У Загребу сам прије рата био више пута... највише послом, али некад и приватно, да обиђем неког другара у армији или неког рођака који би се тамо населио, мислећи да му тамо сијају срећне звјезде. Добро сам га познавао: Савски гај, Трешњевка, Јарун, Максимир, Кајзерица, Врапче...

Заправо и ја сам један дио војног рока крајем 1960-их одслужио тамо. Прошло је свега двадесет и пет година иза оног рата (Други свјетски рат).

Тада је био неки привидан социјални мир, са добрим платама, било је и посла за много људи, ишло се на љетовања, највише у Далмацију, одморе у иностранство, куповали су се технички уређаји... почела је и аутомобилизација нашег друштва.

Међунационалне тензије су се почеле смиривати, попуштати. Заправо, схватио сам то годинама касније, да су Хрвати само се увукли у бусију и чекали погодан моменат. А то се десило у прољеће 1971. године када је јавно на сцену громко иступила Савка Дапчевић-Кучар, заједно са Мирком Трипалом и још неколико највиших чланова Саеза Комуниста Хрватске.

Покренута је једна лавина сепаратизма, који је све више срљао у хрватски шовинизам са проусташким (фашистичким) предзнаком. Чак су и звјезде скидане као обиљежја, а стављане шаховнице. Дигао се Загреб, Сплит, Осијек, Сисак, Винковци... ма читава Хрватска.

Оштром реакцијом из Београда угушен је МАСПОК, а добар дио "прољећара" је процесуиран. Додуше не на Голом отоку, како би требало, али су некако и санкционисани. Хрвати су се опет примирили.

Све до краја осамдесетих година 20. стољећа ишао сам тамо али увјек са неком резервом. Чак и када сам спавао у хотелу ријетко када би имао тврд сан, увек су ми надолазиле слике из времена клеро-фашистичке НДХ.

Тачније, мој рођени стриц је отишао почетком 1941. године на неко лијечење у Загреб, јер у нашем селу једва да је било љекара, а камоли неког специјалисте са модерним апаратима. Тек посље рата смо сазнали да је одведен приликом неке чистке '41. у логор Керестинец одакле се није вратио жив. Али није он био једина жртва Павелићевог режима у нашој фамилији. Било их је на десетине.

Таман негде у та времена 1989. године избио је у први план Ивица Рачан... раније је био директор политичке школе у Кумровцу, а посље смене "прољећара", он је брзо напредовао.

Био ми је некако сумњив, видело се да не вјерује искрено у оно што прича. Иако је јавно имао критике за Фрању Туђмана и његову странку ХДЗ, види се да је иза завјесе некако шуровао са њима. А то се и показало посље на првим вишестраначким изборима маја 1990. године, када је заправо и Туђман са ХДЗ-ом побједио.

Мене је неки враг тјерао да идем у Загреб да узмем докторску дисертацију на тамошњем Универзитету крајем 1990. године. Мислио сам да хрватски интелектуалци неће стати иза Туђмана, за кога се видјело да му вири усташка (фашистичка) униформа. Доказ томе да сам био у забуди јесте састанак неколицине професора гдје је предсједавао извјесни проф. Павелић. Један колега је каснио на састанак како је навео оправдање "напољу су тенкови"...

Проф. Павелић га упита: "Који су то тенкови: плави или зелени?".

Добива одговор да су плави (полицијски), а он задовољно констатује: "Добро је... наши су".

То је мој задњи пут да сам био у Загребу. Схватио сам да је Туђман успио све слојеве хрватског друштва придобити за себе... а да ће ускоро кренути и нови ЛОВ НА СРБЕ. Тако је и било.

Само неколико мјесеци након тог састанка напустио сам авнојевску Хрватску, јер ни у рођеној кући нисам био сигуран. Убзо је кренио и рат...

О.Ј.
29.05.2018.