Почетак 1991. године у Југославији је био врло тежак и непријатан. Економске турбуленције су покренуле политичке потресе, који су створили хаотично стање у држави од Вардара па до Триглава. Социјализам је доживљавао своју катаклизму, јер су нам међународни финансијски центри ускратили кредите још пар година раније. Све то је рапидно поспешивало кризу из дана у дан. Управо та криза је била шанса да "талог" исплива на површину, како народ воли да каже.
Слично је било и у другим земљама источне Европе. Варшавски пакт почиње да се распада, док СССР нестаје са историјске сцене, а све у ери владавине контраверзног лидера Михаила Горбачова.
С друге стране, Немци су славили остварење свог историјског сна - уједињење Источне и Западне Немачке, на рушевинама Берлинског зида. Исто је било и у осталим земљама НАТО пакта, јер су схватили да нема више опасности од "совјетске немани", односно да је то круцијална прилика да наставе свој "Продор на Исток".
У западним југославенским републикама Хрватској и Словенији су већ имали паравојне формације и прилику да остваре свој Тисућљетни сан, односно толико жељену самосталност. Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Јосип Манолић, Владимир Шекс и остала болумента која је годину дана раније преузела све полуге власти: полицију, правосуђе, медије, јавне и комуналне службе... почела је да васкрсава Усташтво. Слике ратних злочинаца из Другог светског рата су се појављивале на јавном месту, стихови из времена наци-фашистичке НДХ почели су да одјекују...
Заправо, ако ћемо искрено хрватско (и муслиманско) друштво у Југославији никада од Брозовог режима није прошло процес денацификације и дефашистизације. Словенци, Хрвати и муслимани су највећим делом (преко 90%) своје потомке васпитавали у србомржњи са јасним антијугославенским осећањима.
Регрут Сашко Гешовски је рођен 31.10.1971. године у месту Кавадарци (на путу између Велеса и Ђевђелије), крај који је познат по Тиквешком вину. Родитељи су га испратили у Југославенску Народну Армију 1990. године, са жељом да им се врати. Одлазак на редовно одслужење војног рока у ЈНА била је законска обавеза сваког младића. Нико од његових рођака, пријатеља, кумова није ни слутио да се неће вратити, тачније вратио се у мртвачком сандуку.
Шта се заправо десило са Гешовским?
Партија ХДЗ је радила на остварењу свог плана о издвајању СР Хрватске из Југославије. Туђман није презао да своје планове износи јавно, јер је имао добру залеђину у виду западних дипломата и обавештајно-сигурносних служби, а такође и Ватикана.
Сплит је град на Јадранском мору, који је све до почетка 20. столећа имао српску већину. Што се и показало приликом доласка Војске Краљевине Србије с' јесени 1918. године када је 20.000 Сплићана дочекало своје ослободиоце са највећим одушевљењем. Слично је било и у осталим местима Далмације, Босне, Славоније, Кордуна, Баније, Лике...
Педесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. века, мноштво хрватских (католичких) породица је долазило на приморије из Херцеговине. Они су пореметили националну структуру и тај крај је доживео невероватан преображај. Заправо, они су мудро ћутали и чекали својих "пет минута".
Хрватска Демократска Заједница је тражила начине и користила сва (не)дозвољена средства да провоцира ЈНА. Циљ је био показати Србима да су на туђој земљи, а да је ЈНА уствари окупаторска војска. Треба рећи и да се Генералштаб ЈНА у Београду понашао бизарно надобудно и млитаво. Тачније, хрватско крило у ЈНА је вршило опструкције у читавој хијерархији, од подофицира до генерала. Они су приликом дезертерства са собом понели војне тајне. Готово нико није био санкционисан.
У Трогиру, западно од Сплита 20 км, ХДЗ има свој скуп 5. маја 1991. године, на коме хрватски председник Фрањо Туђман позива Хрвате на отворену побуну и нападе на Југославенску Народну Армију. Ово ће вам хроничари ткз. Домовинског рата скоро увек прећутати.
У Сплиту је ХДЗ заказао велики скуп, преко својих пулена: Озрена Матијашевића и Јуре Шундова, односно демонстрације за Ђурђевдан 6. маја 1991. наводно због "деблокаде села Кијево" (хрватско место на путу између Книна и Врлике)... мало коме од "демонстраната", а још мање од организатора протестног скупа је уопште и било важно зашто је дошло до такве ситуације. Они су имали довољно "добар" разлог за своје окупљање.
Испред зграде Команде Војно-поморске области ЈНА у Сплиту долази до режираног метежа где је "непознати починилац" испалио смртоносне хице у Сашка Гешовског. Истовремено Сашков земљак, Тончи Стојчев је био тешко рањен. Иако је прошло више од три деценије, предмет никада није разрешен, јер очигледно да то у Хрватској никоме није у интересу. Разлог томе је што би се морао мењати мозаик ткз. Домовинског рата, самим тиме и новија хрватска историја.
ЈНА је тог дана извела оклопне транспортере на улице Сплита, како би растерала разуларену масу од 40.000 ликова. Тада се и дешава занимљива ствар, односно дављење војника такође из Македоније, Светланча Накова. Јасно се види лик радника бродоградилишта Ивана Бегоње који извршава то гнусно злодело. Слика тог злочина је обишла свет, али ни ту није било кажњених, иако се јасно види лик криминалца који је неколико секунди дословно давио Накова на транспортеру. Управо је то била најава тј. тужно предсказање шта ће се дешавати у наредном периоду у СФРЈ.
Иван Бегоња јесте ухапшен са неколико "сабораца" касније од ЈНА, али је и размењен за генерала Милана Аксентијевића, који је био заменик команданта Пете војне области у Загребу, па је тако у Хрватској злочинац Бегоња постао национални идол и херој какав се ретко памти међу цивилима.
Интересанто је и ово казати, делегација Града Сплита је крајем јуна 1991. године дошла у Кавадарце те понудила родитељима убијеног им сина Сашка некакву новчану накнаду, што су они категорично одбили и истерали их из куће. Њих је занимала истина, а не новац.
Било како било, свако помињање Крвавог Ђурђевдана у Сплиту, у Хрватској изазва шовинистичку хистерију и нападе, јер постоји опасност да мрља падне на "свети рат".
Сплитски активиста Марко Гај је још 2019. године поднео захтев Градском већу Сплита захтев да се постави спомен-плоча на згради некадашње Команде ВПО. Овако нешто је изазивало бес и љутњу у Хрватској. Доласком пандемије корона вируса све то је остало само на чекању.
Ових дана Марко Гај је поново актуелизовао своју иницијативу везано за Гешовског тражећи од градских власти да се то више реши, а текст који би био написан гласи овако:
"Сaшко Гeшовски,
Кaвaдaрци 31.10.1971. – Сплит, 6.5.1991.
Нeсрeтно стрaдaо 6. свибњa 1991"
Да кренемо од текста са спомен-плоче... Сашко Гешовски сигурно није несрећно страдао, јер би то значило да није убијен, а јесте пуцњем из ватреног оружја. Несрећно страдање може бити утапање човека у мору, удар струје (електричне енергије), упад у канализациони отвор, срчани удар и сл. Фактички са овим ставом убица је помилован. Зна то и сам Марко Гај, па је покушао да макар и овако обележи смрт војника-регрута који је био "пијун у туђој партији шаха". Али авај...
Јавила се одмах и навијачка скупина "Торцида", која стадион Пољуд сматра за светилиште важније од Исусова гроба, а воле свога Хајдука више од оца и мајке, па и свог живота. Они су изрекли јавне претње и увреде за сваког оног ко би се макар и нашалио да такву спомен-плочу стави на зграду бивше Команде ВПО, где је Гешовски заправо и погинио. Знам да "јужњаци" по приоди јесу дрчни, али ово нема везе само са завичајем, већ чињеницом да би макар и оваква спомен-плоча наружила оно што у Хрватској нико не сме да дира већ тридесетак година.
Сем "навијача", јавили су се и "бранитељи", са још оштријим претњама и увредама, који траже да се постави спомен-плоча, која не би поменула наравно Гешовског, већ величала "борбу" за независност Хрватске и отпор ЈНА.
Хоћу рећи да је ситуација "нормална", у Хрватској ништа ново.
Мишљења сам да и ако буде постављена спомен-плоча у Сплиту уз велике мере обезбеђења, да неће бити дугог века. Сплићани ће насртати на њу и ломити као што је то било у Вуковару са чекићем и штанглама последњих година. Временом ће се и одустати, јер број оних који то истински желе је далеко мањи од оних који је не желе. Готово један према 100.000.
То и јесте фантастичан показатељ узгајања фашизма у Хрватској, који нигде не успева тако лепо као у "Лијепој њиховој", зар не?
Томислав Б. Ковач
25.10.2024.