Страдање Срба у РС Крајини током рата деведесетих година 20. века, хрватска "Олуја" и злочини, острашћени Балкан и равнодушна Европа, ратни профитери и мирнодопски губитници, људи који се питају где је стварност њиховог постојања: у безбрижности јучерашњице или мржњи данашњице. Све ово стало је у кратки роман Слободана Деспота "Мед", који је прошлог месеца освојио Награду читалаца на Фестивалу европских књижевности у Коњаку, у Француској.

Тамошња публика читала је "Мед" у оригиналу, јер је написан на француском и објављен у чувеном "Галимару". За српску публику књигу је објавила "Геопоетика", у преводу Милоша Константиновића.

Деспот (1967.) је рођен у Сремској Митровици, живи у Сиону, у Швајцарској, и повремено у Паризу и Београду. Води издавачку кућу "Ксенија", превео је на француски дела Добрице Ћосића, Милоша Црњанског и Моме Капора. Део његове породице пореклом је из Книнске Крајине.
- Француски ми је први језик. Пре "Меда" сам свих својих шест књига написао на француском. Своју приповетку о крајишкој судбини сам и писао за француску и светску публику која о тој огромној трагедији веома мало зна - каже Деспот".

* Овде су ретки романи о егзодусу крајишких Срба. Зашто се српски писци нерадо упуштају у ову тему?

- Тешко питање, на које нема јединственог и простог одговора. Озбиљни књижевници се углавном уздржавају од тумачења свежих збивања - а српска књижевност јесте једна озбиљна светска књижевност. Немци су, на пример, врло опрезно и споро кренули у тумачење Другог светског рата и сопственог пораза. Теже је пораженима писати о рату него победницима. Од њих се углавном очекује да приме на себе више кривице него што то у својој души осећају и заслужују.
Тај сукоб између проживљеног и погодног, између унутрашње истине и спољне спутаности, честити писци решавају - ћутњом, а лицемери - карикатуром. Андрић је у време нацизма и комунизма писао о турском зулуму не би ли слободније "протурио" и покоју савремену истину.

* КОЛИКО значи објавити књигу код "Галимара"?

- Галимарова "бела" библиотека је најбољи могући преносник за такав роман, не само зато што је најпрестижнија едиција на свету, већ пре свега због свог неприкосновеног књижевног угледа. Веома ми је стало да се "Мед" чита као роман, или парабола, а не као летопис или есеј - и да буде прилагодљива на свако узбуркано поднебље.

* Прича о Николи, учитељу у пензији и пчелару, који после "Олује" остаје на Велебиту, сажето представља судбину српског народа у Хрватској у 20. веку?

- За мене пчелар Никола пре свега представља један узвишени људски узор, идеал унутрашњег мира ка ком ваља тежити. Но он је наравно и ћутљиви сведок свих мука свог народа. Попут старца Вукашина, он у злу не учествује, нити зликовцима суди, јер зна да толиким злочинима људска правда није дорасла.

* У којој мери је ово књига и о нашем менталитету?

- Док сам је писао, приповетка је по сопственим законитостима увлачила ликове који су у некој мери: поражени официри, мешетари, новопечени фанатици, жене мужевније од мушкараца, итд. Но за мене је Николин син Веско, прзница и мекушац, нехотични кукавни херој, најтипичнији представник послератних српских генерација, људи пољуљане вере, слабе самосвести, лишених поноса и стварног знања.

* Како француска и уопште западна публика реагује на ратне и болне балканске теме и приче о српској трагедији и истини?

- До сада је та, западна, публика реаговала једноумно, јер је једноумно информисана, да не кажем дресирана. Од првих дана југословенског распада Србима је додељена улога зликовачког табора, из којег ни деца и старци нису изопштавани. То је управо и омогућило "Олују" и протеривање читавог једног народа са вековних огњишта без икакве реакције споља, сем оног циничног: "Тако им и треба!".
Тај став код многих и дан-данас опстаје, упркос времену и страшном кажњавању овог народа. До појаве "Меда", приче о тој трагедији могле су да се "провлаче" само уз истовремене жалопојке о српским злочинима и њиховим жртвама. У стидљивој аргументацији која је супротстављана том једноумљу - типа "и Срби су страдали" - оно почетно "и" је углавном служило западном свету да олакша своју савест привидном објективношћу без конкретних последица.

* Има ли књижевност данас снагу и моћ да утиче на јавно мњење, руши стереотипе, исправља неправду?

- "Мед" је колико знам прво уметничко сведочење о нашој савременој судбини из које је изостављено оно "и". Можда зато што то дело припада француској књижевности, те долази "споља". Писано је без мржње, али и без лицемерних уступака које сам малочас споменуо. Упркос томе, и можда управо због своје искрености и књижевне захтевности, роман је нашао пут ка људским душама и срцима.
Пре неки дан је однео награду читалаца у Коњаку, једну од најаутентичнијих признања, пошто је додељује жири од преко 60 клубова и 800 читалаца, Француза, који о српској трагедији врло мало знају. Многи ми кажу да је та књига у француском говорном подручју више постигла за разумевање наша два братска но раздвојена народа него све информативно-дипломатске иницијативе од 1990-их наовамо. Сада се већ преводи на арапски и хебрејски, што је мени веома симболично и дирљиво.

* Треба ли писац да буде ангажован?

- Сматрам да увек вреди уздати се у књижевност. Али и да писац не мора и не треба да се ангажује изван свог приповедачког заната и улоге сведока. То је сав његов језик и његова политика. А политичари су бољи писци него што су писци политичари.

* Колико смо на пољу културе далеко од Европе, по чему смо блиски?

- Кад погледам данашњу Србију, видим културну пустош, навалу вулгарности и цинизма на коју институције више немају одговора, већ се ту и тамо труде, из евро-улизиштва, да под обод културе трпају феномене који с њом немају никакве везе. По томе смо веома блиски Европи, оној на коју вероватно мислите, западној, а веома удаљени, рецимо, од Русије где се традиционална културна баштина са поносом (а помало и неукусно) истиче.
Насупрот томе, пак, нешто нас на срећу оштро разликује од данашње (западне) Европе, а то је жилава, често и несвесна, приврженост националним вредностима и идентитету коју откривам код многих младих људи.
Ништа ме то не чуди нити ме претерано брине. Ми смо као народ суштинска "карика" између истока и запада, историјски неопредељени, окренути попут Јануса ка обема странама - па чак и својом у свету јединственом навиком да произвољно користимо два писма. Уместо да стрепимо како мисли Европа и шта говори о нама, мислим да би згодније и правилније било прогласити: Европа - то смо ми!