Медији у региону су 13. фебруара 2025. објавили вест да је тог дана Жабљачанин, Веселин Бојовић, Специјалном државном тужилаштву (СДТ) Црне Горе у Подгорици, по замолници Жупанијског државног одвјетништва из Сплита, у својству сведока дао изјаву у вези са страхотама и патњама које је преживео током 125 дана (преко 4 месеца) тамновања у хрватском војном логору „Лора” у Сплиту током 1992.
О томе што је све преживео у „Лори”, Бојовић је говорио и у документарном филму Телевизије Никшић „Зло прољеће ’92”, који је и био повод да ЖДО у Сплиту упути замолницу колегама из Црне Горе да им овај сведок „из прве руке” и у званичној форми изнесе своју истину о "боравку" у том логору, у којем је убијено и 14 његових сународника, резервиста ЈНА из Никшића и Шавника.
Према Бојовићевом казивању датом у поменутом црногорском документарцу, један од непосредних извршилаца злочина у „Лори” био је управник логора Томислав Дуић, од кога је и он добијао највише батина. За главног непосредног извршиоца тортуре над Луком Аџићем, резервистом из Никшића, Бојовић именује Тању Дуић (данас „прослављена” хрватска списатељица под презименом Бјелобрајдић), тадашњу Дуићеву супругу.
Описује да је мучење вршено тако што је Дуићева Аџића бацала под ноге, газила, увлачила у кућицу за псе, терала да режи док други затвореници на њега лају. Од стране чувара приморани су да се боду ножевима, да једни друге шамарају, јер ако не ударе довољно јако, добијали би ударце пендрецима, док су им жице импровизованог телефона прикључивали на полни орган, где се приликом завртања стварала индукција тј. несносни болови.
Бојовић сведочи и о мучењу у злогласном Блоку Ц, након којег је видео сасвим крваве просторије, једно откинуто уво и полни орган.
Иначе, Веселин је као млад војник на редовном служењу војног рока у ЈНА, са још 12 војника и два официра, заробљен 12. априла 1992. на подручју Чапљине у јужним деловима БиХ. Прво су их одвезли у Метковић, на тло Републике Хрватске, а потом исте вечери аутобусима пребацили у војни логор „Лора” у Сплиту, у средишњу Далмацију, удаљено 150 км на сјеверо-запад.
Само шест дана раније (7. фебруара 2025.) у Сплиту је одржана прослава 33. годишњице формирања по злу гласу чувене 72. бојне војне полиције Хрватске војске, која је чувала логор „Лора”, на коју су изасланике послали председник, премијер и министар одбране, а на свечаној академији у Дому ХВ у Лори приказан је филм „72. бојна Војне полиције – Истина”, аутора контраверзног редитеља Јакова Седлара. Филм, који је замишљен као историографски пресек 72. бојне Војне полиције, највише је фокусиран управо на догађаје у „Лори” из 1992. године.
„Знам истину. Ратног злочина у ’Лори’ није било. Прекорачења овлашћења да, али ратног злочина не. На свим подручјима где се водио одбрамбени и ослободилачки рат, припадници хрватске војске осуђени су за ратне злочине да би неко сутра могао да пише да је Хрватска створена на злочину”, говори у Седларовом документарцу Златко Чипчић, председник Удружења ветерана 72. бојне ВП.
Камера га прати док показује оронуле ћелије затвора у „Лори”. Очито му је стало да укаже на скученост простора од свега шест ћелија. Ко би могао да почини толике злочине у овом микроамбијенту?! Седларов саговорник је и историчар Јосип Јурчевић, који је на прошлогодишњим парламентарним изборима у Сабор ушао са листе наци-фашистичког тј. проусташког Домовинског покрета.
„Сви су писали да се ради о једном големом логору, а заправо се ради о малој притворској јединици. Један је покушао побећи, нашли су га у грмљу рањеног”, говори у Седларову камеру Јурчевић, додавши да је у предмету „Лора” „прву ослобађајућу и изузетно квалитетну пресуду донео судија Славко Лозина”, иако су његови професионални квалитети и понашање за време првог суђења одавно сврстани у најсрамније епизоде хрватског правосуђа.
У Седларовом „истинитом” документарцу појављује се и сам Лозина, који је 2016. године Чипчићевом удружењу послао своју поништену пресуду следеће садржине: „Уз честитке прилажем по закону и божјој правди утемељену пресуду да ваши припадници нису злочинци, већ хероји који су одбранили Лијепу нашу. Бог вас благословио. Ваш судија Лозина.” У филму се хвали и суткиња која је у каснијој осуђујућој пресуди једина гласала против, док се именују и проказују чланови судијског већа који су их осудили.
О хрватском логору „Лора” више пута сам писао и на овим страницама.
Кроз овај казамат који је био у функцији од 1992. па све до 1997, према службеним хрватским подацима, прошло је 1.005 заробљеника, а према истраживањима неких НВО и далеко више, пошто они који су били одређени за ликвидације нису ни увођени у протоколе. Ту су довођени заробљени цивили и војници са подручја БиХ, али и српски цивили из Сплита и околних места, те у мањем броју и заробљени војници и цивили с подручја бивше РСК. У овом логору, према истраживању НВО, ликвидирано је најмање 70 особа, али тела већине њих још нису пронађена.
За злочине у овом логору хрватски судови су до сада кроз два предмета („Лора 1” и „Лора 2”) осудили осам припадника војне полиције ХВ на укупно 57 година затвора зато што су, „без икаквог правног основа, држали већи број заточених цивилних особа, углавном српске националности… при томе су вређали њихово људско достојанство, понижавали их, физички и психички злостављали, и телесно кажњавали – све до усмрћења неких од њих” (два цивила и три припадника ЈНА у првих неколико месеци).
На овој локацији НЕМА никаквог обележја жртвама.
Али се зато у близини налази споменик погинулим припадницима војне полиције, чији припадници су у том логору убијали и мучили Србе. Да апсурд буде потпун, Хрватска за овај логор лицемерно користи еуфемизам „коначиште за заробљенике”?!
Један од од саговорника у Седларовом „истинитом” документарцу је и актуелни хрватски министар одбране Иван Анушић, који каже:
„Низ нетачних теза које оптерећују хрватску државу и хрватског војника данас се у јавном етру тумаче као истините, а нису истините. Много ствари није у потпуности тачно. Манипулише се неким догађајима, у правилу увек на штету победничке хрватске војске. Из тог разлога сам допустио да се сними ’Лора’ и да се (кроз) информације које у овом тренутку могу дати они (војни полицајци) који су били у ’Лори’ сазна права и целовита истина о свему што се догађало у ’Лори’ деведесетих година...”.
Један од Седларових саговорника је и актуелни министар хрватских бранитеља Томо Медвед, чије министарство је „генерални покровитељ” овог документарца, који се хвали да је држава све хрватске ратне злочинце, па и припаднике 72. бојне, ослободила обавезе плаћања одштете породицама тако што су вишемилионска потраживања пребачена на терет државног буџета, на који начин „влада исправља многе неправде које су учињене бранитељима”.
У целој причи око Седларовог документарца неважни су и аутор и ветерани, јер се од њих, с обзиром на историјат Седларових филмских остварења (једно од њих је и „Јасеновац – истина”) и на јавне иступе бранитеља у вези с „Лором”, од њих није могло ништа боље ни очекивати. Овде је, заправо, најважнија улога државе Хрватске, која је преко министарстава бранитеља и одбране, као битних делова извршне власти, заузела битно другачији став од правоснажних пресуда сопствених судова, финансирајући наратив да су ратни злочини у логору „Лора” непостојећи, а затворске казне починиоцима сувишне и неправедне.
„Пустити Седларов филм у било којој државној институцији – или, заправо, било где – кримен је сам по себи. Против очију и ушију случајних сведока, фактографије и филмске уметности. Кад се пак из централног и локалних прорачуна субвенционише његов документарац у којем се негирају ратни злочини, који се потом премијерно пројектује у комплексу где су се злочини дешавали, то је већ удружени криминални потхват...
’Истина’, коју је о трошку Републике Хрватске и по жељи министра Анушића испоручио Седлар, окрутна је лаж. Хрватска влада је овде недвојбени саучесник на свим нивоима: у финансијском, моралном и политичком смислу”, написао је о Седларовом филму хрватски новинар Хрвоје Шимичевић у тексту „Државно финансирана лаж”, објављеном на порталу загребачких „Новости” 19. децембра 2024.
Након давања исказа у Подгорици, Веселин Бојовић је, како преносе црногорски медији, изјавио:
„После 33 године човек губи наду, али ево, можда се сада нешто и покрене. Ја сам једини живи сведок овде у Црној Гори, био сам активни војник. Неко се сетио након 33 године да ме позове да дам исказ пред тужитељком.”
Народ би рекао – боље икад него никад.
Аутор: Саво Штрбац
Извор: ДИЦ Веритас
Објављено: 22.02.2025.