Успоређујући евиденцију ПУ задарске с именима убијених особа о којима је "Слободна" већ писала, открили смо неријешене случајеве уморстава Јовице Дрче и Благоја Ерића у сијечњу и вељачи 1993., па се тако укупан број полицији и одвјетништву познатих ликвидација с досадашњих дванаест попео на четрнаест


Да број српских цивила ликвидираних на ширем задарском подручју у раздобљу од 1991. до 1993. године још увијек није коначан, доказују и два "новооткривена" убојства с почетка 1993. године. Успоређујући, наиме, евиденцију ПУ задарске с именима убијених особа о којима је већ писала "Слободна", открили смо неријешене случајеве убиства Јовице Дрче из Радашиноваца у јануару 1993. и Благоја Ерића из Нина у фебрурару исте године, па се тако укупан број полицији и одвјетништву познатих ликвидација, с досадашњих 12 попео на 14.
 

Нитко ништа није видио

Како нам је потврдио Иван Галовић, жупанијски државни одвјетник у Задру, 78-годишњи Јовица Дрча мучки је убијен на првој црти бојишнице у родним Радашиновцима недалеко од Бенковца. Дрча је живио сам, задњи је пут виђен 26. јануара 1993. Сутрадан је пронађено његово мртво тијело изрешетано из ватреног оружја калибра 7,62 мм. Полиција је против непознатог починитеља подигла казнену пријаву јер нитко није видио тко га је извео из куће и убио, каже Галовић. Истрага још увијек траје.

У ноћи с 9. на 10. фебруара 1993. у мору код Пунте скале у Петрчанима нађен је леш 66-годишњег Благоја Ерића из Нина. Ерић је, према изјави његове кћерке у службеној забиљешки, често иступао с позиције великосрпства због чега је у Нину долазио у сукоб с мјештанима које је неријетко вријеђао на националној основи. Његово тијело нађено је како плута у мору с више убодних рана задобивених ножем у предјелу врата и прсног коша. Полиција је поднијела казнену пријаву против непознатог, а као мотив се наводи да је Ерић највјеројатније убијен из националних разлога.

Према службеној евиденцији, на подручју ПУ Задарске од листопада 1991. до краја фебруара 1993. године убијено је укупно 57 особа, од тога 13 цивила српске националности, док се једна особа (Паво Опсеница, оп.а.) води као нестали. Сва почињена казнена дјела пријављена су надлежном државном одвјетништву. Починитељи 35 убојстава су откривени и пријављени одвјетништву међу којима и одговорни за убојства пет српских цивила.

Подсјетимо, дана 12. октобра 1991. у свом је стану у Улици задарских илегалаца 10 с два хица у главу убијен Гојко Бјелановић. Због основане сумње да су починили убојство Бјелановића полиција је пријавила Владимира Стреховског званог Лосос из Пакоштана и Мирослава Ђерђу из Земуника Доњег. Ђерђа је у међувремену умро, а против Стреховског се води поступак на Жупанијском суду у Задру. Исту двојицу, Стреховског и Ђерђу, полиција је пријавила Жупанијском државном одвјетништву као одговорне за убојство Ненада Аћимова званог Аћим, чије је изрешетано тијело почетком листопада нађено у Пољицима недалеко Задра. Истрага, међутим, није дала довољно доказа за подизање оптужнице па су осумњићени пуштени.

 

Непознати починиоци

Десетак дана касније, 23. окт 1991, члан Опћинског одбора задарског ХДЗ-а Иве Вукић звани Давор из Трибња-Крушаице дошао је у ОШ "Велимир Шкорпик", гдје је била смјештена јединица гардијске полиције, и из пиштоља убио троје заробљених српских цивила, иначе Вукићевих познаника из Трибња-Шибуљина: Драгана Пољака, Марка Штрбу и Жељка Штрбу. На суђењу пред Жупанијском судом у Сплиту Вукић је због неурачунљивости ослобођен оптужбе за троструко убојству, а ослобађајућу је пресуду 1994. потврдио и Врховни суд. Одговорне особе за ликвидације преосталих девет особа полиција још увијек нису познате.

Државни одвјетник Иван ГаловићМеђу нерјешена убојства полиција води ликвидације: Чедомира Алавање, чије је мртво тијело у јануару 1991. пронађено на цести између Светог Петра и Раштана; Крсте Косовића, којег су изрешетаног 25. нов 1991. нашли у јарку у градском предјелу Ричине; Радослава Жежеља, који је нађен мртав 5. јан 1992. дан након што су га особе у маскирним одорама одвела из куће; Васиља Лежаје и Саве Драче који су убијени исте ноћи, 19. априла 1992., након што су их дан прије више особа у маскирним униформама одвеле из својих кућа у градској четврти Плоче; Радивоја Пандурског, пронађеног 9. јуна 1992. у контејнеру за смеће у стању распадања.. Овом низу убојстава "у истрази" засигурно ваља придодати и Павла Опсеницу, који је из свог стана одведен 4. дец 1991., и до данас се води као нестала особа јер му тијело никад није пронађено.

 

Поступак дуг 13 година

Постоји ли, на концу, Досје Задар, или не постоји, као што тврди жупанијски државни одвјетник у Задру Иван Галовић? Према полицијској евиденцији, од сијечња 1991. до краја вељаче 1993. на ширем задарском подручју убијено је 14 српских цивила. Иако је полиција пронашла троје одговорних за пет убојстава, против њих су подигнуте оптужнице за четири ликвидације, јер за убојство Аћимова није нађено довољно доказа. Један од осумњичених за убојство Бјелановића је преминуо, одговоран за три убојства правомочно је судски ослобођен, а против трећег, оптуженог за убојство Бјелановића, због његовог психичког стања, судски се поступак води већ 13 година.

 

Ослобођен за троструко убојство

Увидом у спис Жупанијског суда у Сплиту, дознали смо да је Иве Вукић звани Давор, након проведена чак четири захтјевна психијатријска и неуролошка вијештва - у којима је судјеловало десетак угледних стручњака и чија су се вјештва међусобно разилазила - правомоћно ослобођен за троструко убојство због потпуне неурачунљивости. Оптужени Вукић, како у образложењу пресуде наводи предсједник судског вијећа Винко Цуззи, а према посљедњем вјештачењу тима стручњака с Медицинског факултета у Загребу, у тренутку убојства српских заробљеника, "припадника терористичко- четничких постројби", Драгана Пољака, Марка Штрбе и Жељка Штрбе "није могао управљати својим поступцима, јер му је способност одлучивања била 'поништена', није био урачунљив".

На ослобађајућу пресуду Жупанијског суда жалбу је уложило Окружно државно одвјетништво. Суд, према жалби, "уопће не образлаже због чега не прихваћа вјештво осталих вјештака" додајући, међу осталим, да је оптуженик, према изјавама свједока и налаза балистичара у критичном тренутку "прецизно циљао (с удаљености мање од 1,5 метара, оп.а.) у затворенике и да их је сасвим прецизно погодио, од којих двојицу у изравну у чело, а једног у грудни кош". У тренутку извршења, наводи се, Вукић је био тријезан, не болује од никакве душевне болести, код њега нису замјећени знакови менталне заосталости нити постоје трагови органског обољења.

У затворске просторије је дошао непозван, прије убојства је разговарао са ухићеницима, увјеравао их о неисправности њихова поступка "те да су му ухићеници одговорили на непримјерен начин, што је сигурно код њега изазвало стање јаке афективне напетости, међутим, његов живот ипак није био непосредно угрожен, па се стога засигурно не може говорити о томе да је он у тренутку пуцања био у потпуно неурачунљивом стању". У прилог томе, одвјетништво наводи да је Вукић претходно био кажњаван због наношења тешких тјелесних озљеда те да је једном и убио из нехата, да је у тренутку извршења био тријезан, да се прецизно сјећа свих догађјања која су претходила инциденту, да детаљно описује тијек разговора са затвореницима, да се сјећа да се у једном тренутку "машио за пиштољ" и да је почео пуцати, те да га је у томе спријечио нетко од назочних стражара. "Не може се никако прихватити стајалиште суда да је оптуженик те пригоде
потпуно изгубио свијест и да је пуцао аутоматизирано", стоји у жалби.

Врховни суд под предсједањем мр. Бранка Змајевића 11. окт 1994. одбија жалбу државног одвјетника као неосновану, јер чињенице "о којима овиси постојање неурачунљивости представљају околности које иду у прилог оптуженику, па је стога, у складу с принципом ин дубио про рео (у корист окривљеника, оп.а.) довољно да се оне установе само као вјеројатне, па да се сматра како те чињенице постоје. У конкретном случају сва психијатријска вјештачења проведена су управо из разлога што се појавила сумња у урачунљивост оптуженика. Како се проведеним вјештачењем та сумња није успјела отклонити, дакле доказати урачунљивост, сумња остаје и даље, па се оптуженик не може сматрати урачунљивим", наводи се међу осталим у правомоћној пресуди.

 

Ивица Невешћанин
Слободна Далмација
6.9.2005.