Још док је постојала социјалистичка Југославија у другој половини 20. века читаво друштво од Вардара па до Триглава градили су систем вредности према коме су права детета најважнија, у складу са одредбама повеље Уједињених нација.
Деца сама по себи су неоптерећена идеологијама, расизмом, материјализмом, шовинизмом... свим оним факторима подела које су присутни код одраслих. Они ће увек наћи заједнички језик међусобно. Како одрастају, тако и усвајају ставове и поступке одраслих људи.
Међутим, када су страни фактори: дипломатија и сигурносно-обавештајне службе западних земаља (ЕЗ и НАТО) помогли унутрашњи сепаратизам у СФРЈ, дошло је и до растурања те државе. Оно најгоре, што то није се дешавало мирним путем, већ су ратне трубе се зачуле након скоро пола века. Све то није било случајно, нити је унутрашњи сепаратизам без помоћи са стране могао било шта да учини, већ је то рађено плански и намерно. Заправо ти планови су најмање 20 година раније смишљени у Вашингтону.
У свим ратовима, па и овим нашим из 1990-их година највише страдају невини људи, а међу њима и деца. Олош и пробисвети ће увек први узети оружје и кренути да мењају преко пушке свој социјално-економски статус.
Иако је од завршетка оружаних сукоба на тлу бивше Југославије прошло доста времена, више од четврт века, поделе и размирице још нису превазиђене. Један од разлога је то што су и пресуде Међународног кривичног суда правде у Хагу биле једностране односно само је једна страна - Срби, означени као главни и једини кривци. Како то није било довољно, то је покренута и психоагресија преко мас-медија са циљем да Србе додатно обезглаве и докусуре.
Не само на социјалним мрежама, где долази велики број људи тумачећи своје "истине" и виђење одређених догађаја, већ и у државним институцијама Републике Хрватске, као и Босне и Херцеговине дешава се низ чудних схватања по томе како они деле децу или још горе - оправдавају ратни злочин.
На ово ме потакло маратонско суђење и недавна (једна мала) пресуда у корист Невенке Добрић са Баније. Наиме, она је 4. августа 1995. године приликом бежања из Црквеног Бока, недалеко Суње, ка Босни изгубила сина. Тачније, хрватски војници су излетели из шуме Зеленик и запуцали рафалном паљбом по колони избеглих Срба, где су све били цивили. Тако је и њен Синиша стар свега 12 година мучки убијен.
Још од 2006. године она води борбу, да њено дете добије статус цивилне жртве, са правосуђем и институцијама Републике Хрватске. Све спорове је изгубила, али сада је једна пресуда досуђена њој у корист, према којој њено дете добија статус цивилне жрве. Штавише и Министарство бранитеља РХ је добило налог да у року од 60 дана њој исплати штету на основу тог судског поступка.
Није се тај предмет ни ставио у фиоку, велики број "домољуба" у Лијепој њиховој је скочио да се то ипак не догоди, извршење те пресуде. Разлог томе је што ако Срби добију такве пресуде, а најављено је још жалби и тужби осталих оштећених, то ће статуси цивилних жртава радикално да мењању мозаик ткз. Домовинског рата. Јасно ће се видети да Срби имају жртве и то цивилне, а да они који су покупили примања, бенефиције и разне друге користи заправо нису никакви хероји, већ злочинци.
Зато су "домољуби" и загрмели да неће дозволити да хрватска даје накнаду за четничку децу. Штавише, они и оправдавају убиство српске деце говорећи како су то агресорска деца!? Не зна се да ли је ово трагичније или смешније, али свакако представља тешку дијагнозу, која је уствари резлутат вишевековне индокринације Ватикана који је у ранијим епохама шаљући своје емисаре на западни Балкан и јужне делове Паноније, добијао покатоличавањем љуте борце за своје погане интересе.
Ако дете са 12 година или пак млађе може бити обојено четништвом или пак вршити агресију, онда би се заклео да је реч о супермену неком који има надљудске моћи. Мало шале није на одмет, али ово сваки психолог ван овог нашег поднебља би се крстио левом и десном руком, не верујући шта заправо чује. Ово свакако није само размишљање неке "шачице" отпадника, већ схватање које се шири путем јавних медија.
Слично је наравно и у Босни и Херцеговини код сарајевског естаблишмента који је обликован од Странке Демократске Акције. Само што они сем Срба, мрзе и Хрвате.
Било како било, јасно се види уплитање страног утицаја који деценијама не само да не дозвољава помирења на јужнославенском простору, већ и констатно трује, бљује и подржава поделе. Они имају новац и батину, па ружни, прљави и сиромашни Балканци морају да слушају, иначе ће бити гладни и још "добити по носу".
Уместо закључка, казаћу и ово.
Деца ма које боје коже или нације били, социјалног статуса остају деца. Сви они који на било који начин пребројавају крвна зрцна малишанима, само показују своју немоћ, оштећење сивих можданих ћелија, заосталост у развоју и поганост. За мене су деца била и остала украс света... па таман били и потомци највећих злочинаца, јер они сигурно не сносе одговорност својих предака.
Томислав Б. Ковач
20.09.2024.