На данашњи дан пре 33 године двадесетак цивила српске националности са подручја општине Огулин приведена су на информативни разговор у ресторан Полицијске станице у овом месту. Пре него што је разговор уопште почео, у ресторан је ушао тада активни припадник Хрватске војске Младен Пушкарић звани Стипица.
Он је без икаквог повода испалио смртоносни рафал из аутоматске пушке по Србима цивилима.
Зграда Полиције у Огулину
На лицу места убијени су:
- Душан Плећаш (1947) из Огулина
- Божо Мандић из Јосипдола,
- Никола Папић (1936) из Доње Дубраве задобио тешке телесне повреде, од којих је преминуо 23. новембра 1991. у Клиничко-болничком центру Ријека.
Дан раније у истом граду, у ткз. Команду одбране града, наоружан 'аргентинском' јуришном пушком, упао је Иван Михалић звани Мехо, такође припадник ХВ, који је, из освете за четири дана раније на фронту погинулог рођака Тому Пушкарића (28), убио седам припадника Територијалне одбране Дабар у саставу крајишке војске. Сви су били српске националности, заробљени два дана раније у Глибодолу код Оточца.
Убијени су:
- Никола Клиска (29),
- Милан Клиска (29),
- Илија Клиска (23),
- Миле Влаисављевић (39),
- Ђуро Влаисављевић (27),
- Душко Влаисављевић (19)
- Буде Цвјетичанин (27).
Посмртни остаци убијених цивила враћени су њиховим породицама и сахрањени у породичним гробницама, док су посмртни остаци побијених територијалаца кремирани у Загребу, а њихове урне су српској страни предане тек 3. априла 1992. године, на контролном пункту УНПРОФОР-а у Марковцу. Само је породица Буде Цвијетићанина преузела урну, док су друге остале у сеоској цркви у селу Залужница, јер породице нису хтеле или могле да их узму.
Убица тројице српских цивила Младен Пушкарић, је пресудом Војног суда у Карловцу од 7. јула 1992. године проглашен кривим због обичног убиства и осуђен на затвор у трајању од 9 година. Пошто га је помиловао тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, у затвору је одлежао тек неколико месеци. После изласка на слободу вратио се на ратиште, а данас је пензионисани пуковник ХВ и власник стана у Огулину, који му је додељен због страдавања у рату.
Убица седам заробљених крајишких територијалца Иван Михалић није ни хапшен све док два месеца касније, после свађе на приватном слављу међународног признања Хрватске, није убио двојицу сународника: Милана Турковића и свог рођака Фрању Михалића. Пресудом од 26. јуна 1992. Војни суд у Карловцу осудио га је на 14 година затвора због ратног злочина против ратних заробљеника. Туђман је и њега помиловао у три наврата: у мају 1994, када му је казна умањена за пет година, четири месеца касније, када му је скраћена за још четири године и у фебруару 1997. када је пуштен на слободу.
- За Михалићево помиловање лично се заложио тадашњи кардинал Фрањо Кухарић, који је у пролеће 1995. послао писмо Хрвоју Шаринићу, тадашњем шефу Туђмановог кабинета - подсећа Саво Штрбац.
- У Шаринићевом одговору забележено је да је приликом прва два помиловања "посебно цењено Михалићево суделовање у ткз. Домовинском рату, те чињеница да је био рањен као припадник ХВ".
Хрватски медији објавили су да се по изласку из затвора убрзо вратио криминалу: трговини оружјем и диловању наркотика.
Организација Српски Демократски Форум из Хрватске је за убијене цивиле и неколико породица убијених крајишких територијалаца, почетком 2000-их, Тужилаштву хашког трибунала поднео кривичне пријаве, укључујући и за поменута убиства у Огулину 18. и 19. новембра 1991. До сада није било никакве кривично-правне реакције.
Војислава Црњански-Спасојевић
Вечерње новости
19.11.2024.