Председник Документационо-информационог центра Веритас Саво Штрбац каже да тихи егзодус Срба из Хрватске непрекидно траје и 20 година после Олује. У интервјуу за Спутњик Штрбац истиче да је однос према Србима, који се може назвати мржњом, константа, али и адут на који се у Хрватској увек игра у предизборној кампањи.

 

У контратужби за геноцид против Хрватске Србија је тражила да се прослава Олује избаци из календара празника у тој земљи, али ће се ове године славити два дана, парадом у Загребу, централном прославом у Книну, али и у другим градовима. Председник невладине организације, Документационо — информационог центра Веритас, Саво Штрбац, сматра да се Хрватска, уместо да напредује, враћа у деведесете.

 

 

 

Да ли вас чуди да никоме не смета што се слави војна операција у којој је из својих кућа протерано више од двеста педесет хиљада људи, а безмало две хиљаде убијено? Да ли је та помпа око прославе подстакнута изборима и да ли може да се каже да се у Хрватској избори добијају или губе на односу према Србима?

 

“Апсолутно, на односу према Србима губе се или добијају избори. Коалиција окупљена око националистичког ХДЗ-a ће на тај начин ове године окупити две најјаче групације у Хрватској. Tо су полумилионска маса бранитеља и католичка црква. Ко њих придобије, тај традиционално добија изборе. А мржња према Србима и свему што је српско је константа. Према хрватскм изворима, од 2002. године, два и по пута више Срба је отишло из Хрватске у Србију, него што се вратило својим кућама. Тај тихи егзодус траје и даље, док се на другим местима људи враћају на своја огњишта.”

 

Изјавили сте да очекујете да се хрватском друштву догоди нека врста катарзе, земља је пуноправна чланица Европске уније, од рата су прошле две деценије. Да ли се ипак нешто у односу према Србима променило? 

 

“Катарза не само да је изостала, већ се нетрпељивост интензивира, после покушаја Социјалдемократа да Србима макар омогуће коришћење ћирилице у Вуковару, са доласком председнице из редова деснице, јубиларној прослави Олује присиствоваће и генерали Готовина и Маркач, које је претресно веће Хашког трибунала осудило на 24 одн 18 година затвора. Они су ослобођени, али тек у веома проблематичном другостепеном поступку, о којем ће се још много причати. Присетимо се да их је претресно веће прогласило кривим, једногласно. Суд је рекао да нема геноцида, али је констатовао да су у Олуји почињени масовни злочини.”

 

Зашто инсистирате на тврдњи да је нетрпељивост већа него раније?

 

“Последњи извештај Српског народног већа каже да је прошле године у Хрватској било више од 80 прекршаја са етничким предзнаком према Србима, кривичних дела, физичког злостављања. То нас враћа у деведесете и подсећа на Туђманову тезу да ће хрватско питање бити решено када Срба не буде било више од три одсто у укупној популацији. Године 2011. било их је 4,36, али бојим се да ће их на наредном попису, ако то већ није случај, бити и мање од три одсто.

 

Међународна заједница ћути, не осуђује етнички мотивисане нападе, величање ратних операција, да ли мисите да би српска влада могла бити активнија по том питању? Говоримо и о правима људи који су углавном држављани Србије, а у Хрватској поседују имовину.

 

“Свакако би требало да буде више дипломатских ургенција, протестних нота за све лоше што се дешава Србима у Хрватској, али и у Србији. Србија има пуно право да брине о људима којима је дала статус избеглица, о њима све ове године и брине. Не могу да кажем да није било покушаја, најчешће је реаговало Министарство спољних послова, али то очигледно није довољно. То би требало бити много жешће. Али треба имати у виду још неке чињенице. Рехабилитација Драже Михајловића, у чију оправданост или неоправданост не желим да улазим, Хрватској је баш добро дошла за прославу у Блајбургу и слављење Олује. Увек имају оправдање да кажу: погледајте шта раде они у Србији. Они користе то што су зарад братства и јединства изједначени четници и усташе, иако то, сматрам, нема много сличности.

 

  

 

 

 

22.5.2015. 

 

Веритас