Пре 34 године, у јесен 1991. године, извршена је масовна ликвидација госпићких Срба од стране хрватске војске и полиције чији су припадници, углавном под маскама, одводили Србе цивиле из њихових кућа и станова и убијали их на разне начине и на више места. Према подацима Документационо-информационог центра "Веритас", убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је 39 жена. Процене су и дупло већи број жртава.
Скоро половина њих је ликвидирана је од 16. до 18. октобра 1991.
Међу ликвидиранима је и 10 брачних парова и четири породице (отац и мајка са једним дететом). До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 60 ликвидираних, док се за осталима још трага, истакли су из "Веритаса".
О ликвидацијама српских цивила раних деведесетих година 20. века, како су навели, био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе, на чијем челу се налазио бивши генерал ЈНА Фрањо Туђман, оснивач и председник Хрватске демократске заједнице, партије која је имала за циљ етнички и верски чисту државу.
Након што су припадници Југославенске Народне Армије, крајем децембра 1991. године пронашли 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице. По њиховим "притиском" је тадашњи председник Хрватске Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.
Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце убистава, случај је врло брзо стављен "ад акта", а тела убијених су из примарних премештани у секундарне гробнице. Ово је рађено намерно и плански са циљем уклањања доказа, док су сведоци застрашивани. Убрзо по оснивању, Тужилаштво Хашког трибунала водило је интензивну истрагу о овом догађају, али је случај пре него што је оптужница подигнута уступљен хрватском правосуђу.
Жупанијско тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције, која их је теретила за кривично дело - ратни злочин над цивилима. Оптужени су да су хапсили без разлога и ликвирали најмање 50 лица. Управо су ови оптуженици имали у Сплиту подршку од 150.000 "домољуба" из многих крајева Хрватске и дела БиХ.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, осуђен је на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи комадант Друге бојне (батаљона) на 10 година затвора.
Суд је истом пресудом, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага који су 25. октобра 1991. године одвезени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића одбио оптужбу.
ДИЦ "Веритас" је навео да међународне и домаће институције и организације из године у годину питају зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је ван сваке сумње у том судском поступку утврђено да су планирали, незаконито хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности.
Таквих је, како су навели из "Веритаса", више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у државама региона. Управо је рад на етничком чишћењу Срба, њима донео напредак у каријери, јер је то био од почетка циљ деловања ХДЗ власти.
Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава сазнање да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи док се, а са друге стране, ништа не предузима у проналажењу осталих 69 посмртних остатака њихових најмилијих.
Према попису становништва из 1991. у Госпићу је живело 9.025 житеља, међу којима је било 36 одсто Срба и 3% Југословена. Три деценије касније, подаци су поражавајући, јер 2021. у Госпићу, који обухвата 49 насеља, живело је укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 или 3,58 одсто Срба.
Такође, православна црква Св. Ђорђа у центру града је срушена почетком новембра 1991. а до данас није обновљена, нити је то тема о којој се сме причати у Госпићу.
О томе колико је Госпић затворен и мрачан град, најбоље говори ликвидација Милана Левара, бившег подофицира ХВ, коме је подметнута бомба под аутомобил 28. августа 2000. године. Починиоци никада нису пронађени иако је прошло четврт века, јер је истрага одрађена непрофесионално. Левар је неколико недеља пре атентата ступио у контакт са истражиоцима Хашког трибунала. Његово сведочење би могло много тога да угрози и закомпликује у Хрватској.
Извор: srna.rs
Објављено: 15.10.2025.