Абердарева улица (РТС) 1999 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Шумадија


Абердарева улица (РТС) 1999



АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ 1999.

Нишки хероји - Слађана Станковић - Кошаре

Љиљана Жикић Карађорђевић - Бојана Тошовић

Милица Ракић - Сања Миленковић - Абердарева

Браћа Милић - Последице бомбардовања СРЈ

Павловић - Радослављевић - Ђурић - Перић

Ћирковић - Алексић - Кошанин - Шаћировић

Ниш - Бојана Тошовић - Рачак - Обарање Ф117

 

Злочин у Абердаревој улици је назив за ужасни злочин који су починили пилоти НАТО пакта 22. априла 1999. током агресије на СР Југославију, тако што су испалили смртоносне ракете на  зграду РТС-а, у београдској Абердаревој улици, на Ташмајдану. Том приликом је погинуло 16 радника Радио Телевизије Србије, а још 20 је тешко рањено. 

Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ...За овај злочин, нико од убица није одговарао, чак ни по командној одговорности.

Шта више, државна администрација Србије успоставља дипломатске односе са Северноатланским савезом и поред негодовања народа.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника српске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске веривикационе мисије, како су српски полицајци побили албенске цивиле. Управо тај случај је био окидач за агресију и бомардовање СРЈ, што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... 

 

 

 

 

 

ЗЛОЧИН

24. марта 1999. у 20:45 сати на територију СР Југославије НАТО авиони испаљују прве бомбе, чиме је почела агресија Североатланског савеза на једну европску државу. Тако су гранатирани: Београд, Приштина, Лучани, Ђаковица и др. Како је агресија одмицала, тако је скоро сваки градић, насељено место у Србији био бомбародван, убијани су цивили, деца, уништавана је имовина, вредни кулурно-историјски споменици, фабрике, мостови, цркве и др. 

Постоје индиције да су водећи људи у Генералштабу Војске Југославије имале сазнања да ће НАТО пакт бомбардовати зграду РТС-а, али да су намерно прећутали такву информацију, јер је срушена зграда и убијени радници односно цивили, су били добри у пропагандно-психолошком рату. Иначе, током бомбардовања Београда 1999. у Дому Војске, било је пуно страних новинара који су извештавали о бомбардовању СР Југославије за своје државе.

Они су дан раније имали тачну информацију када ће НАТО бомбардовати зграду РТС-а. Шта више и пуковник Тим Маршал, још од почетка априла 1999. је говорио да је РТС могућа мета сваког дана. Звао је и директоре Драгољуба Милановића и Миодрага Комракова, који су му љутито одбрусивали сваки пут да брине своју бригу. 23. априла 1999. године у 2:05 сати, авиони НАТО пакта испаљују бомбе на зграду Радио Телевизије Србије у Београду, на Ташмајдану у Абердаревој улици. Том приликом је причињена огромна материјална штета, а у рушевинама  дан касније су извучена тела 16 радика, док је 20 тешко повређено. Разлог зашто је НАТО бомбардовао РТС, како је касније наведено "зато што је РТС имао велику улогу у ширењу морала и оптимизма међу народом СР Југославије".

 

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  • Јелица Мунитлак (28), шминкер,
  • Ксенија Банковић (28), видео миксер,
  • Дарко Стиоменовски (26), техничар у размени,
  • Небојша Стојановић (27), техничар у мастеру,
  • Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења,
  • Драган Тасић (31), електричар,
  • Александар Делетић (31), камерман,
  • Славиша Стевановић (32), техничар,
  • Синиша Медић (32), дизајнер програма,
  • Иван Стукало (34), техничар,
  • Дејан Марковић (39), радник обезбеђења,
  • Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења,
  • Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру,
  • Милан Јанковић (59), прецизни механичар,
  • Томислав Митровић (61), режисер програма
  • Слободан Јонтић (54), монтер.

 

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Радницима РТС-а на Ташмајдану је подигнут заједнички споменик, са уклесаним именима и натписом "ЗАШТО?". Иначе већ годинама 23. априла продице и пријатељи погинулих радика долазе на Ташмајдан код споменика, на парастос и молитвено сећање, да пале свеће за 16 недужних радника. 2001. године.

Након Петооктобарских промена власти у Србији, подигнута је оптужница против Драгољуба Милановића, који је обављао дужност директора РТС-а 1995-2000, а теретиле су га породице ратника РТС-а чији су најдражи настрадали те кобне ноћи 22/23. априла 1999. У оптужници му је стајало да није поштовао пропис Савезне владе, да због проглашења ратне опасности није изместио људство и технику, ван домашаја бомби. Окружни суд у Београду је у јуну 2002. године је Милановића осудио на 10 година затвора, али му је дозволио да на слободи сачека да пресуда постане правоснажна. Он је одмах побегао у Црну Гору, где је ухапшен током акције српске полиције "Сабља" 2003. године. Милановић је прво у затвору имао пријатан третман, али су породице настрадалих раднка РТС-а протествовале, па су му привилегије укинуте. Иначе, Драгољуб Милановић је једини који је одговарао за овај злочин. 

Породице погинулих радника РТС-а су 2006. и 2009. упутили представке Специјалном Тужулаштву за ратне злочине и организовани криминал, у вези умешаности тадашњег државног и војног врха СР Југославије, али им није никада одговорено. Породице и даље трагају за истином. Комшије Синише Медића из Калуђерице, погинулог радика РТС-а су 2010. године донели одлуку да се улица у којој је он живео, назове по њему.

 

 

 

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links