Иван Оршанић (1904-1968) је хрватски писац, новинар, наставник, политичар, који је током Другог свјетског рата био високи функционер наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Школовао се у родној Жупањи, касније Вуковару и Београду, на природним наукама. Био близак организацијама Римокатоличке цркве и индокриниран у њиховом духу. Током Међуратног доба, Оршанић је бивао прогањан и хапшен због својих антидржавних активности, међунационалне и религијске нетрпељивости, као и говора мржње... због тога се сукобљавао са властима Краљевине Југославије. У младости је почео да се бави философским питањима.

Приступио је 1937. године Усташком покрету који је због својих расистичких и шовинистичких идеја бивао забрањен тј. радио је у тајности.

Оснивањем квислиншке НДХ, Оршанић постаје особа од повјерења поглавника Анте Павелића, који је добио у Усташком режиму одговорне функције: начелник Усташке младежи, шеф промиџбе, државни саветник за радничка права и социјалну политику. Такође, био је члан Главног усташког штаба.

У свом раду као шеф пропаганде, Иван Оршанић се трудио максимално да покоље хрватских и муслиманских оружаних снага над Србима максимално умањи или пак оправда, иако је ријеч о томе да су злодјела била учињена према цивилином становништву.

У прољеће 1945. када је сломљена НДХ, усташка апартатура се повукла ка Алпима у страху од освете Титових партизана. Тако је и Оршанић почетком маја напустио Загреб и побјегао преко Аустрије у Италију гдје се скривао пар година. Као и мноштво других хрватских и муслиманских бјегунаца са Балкана, Оршанић је емигрирао у Јужну Америку. Тамо је наставио свој рад и живео слободно.

У Аргентини је имао политичке и књижевне иницијативе, па је неколико његових дјела објављено постхумно. Умро је далеко од домовине, али његов рад није остао заборављен, иако је био дио геноцине политике Усташког режима, већ мноштво хрватских организација велича његов рад и допинос "хрватској националној идеји".

ЖИВОТОПИС

Иван Оршанић је рођен 2. јула 1904. у Жупањи. Његов отац звао се Гргур, а мајка Марија, рођена Бушић. Сем Ивана они су имали још дјеце. Одрастао је у римокатоличкој породици гдје се посебна пажња поклањала духовном одгоју.

Још у тинејџерском добу млади Иван се почео интересовати за философију и историју, иако се касније школовао на природним наукама (математика и физика). Врло брзо је имао и политичке говоре и почео свој друштвени активизам.

Хрватски орловски савез је био пандан Соколском друштву, организација која је кроз разне активности и културу обликовала хрватску националну свијест са великом дозом клерикализма. Ту организацију је водио хрватски адвокат и лекар, др Иван Протулипац, близак римокатоличким круговима у Хрватској.

Породица

Оженио се 10. маја 1925. са Иваном Бергер. Она је Јеврејка по поријеклу.

Родила му је троје дјеце: Ивица, Бранко и Марија.

Школовање и каријера

У родном мјесту завршио је основну школу, а у Вуковару матурирао. На студије одлази у Београд, гдје је дипломирао природне науке.

Добио је посао у вуковарској гимназији, али се није дуго задржао јер је имао антидржавне говоре и шовинистичке поруке, због чега је остао без посла. Преселио се у Загреб, гдје је добио посао у Надбискупској гимназији. Окупљао је око себе мноштво младих Хрвата којима је држао низ ватрених говора. Колегама и студентима је увијек прилазио добро расположен гледајући да ти пренесе на саговорнике.

Тридесетих година 20. вијека почео је да се бави новинарством, па је покренуо неколио часописа: "Народ", "Смотра"... ту је наставио своје дјеловање и писао текстове које су садржали ултра-националистичке ставове. Тада је дошао у контакт са др Авелином Чепулићем, познатим хрватским шовинистом. У својим говорима је често осуђивао југославенску идеју, а своје неистомишљенике је често вређао и псовао.

Затворски дани

Говорећи о револуцији коју треба подићи што прије, Оршанић је брзо навукао тј. потпао под присмотру југославенске обавјшетајно-безбједоносне службе. Они су га пратили и снимали, скупљајући доказе.

Штавише, био је упозорен и од кардинала Алојзија Степинца, који је интервенисао неколико пута да не буде ухапшен. Ипак, бива лишен слободе 1940. године и изведен пред суд. Осуђен је на три и по године затвора, а робију је почео издржавати у КПД Лепоглава, касније пребачен у Босанску Крушћицу.

ГЕНОЦИДНА ОДИСЕЈА

Нестанак југославенског краљевства у Априлском рату 1941. и оснивање НДХ дочекао је у Крушћици. Усташе га ослобађају из затвора и поново долази у Загреб.

Прво радно мјесто у апаратури НДХ било је шефа пропаганде. Ту се задржао свега три мјесеца, јер су се на његово дјеловање жалили Њемци. 

Јула 1941. добија нови сектор - Усташку младеж, ту је постао заповједник. Ово је била организација гдје су окупљали младе Хрвате и Хрватице. Били су индокринирани клерикалном докгмом. За Усташку младеж говорио је Оршанић, да је то била "снага Хрватске". Имао је семинаре на којима је окупљао своје "инструкторе" тј. предаваче, који су даље индоктринирали групе Хрвата, у којима је било нормално причати о елиминацији "србског накота".

У Бечу, 1942.

За Усташку младеж, Оршанић је овако говорио: 
- " То je билa силнa снaгa Хрвaтскe. Хeроjство политичкогa рeдa. Нитко нe можe схвaтити дa сaм ja осjeћaо и доживљaвaо посeбну поjaву људскe љубaви прeмa тоj млaдeжи. Нeшто извaнрeдно. Кaквe je ту било пожртвовности, поносa и хрaбрости.”
(У књизи 'Визиja слободe', стр. 23, Буeнос Aирeс, 1979.).

Сам Оршанић је оправдавао хрватско-муслиманске злочине над србским становништвом и православним вјерницима, монаштвом... и то је преносио на друге. Он је то тумачио као нужност рађања хрватске државе, након хиљаду година.

Почетком маја 1944. Иван Оршанић добија нову дужност, а то је Државни саветник за радничка права и социјана питања. Функција није била у рангу министра, али је посао био врло сличан. Залагао се да радници имају више простора за управљање и више подјеле профита у компанијама.

ЕМИГРАЦИЈА

Пред завршетак Другог свјетског рата, када су Западни савезници и Црвена армија већ улазили на то нацистичке Њемачке било је јасно да је питање момента када ће Трећи Рајх нестати са историјске сцене. Желећи да сакрије своје трагове умјешаности у истребљење "неподобних" народа: Руса, Бјелоруса, Пољака, Срба, Чеха... Ватикан је покренуо операцију "Пацовски каналу", акција која се одвијала у највећој тајности. Циљ је био све наци-фашистичке зликовце из Европе пребацити у далеке, прекоокеанске земље.

У прољеће 1945. НДХ је доживјела слом, пошто су Титови партизани након пробоја Сремског фронта имали незадрживи јуриш ка Алпима. Тако је и Павелићева администрација у паничној бјежанији напустила Загреб, баш на Ђурђевдан. У колонама хрватских бјегунаца који су кренули пут Аустрије и Италије, нашао се и Оршанић са породицом: супругом, кћери и млађим сином. Знали су они да их чека затвор или смрт због учињених злочина.

Старији син је имао тад 17 љета и био у колонама са Усташком младежи, група "Јуришници". Њему се у тим путешесвијама изгубио траг. По званичној верзији, енглески официри су ту групу предали Титовим партизанима, који су их стријељали у словеначким шумама у другој половини маја 1945.

Нестанак НДХ, Оршанић је лично доживљавао и сматрао то "највећом трагедијом у историји цивилизације".

“Ми смо држaву изгубили што jeдни уопћe нису били хрвaтски пaтриоти у eлeмeнтaрном нaционaлном смислу кaд je био глaвни чaс, a други нису били борци у eлeмeнтaрном смислу кaд je тaмо био глaвни чaс. Свe морa бити у своj одговaрajући чaс. И у влaк сe улaзи кaд му je чaс дa одлaзи.”
(Књига 'Визиja слободe', стр. 26.)

У Италији са породицом је био смјештен три године у избјегличком кампу. Ту је имао сарадњу са Душаном Жанком. Заједно су радили на спашавању усташких крволока да не буду изручени комунистичким властима у Југославији. Било је случајева када су жртве долазиле у те кампове и препознавале убице, који су хапшени и предавани органима гоњења.

Са лажним пасошем и идентитетом Иван Орлини, бродом је отупутовао у Аргентину, којом је сурверено владао диктатор Хуан Перон. Мало касније долази му и породица, па се настањују на периферији Буенос Аиреса. У егзилу, 1951. Оршанић оснива Хрватску репубиканску странку, скупа са братом Антом. Одмах је покренуо и часопис гдје је наставио са својим националним клерикализном и антијугославенским ставовима.

Септембра 1962. постаје одборник за пропаганду Хрватско народног вијећа.

БИБЛИОГРАФИЈА

Доста је писао, поготово есеја, али је објављено свега три њиге, једну за живота, а двије постхумно.

• 1939. "Еуропа у прелому"
• 1973. "Ослобођење и слобода", приредио Иво Корски
• 1979. "Визија и слобода", приредио Казимир Каталинић

СМРТ И НАСЉЕЂЕ

Умире у 64. години, у Буенос Аиресу 17. децембра 1968. далеко од домовине. Тамо је и првобитно сахрањен. У својим националним и духовним говорима често се дивио др Анти Старчевићу и сматртао га Оцем домовине.

Његове књиге су у Хрватској раних деведесетих година 20. вијека доживјеле велику читаност, јер је тада покренут процес растурања Југославије, када је мноштво Хрвата почело јавно показивати своје симпатије према НДХ.

Иако је постојала иницијатива да се његови посмртни остаци пребаце у самосталну Хрватску до тога никада није дошло. Ипак, већ деценијама уназад Оршанић међу свим друштвеним слојевима и интелектуалним круговима ужива велики публицитет и стављен је на пиједастал хероја и мученика.