Најзападнији дио наше земље на Балкану зове се Крајина. Има три дјела: кнински, славонски и босански. На том простору обитавамо више стољећа. Од како су наши преци тамо дошли подизали су православне светиње. Поменућу само неке:

• Храм Рођења Пресвете Богородице (XIII вијек) у Копривни, код Осијека
• Црква Св. Спаса у Цетини (XI вијек), код Дрниша
• Манастир Крупа (XIV вијек) код Обровца

Ове бисере Православља сам навео само као примјер, јер хрватско-ватиканска пропаганда шири неистине да су Срби на те просторе дошли послије Косовске битке 1389. године. 

Заправо, Срби су своје средњовијековно царство изгубили у размирицама властеле која су осјетила да цар Урош II Нејаки, није би блиједа слика свог оца цара Душана, па су распарчали државу која је била најмоћнија у овом дијелу Европе. Кнез Лазар Хребељановић је покушао окупити војску за окршај са Турцима на Косову Пољу, али није било великог успјеха. Ипак, србска држава је опстала још неких седам деценија као деспотовина са престолом у Смедереву.

Османска империја се тада ширила и они су покоравали балканске земље, док су према хришћанском становништву спроводили невиђени терор. Једина нада у тим временима када се глава, породица и иметак олако губио, јесте православна црква тачније Пећка патријашија. Они Срби који нису хтјели да се потурче тј. прихвате Ислам, одлазили су на сјевер и запад Балканског полуострва, као и јужне дијелове Паноније. Тамо су прихватани од Хабзбуршке монархије, гдје је у једном моменту оформљена посебна област под управом Бечког двора 1533. године - Војна Крајина.

Срби Крајишници су условно речено били слободни на територији, али су морали да ратују за интересе германске царевине. Тако су пролазила стољећа. Војна Крајина је укинута 1881. године, када је Аустроугарска увидјела да опасност од Османлија готово да не постоји и да Србима треба укинути повластице. Само коју годину раније на Берлинском конгресу Црна Гора и Србија, двије србске кнежевине добијају међународно признату самосталност.

Од тог момента укидања, ватикански емисари су вршили појачано превјеравање тј. покатоличавање православних Срба, иако је тај монструозни процес започет давно раније, још од XVI стољећа, ако не и раније. Наравно, успјеха су имали у сиромашним крајевима гдје су суша или велика зима правили много јада. За џак или два брашна, домаћини су мјењали вјеру. Ватиканска пропаганда је касније почетком XX вијека ширила теорије да ко год је католичке вјере међу Славенима, да је Хрват. Ово је довело до нереланог увећања односно поремећаја националне структуре у прекодринским и прекосавским земљама.

И поред свега тога, Света столица је направила план о истребљењу Православља... па је тако покренут Први свјетски рат, када је само са подручја Краљевине Србије нестало скоро 1.300.000 Срба, док је на тлу Аустроугарске и црногорске краљевине још нестало 650.000 Срба. Но, Србија је успјела да изађе као побједник, јер је након пробоја Солунског фронта 1918. ослобођена отаџбина и сви јужнославенски народи у црно-жутој монархији, која се исте године распала. Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, са династијом Карађорђевић на челу.

Управо је то љутило Ватикан до неслућених размјера, јер Православље на западу те државе није било уништено, већ се напротив ширило још више. Покушавао је Ватикан на све начине да ровари против Југославије (1929. промјењен је назив државе), али једноставно није ишло. Угушен је ткз. Велебитски устанак, пропала је Конкордатска криза (али је Патријарх Варнава отрован)... На крају је створена Бановина Хрватска, у неприродним границама, највише на србском етничком простору, крајем августа 1939. пет година након Марсејског атентата, када је убијен краљ Александар I Карађорђевић.

Комунистичка партија Југославије и Усташки покрет су у Краљевини Југославији били забрањени због свог антидржавног дјеловања, непријатељске пропаганде и ширења шовинистичко-расистичких идеја. Имали су исти циљ, па су међусобно кокетирали и сарађивали.

Силе Осовине су априла 1941. напале југославенско краљевство и раскомадали га. Највећи дио улази у састав наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, коју је одмах благословио Ватикан, а подршка је стигла од Римске курије. На челу НДХ били су: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Циљ је био да србско и православно становништво НЕСТАНЕ са простора од Драве до Јадрана. Тачније, на удару хрватског наци-фашизма сем србског народа нашла се и СПЦ.

Прогони су кренули одмах и трајали су све четири ратне године. Усташе и домобрани су почилили серије покоља, док су такође оснивани и концентрационе логоре.

Управо на подручју Крајине (босанске, книнске и славонске) страдања Срба су била библијских размјера. Убијани су претежно цивили: мушкарци, жене, старчад, док милости није било ни према дјеци. Стотине хиљада малишана је убијано на најмонструозније начине, само зато што су били "погрешне" вјере и нације. Дешавало се да италијански и њемачки официри се згражавају над злодјелима помахниталих Хрвата и муслимана лојалних Анти Павелићу.

Видјевши да им пријети биолошки нестанак Срби се дижу на оружје још од 1941. Наравно у почетку је то била више хајдучија односно герила. Комунисти су те прве ратне године имали више политичких комесара него бораца. С обзиром да је у рату било важно побједити, требала је маса. Скривали су комунисти све до краја рата своје планове које су усвојили на Дрезденском конгресу КПЈ новембра 1928. године.

Иначе, током ДСР најзаступљенија нација у партизанским јединицама код Тита били су убједљиво Срби (око 90%). Све до љета 1944. Хрвати и муслимани су били мањина, односно њихово увећавање креће оног момента када се након искрцавања Савезника у Француској отвара Западни фронт, док на Источном фронту Хитлерова коалиција бива у невиђеној паници истјерана из СССР, те је Црвена армија ушла у Мађарску, Пољску, Румунију, Чехословачку и Бугарску, те сламала тамошње фашистичке режиме. Италија је још 1943. капитулирала.

Већ тада крајем 1944. и почетком 1945. локални одборници из комунистичког одсјека су почели са провођењем пролетеризације - уништавање националног идентитета и утјеривање атеизма. Ово се наравно највише спроводило према србском становништву, поготово у прекодринским земљама. Свако ко се противио оваквим морбидним плановима означаван је као "народни непријатељ". Прве деценије након Другог свјетског рата ситуација за Србе у Хрватској била је више него застрашујућа. Иако је "владао мир", србски комунисти су повјеровали да ће брисањем свог поријекла и одрицањем Бога имати некакву свијетлију будућност.

Међутим, ни шездесетих, ни седамдесетих година 20. вијека за Србе у авнојевској Хрватској није било много боље. Ради се о томе, што је хрватски комунизам, уз одобравање њиховог сународника Тита, сваки призвук националног идентитета повезивао са "четништвом" и брутално кажњавао. С друге стране хрватско друштво у Југославији никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације. Они су скирвали своју мрачну прошлост и саучесништво у геноциду током ДСР.

Оно што је мени занимљиво јесте књига Владике Атанасија Јефтића "Од Косова до Јадовна", прво издање је објављено 1988. а друго двије године касније. Само дјело је настало као запис са ходочашћа Атанасија, који је раних осамдесетих година 20. вијека као професор Богословског факултета скупа са својим студентима обилазио стратишта Горњокарловачке епархије, те учествовао у молитвеним сјећањима.

За разлику од штива које су објављивали историчари, социолози и уопште научни радници тога времена, нпр. Миле Дакић из Историјског архива Града Карловца, све је морало да буде у складу са тековинама НОБ и револуције. Владика Атанасије је у свом капиталном дјелу тачно наводио имена и у најмању руку непријатељско понашање црвених кнезова - локалних комунистичких функционера, који су додворавајући се режиму у Загребу чували фотељу и повластице које су стекли чланством у Партији (КПЈ). Свако ко није радио тако, бивао је смјењен.

Посљератна комунистичка власт Броза и његових сљедбеника, поготово у Хрватској и БиХ је тачно одређеним текстовима на спомен-обиљежијима скривала доказе о геноциду. Наиме, национална припадност жртава и џелата готово нигдје није навођена, јер је то наводно нарушавало братство и јединство, темеље на којима је сазидана друга Југославија. Такође, на истим споменицима гдје су исписивана имена жртава, увијек је стављана петокрака. Као да су убијани чланови Комунистичке партије, а не обичан народ који није био члан ниједне странке нити је учествовао у политичком животу.

Владика Атанасије је на више мјеста у књизи поменуо епископа горњокарловачког Симеона Злоковића. Тражећи нешто више података о њему на интернету остао сам буквално затечен. Епископ Симеон је био душа од човјека који како народ воли рећи "мрава не би згазио". Истовремено, свештенство и архиепископи су га звали "златно перо Патријашије". У Карловац на службу Богу је дошао 1951. године. У то вријеме ситуација по Србе је била све само не срећна или бар нормална, напротив, била је црна да црња бити не може.

Према наводима више аутора пронађох један податак који ме је дословно шокирао. Горњокарловачка епархија у коју су спадали: Горски котари, Банија, Кордун и Лика имала је 500.000 православних вјерника и 205 богомоља, сврстани у 146 парохија...све до почетка ДСР. Међутим, након рата, ситуација је радикално промјењена, а парохија дословно разорена. Број православаца у Епархији се преполовио, док је једва у десетак богомоља било могуће вршити богослужења, остале су срушене или тешко оштећене. Број живих свештеника је био свега 14-16, од чега су седморица били 80+ година живота и поднијели су захтев за одлазак у пензију. 

 Епископ Симеон је затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено чадо. Такође и Владичански двор је био руиниран и опљачкан.

Но, како су истраживачи открили о Епископу Симеону, он је одмах прионуо "на посао". Наравно, све то није било лако, јер однос цркве и државе се такође умногоме промјенио. Држава је била атеистичка, власт богохулна и дрска, па је у СПЦ гледала као непријатеља кога треба уништити. Тек након 1964. године нека мјеста у Лици су добила свог свештеника, док је у Доњем Лапцу нови парох дошао чак 1983. године. Прије тога, једноставно није било. Срби нису имали гдје и како да врше своје вјерске обреде: крштења, вјенчања, причест, освештавање славског колача и жита...итд.

Мноштво комунистичких послушника је за велике православне празнике пратило која кућа прима свештеника, те су та дјеца у школама имали проблема од наставника, а касније их нису хтјели запошљавати у матичним мјестима, већ су морали да одлазе далеко од родне груде. Једноставно, нису видјели своју перспективу.

Православна црква у Садиловцу

Сам Епископ Симеон се брзо разболио јер је дочекао да рецимо у Грачацу 1954. године се руши црква Вазнесења Господњег (1715.) од руље коју су организовали: Дакан Дукић и Мићан Маричић. Да зло буде веће, доводили су школску дјецу да гледају и аплаудирају таквом денреку.

Иначе, широм Хрватске, па чак и БиХ, од срушених и минираних православних цркава, често се материјал користио за изградњу домова културе, болница, школа, касарни, задружних просторија и сл. Једноставно, стварана је таква атмосфера страха и уопште мишљење да ће комунисти вјечно владати и да црква и Бог не требају народу.

Парадокс или не, али један матичар (Србин) који је радио у мјесном уреду насеља Дабар (општина Оточац) на сјеверу Лике није хтио издавати православцима родни лист, спречавајући их да крсте своје потомке. С друге стране, римокатолицима то није рађено.

Готово сваки манастир СПЦ и црква имали су своју имовину и посједе прије ДСР. Посљератна власт је све то отимала и конфисковала, да ни монаштво, ни свештенство нису буквално имали ништа. Ако би се неко побунио, добијао би батине уз луциферско вријеђање и психо-физичко малтретирање, или би пак био убијан. Овдје бих навео игумана манастира Крка Никодима Опачића, који је отрован 1967. а то је разоткривено неких двадесетак љета касније. Знали су црвени злотвори врло добро шта је манастир Крка односно колико значи србском становништву у Далмацији.

Иако је постојао Закон о положају вјерских заједница у Југославији, то је више било мртво слово на папиру, него што је у стварности спровођено. Добар примјер за то је протјеривање свештеника Миле Навале који је дошао на парохију у Врело Коренице. Он је писменим наређењем Душана Ћушића отјеран. Тај Ћушић је иначе био партизански првоборац и припадник Шесте личке дивизије ПОЈ, што значи да је тада у миру био владар неограничених права и господар живота и смрти. Шта ће Отац Навала побјеже да не би био личнован, као и његов претходник.

Иначе, доушници сигурносно-безбједоносних служби у Југославији у имали задатке да мотре не само на владику, већ и остале свештенике и монахе. Око Епископа Симеона је исплетена посебна мрежа шпијуна који су мотрили на сваки његов корак његов. Прислушкивали су му телефон, исчитавали писма, испитивали посјетиоце његове резиденције о чему су разговарали и слично. Његов стан је такође озвучен, јер као што рекох СПЦ је доживљавана као непријатељ.

Прилике које су немали број пута осликавале ситуацију о којој пишем јесте ово. Православни свештеници долазе на неко мјесто злочина гдје треба да одслуже помен за србске жртве на годишњицу страдања. Тада су опет их црвени кнезови свештенство вријеђали, тјерали, па чак и пријетили батинама односно смрћу... иако су свештеници говорили да они ту долазе на захтјев родбине. Ништа није помагало.

Скупа са родбином жртава који су остали вјерујући, Епископ Симеон је одлазио на врхове Велебита и држао парастосе србским мученицима који су мучки побијени у систему концентрационог логора: Госпић-Јадовно-Паг. Према званичним изворима (истраживања др Ђуре Затезала), Јадовнички логор смрти је, за свог постојања 132 дана, прогутао најмање 40.000 људи, односно 95% је било Срба. Иако су посљератни свједоци говорили да је дневено у Госпић стизало око 1.000 "ухапшеника", што ствара мишљење да је број жртава био два пута већи.

Црква Св. Ђорђа у Кусоњама (Славонија), 2008.

Епископ Симеон је упркос свему успио да  обнови неколико православних светиња: манастир Гомирије, цркве у Госпићу, Глини, Петрињи, Грачацу, Смиљану... то је финансирано од наших исељеника који су живјели у САД и Канади. Они су имали свијест о томе да Православље у отаџбини не смије да се угаси.

Обнова порушених светиња није ишла лако напротив. Дешавало се, нпр. у Глини, то да се по дану сазида нешто, па да по ноћи све до буде срушено од "непознатих" починилаца. Епископ Симеон се више пута жалио Народној милицији која је проформе излазила на лице мјеста, али починиоци нису никада пронађени. Такође, хрватска комунистичка власт је често посље дуже времена дозвољавала градњу, али не тамо гдје је то било у центру насеља, већ изван. Ипак, Епископ Симеон није одустајао и успио је у својим племенитим намјерама.

Терор који су црвени кнезови спроводили деценијама, замјенио је хрватски екстремизам (неонаци-фашизам) који се "отпаковао" на самом крају осамдесетих година 20. стољећа. Власт су формирали у прољеће 1990. године Фрањо Туђман и његова странка Хрватска Демократска Заједница. Имали су подршку свих слојева друштва, јер је Туђман успјешно брисао разлике код Хрвата, између усташа и партизана.

Свега неколико дана пред упокојење поткрај новембра 1990. године, Епископ Симеон је одржао бесједу у м. Гомирију гдје се осврнио на актуелну политичку ситуацију и свеопшту кризу у земљи која је још увјек била цијеловита. Међутим, он је видјевши шта се дешава, тачније да је ХДЗ-овска власт почела своје сепаратистичке идеје спроводити у дјело, говорио да он неће дочекати границе на Сави, Купи и Дрини, али да народ хоће.

Већ тада су у Карловцу (и другим већим градовима) постојали одреди локалних битанги и пробисвјета који су имали задатак застрашивања србског живља. Они су без пардона Епископу Симеону псовали мртву мајку, док су на дан сахране полупани прозори на Владичанском двору, а застава СПЦ је спаљена. Ово ће многи корисни идиоти оправдати као чињеницу да је то урадила "шачица" хулигана, али је то само јадан и јефтин изговор. Прво, они то не би смјели урадити да су знали да ће их органи реда процесуирати и адекватно казнити, а друго, највећи дио Хрвата је Србе сматрао за "реметилачки фактор" те су сматрали да Срби морају да се покупе и оду у СР Србију.

Добри пастир Карловачког владичанства - Симеон Злоковић

Умјесто закључка рећићу вам ово.

Србски комунисти су пола вијека наивно вјеровали у лажно братство и јединство, односно да су им хрватски комунисти некаква браћа. Са Србима који нису дијелили марксистичка увјерења, они нису хтјели да имају никакву заједничку тачку, нити помирење након 1945. године. С друге стране, код Хрвата је био супротан случај. Хрватски комунисти су требали Србе (комунисте) да им помогну око извођења социјалистичке револуције, али када се то остварило, врло брзо су почели да одгурују Србе, да им не сметају, јер су послужили сврси, док су у страху од "великосрбске идеје", почели да се грле са Хрватима неофашистима.

Хрватски комунисти су знали да су добили своје позиције и да се треба постепено ријешавати (уклањати) Срба, што су они на препреден и подмукао начин то и радили. Проблем је наравно био што Срби ни данас то већином не схватају, односно ратови из раних деведесетих година 20. вијека су само мали дио Срба отеријезнили.

Иначе, потомци ових црвених кнезова, који су истјеривали Бога са оних подручја, које је очувало Србство у тешким епохама, у прекодринским земљама, доживјели су углавном тешке судбине. Све је било према заслугама. Нико од Божијег суда није побјегао, па нису ни они.

Написа: Чуле
16.02.2025.