ознаке коју су за време Другог светског рата на својим униформама носили припадници Павелићеве војске, на коме чак и шаховница почиње првим белим пољем.
Градњу овог споменика за погинуле агресорске борце ХВО, финансирао је хрватски „ногометаш” Ведран Ћорлука и његов отац Јоздимир. За његову градњу нико није ни тражио одобрење, већ он тако већ 17 година краси срце Републике Српске.
Сваке године пред Васкрс, становници Дервенте сећају се убијених суграђана своје општине, гледајући на нео-усташке споменике.
Никад веће време понижења Срба него данас... Никад веће време неизвесности и страха...
Аутор: Деан Савчић
26.10.2025.