Мехмед Алајбеговић (1906-1947) је хрватски правник, политичар и дипломата који је за вријеме Другог свјетског рата обављао високе дужности у власти клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Потиче из Бихаћа, а његова породица је беговска. Отац и дјед су у доба аустроугарске окупације били бихаћки градоначелници.

Школовао се у Загребу и Паризу. У међуратном добу је постављен за судију Окружног суда у Прозору, а мало касније бива секретар Управног суда у Загребу.

Стварањем НДХ придружује се Анти Павелићу, јер је циљ био да се муслимани приволе за истребљење Срба. У љето 1941. улази у дипломатију и постаје високи функционер Министарства спољних послова НДХ. Наредне године одлази у Минхен као генерални конзул.

Октобра 1943. враћа се у домовину гдје добија мјесто министра за пострадале крајеве.

Министар спољних послова постаје 3. маја 1944. и на том радном мјесту остаје све до слома НДХ наредне године. Алајбеговић је био у Павелићевој пратњи када су посјетили нацистичког фирера Адолфа Хитлера.

У фебруару 1945. је покушао да се повеже са антикомунистичком коалицијом која би преговарала са англо-саксонским снагама и прешла на страну Западних савезника.

Скупа са осталим члановима Владе НДХ напустио је Загреб 6. маја 1945. и кренуо ка Аустрији и Италији. Тамо је више од годину дана се скривао по избјегличким центрима, али је лоциран и Американци су га изручили Титовим партизанима.

У пролеће 1947. имао је суђење за колаборацију са окупаторима као и прикривању злочина над цивилним становништвом. Осуђен је 6. јуна на смртну казну која је извршена дан касније.

ЖИВОТОПИС

Мехмед Алајбеговић је рођен 7. маја 1906. у Бихаћу, на сјеверозападу Босне. У то вријеме Бихаћ као и цијела БиХ су били саставни дио Аустроугарске царевине која је то подручје окупиала након Берлинског конгреса 1878. године. То је већ био сумрак германске ере у тим крајевима.

Његово поријекло је беговско, односно Алајбеговићи су били имућни, док је Бечки двор дозволио османским властелинима да задрже своја феудална права, која су имали у доба Турске царевине. Тако је било све до краја 1918. када је Хабзбуршка монархија нестала, а Војска Краљевине Србије ослободила све јужнославенске народе пред крај Великог рата.

Школовање и каријера

Основну и средњу школу млади Мехмед завршава у Бихаћу, док на студије крајем двадесетих година 20. стољећа долази на Правни факултет Загребачког универзитета. Докторирао је правне науке 1934. За вријеме студија путовао је по свијету, а највише по оријенталним земљама гдје је био посвијећен панисламистичкој култури.

За вријеме боравка у Француској 1930-их година научио је префектно француски језик и имао додатна усавршавања.

Шеријатско право је изучавао у Алжиру 1940. године.

Постављен је у Прозору да буде судија Окружног суда, док је 1938.  био и секретар Управног суда у Загребу.

ГЕНОЦИДНА ПОЛИТИКА

Краљевина Југославија у прољеће 1941. се нашла у тоталном окружењу Сила Осовине, изузев Грчке на југо-истоку. Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Цар Борис III и Миклош Хорти наређују својим војскама да нападну југославенско краљевство. Земља је раскомадана и сваки од окупатора је добио свој дио.

У Загребу 10. априла бива проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, као чедо Ватикана, док је Римска курија давала директиве и логистику. Хрватски шовинисти окупљени око Анта Павелића су још од раније имали успостављене контакте са муслиманским працима и већи дио је пристао да буде у власти НДХ. Тако је и Мехмед Алајбеговић пришао њима.

У моменту Априлског рата Алајбеговић је предавао Исламско право на Загребачком универзитету.

Почетком августа 1941. Мехмед Алајбеговић постаје дужносник Министарства спољних послова НДХ. У то вријеме оружани одреди (усташе и домобрани) су вршили покоље на цијелој територији од Драве до Јадрана. Циљ је био истребити Србе, Јевреје и Роме... који су сматрани као 'неподобни' народи према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Павелић је од милоште звао муслимане за "хрватско цвијеће" и започео је градњу велике џамије у Загребу. Међутим, његове жеље су биле да што више муслимана нестане у рату против Срба, те да након рата НДХ остане и вјерски и етнички чиста. Мноштво муслимана је повјеровало у Павелићеве лажи и били су дио геноцидне политике на Балкану.

Штавише, имали су и своје посебне оружане формације, као што су: Ханџар дивизија и Муслиманска Милиција, али и цивилна организација Млади муслимани који су били повезани са јерусалимским муфтијом Амин ел Хусеини. Управо је Хусеини одобравао злочиначко учешће муслимана против Православља и благосиљао радикалне исламисте.

Алајбеговић 27. јануара 1942. одлази у Минхен, гдје је добио позицију хрватског генералног конзула у Трећем Рајху. У Баварској му је циљ био повезати хрватске и муслиманске исељенике, те их привољети да помажу домовину, како финансијски тако и ступањем у добровољце.

Враћа се у домовину октобра 1943. када је постао министар за пострадале крајеве. Његов задатак је био да организује храну и смјештај за већином муслиманске избјеглице из Подриња и Старог Раса.

Већ 3. маја 1944. Алајбеговић бива именован за министра спољних послова у Влади НДХ. Ту је замјенио Стјепана Перића.

Павелић и Хитлер код Растенбурга, 1944.

Приликом Павелићеве посјете Адолфу Хитлеру 18. септембра 1944. Мехмед је лично био у његовој пратњи. Хитлер је тражио оданост Хрвата до самог краја, јер у то вријеме ситуација по Вермархт је била јако лоша. Италија је већ одавно капитуирала, док су англо-саксонске снаге већ отвориле Западни фронт у Нормандији и добро напредовале. На Источном фронту, Црвена армија је истјерала СС дивизије из Совјетског Савеза те сламала фашистичке режиме у Бугарској, Мађарској, Румунији, Словачкој...

Неколико мјесеци касније, односно почетком 1945. Савезници су још више напредовали ка Берлину и стезали обруч, те је постало јасно да је питање дана када ће Хитлер капитулирати. У таквој атмосфери Мехмед Алајбеговић покушава да створи антикомунистички блок са: Леон Рупником (Словенија), Секула Дрљевић (Црна Гора) и Димитрије Љотић (Србија)... међутим, то му мије успело.

СУЂЕЊЕ И СМРТ

Почетком маја 1945. мноштво високих дужносника НДХ се спремало за бјежанију, јер су дивизије ПОЈ силовито јуришале ка Загребу. Знали су Павелићеви сарадници да их све чека смртна казна или затвор, тако да су сви они у колони под стражом напустили Загреб на Ђурђевдан. Два дана касније србске бригаде ослобађају Загреб. Павелићева колона се у Словенији раздвојила: један дио је кренио ка Трсту, а друга ка Блајбургу.

Алајбеговић је отишао ка Аустрији и ту провео годину дана по избјегличким камповима: Крумпендорфу и Салцбургу. Ипак, он је 8. септембра 1945. лоциран и савезничке снаге су га упутили у логор "Маркус" код Глазенбаха. Американци су га 8. септембра 1946. изручили комунистичким властима у Југославији.

Алајбеговић на суду, 1946.

Изведен је пред суд у марту 1947. када је изјавио сљедеће:
"Морaм дa признaм дa je мeнe кaо и много моjих истомишљeникa импрeсионирaло одушeвљeњe коje je влaдaло у Хрвaтскоj посљe проглaшeњa НДХ.

Глaвни мотив коjи мe je водио дa приступим, односно кaдa сaм приступио Устaшком покрeту, билa je идeja хрвaтскe држaвe. Нa мeнe je дaклe при томe утицaлa спознaja о прaву хрвaтског нaродa нa своjу држaву и други мотиви мe нису при тим водили.

Ja сaм вјeровaо дa нaстоjaњe хрвaтског нaродa зa слободом нeћe бити зaниjeкaно и дa ћe то прaво нa држaву бити рeспeктовaно...".

Два мјесеца касније Алајбеговић је изведен пред Врховни суд НР Хрватске. Са њим на оптуженичкој клупи су били:

• Славко Кватерник, министар одбране у Влади НДХ
• Мирослав Навратилов, генерал Усташке Војнице
• Иван Перчевић, генерал Усташке Војнице
• Владимир Кошак, министар финансија у Влади НДХ
• Осман Куленовић, потпредсједник Владе НДХ
• Зигрид Каше, посланик Трећег Рајха у Загребу

Сви су осуђени на смртну казну, па тако и Мехмед Алајбеговић 6. јуна 1947. а погубљен је дан касније.