На јутјуб каналу "ВИДА" 8. марта 2024. је објављен кратак документарни филм "Србима куће лете у зрак", потресна прича о уништавању србске имновине на тлу авнојевске Хрватске раних деведесетих година 20. стољећа у периоду растурања Југославије и ратова на тлу исте.

На подручју града Бјеловара и околине, православни Срби су присутни вијековима, најмање од XIV стољећа, а што доказују и православне богомоље и културно-историјски споменици. На примјер, Храм Св. Тројици је изграђен 1790. године, на темељима старе православне цркве. Такође, бјеловарска пуковија је била саставни дио Војне крајине, посебне области Хабзбуршке монархије под управом Бечког двора односно аустријских царева. Србска популација је у овом крају имала своје школе.

Током Другог свјетског рата, на рушевинама Краљевине Југославије која је нестала у агресији Сила осовина у Априлском рату створена је наци-фашистичка Независна Дражва Хрватска, марионетска творевина благословена од Ватикана. Током четири ратне године 1941-1945 врхушка НДХ је спроводила геноцид према Србима, Јеврејима и Ромима, на цијелој територији од Драве до Јадрана, па и у Бјеловару. Први усташки масовни покољ над Србима цивилима је био у Гудовцу.

Посљератна комунистичка власт је забрањивала приче о страдањима и стратиштима Срба, док истовремено хрватско друштво није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације од стране Брозовог режима. Мноштво Хрвата је скривало своју мрачну прошлост и саучесништво у масовном истребљењу Срба.

Крајем осамдесетих година XX вијека, дошло је до политичких потреса узркованих великом економском кризом не само у Југославији, већ и цијелој Источној Европи. Њемачка се ујединила 1990. године на рушевинама Берлинског зида. Истовремено је отпочела жестоку кампању за разбијање југославенске федерације, што је дало полет сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској. Варшавски пакт је нестао 1991. као и Совјетски Савез.

Југославенски дисидент и квази-историчар Фрањо Туђман је око себе окупио екипу пробисвјета и деликвената, са којима је освојио власт у СР Хрватској. Они нису скривали симпатије према НДХ и усташким крволоцима из Другог свјетског рата. Хрватска Демократска Заједница је формирала власт преко својих пулена: Стјепан Месић, Јосип Манолић, Иван Векић, Владимир Шекс, Шиме Ђодан итд. Сви су они били јединствени да Србе морају елиминисати из Хрватске.

За само неколико мјесеци владавине Туђман и ХДЗ су преобразили читаву атмосферу јер су контролисали: Полицију, Правосуђе, јавне и комуналне службе. Промјењен је Устав, шаховница је замјенила петокраку као симбол, док су Србима константно упућиване пријетње.

Тако и Бјеловар није био изуезетак, већ карика геноцидног ланца застрашивања Срба у Хрватској. Мноштво Срба је добијало увреде, уцјене и трпило притиске не само на послу већ и од својих комшија. Створена је застрашујућа клима у којој нико није могао да се пожали, јер државне институције нису реаговале на таква крвична дјела.

Невладино удружење "Документа - центар за суочавање са прошлости" је успјело да доведе десетак становника Бјеловара из тог периода 1991-1992 када је највећи број Срба имао миниране куће или помоћне објекте.

Оштећени су подносили тужбе против Републике Хрватске јер је била дужна да их заштити, с обзиром да се минирање кућа није догађало у зони борбених дејстава. Међутим, само је неколицина Срба успјела након дугогодишњих парничних поступака да добије какву-такву одштету. Истовремено Влада Хрватске на предлог Вице Вукојевића мјења законе тако да остали оштећени нису добили ништа тј. никакву надокнаду.

Овакав правни поступак је циљано урађен јер управо би пресуде јасно говориле о тамним мрљама ткз. Домовинског рата и стварању модерне хрватске државе. Ријеч је о томе да су минирања имовине и православних богомоља, не само у Бјеловару и околини радили хрватски екстремисти, али и припадници оружаних снага: Војска и Полиција.

У филму се појављују:

• Јовица Бркић, предсједник Удружења "Правда"
• Војин Кутић,
• Радован Зечић
• Слободан Ђурић
• Бојана Иванишевић, адвокат
• Дамир Кајин, бивши посланик Истарског деморкатског сабора

Такође, нико од комшија Хрвата у Бјеловару није хтио да стане пред камеру и да нешто каже. Свио они су у страху за личну сигурност или своје породице, иако је од тада прошло више од тридесет година.

И данас у Хрватској, међу обичним грађанима тешко ћете наћи некога ко ће рећи да је ово био организован и систематски злочин. Овако нешто се оправдава и брани са недовољно увјерљивим аргументима.

Аутор филма: Николина Завишић