Застаните на тренутак сви џелати и злочинци!
Да ли неко срца има ил' сте увек узрок зала, 
чујете ли вапај мајки, да л' вас дирну дечји крици,
да вас куну сви страдали, свака клетва биће мала!     

Ви не знате шта то значи бити чојства часно дело,
на злодела ваша увек сећање ће бити живо,
побили сте младо, старо, закукало свако село,
ко да вас је црни ђаво проклетствима надарив'о.   

Од земљице родне, плодне направисте губилишта,
чак ни птиче не остаде испод лед'ног трошног крова,
зеленкада изникнуће посред овог гробилишта,
као што је божур ниц'о из костију прадедова.

Ни у једном од логора преживети нико неће,
јунаци сте над старцима, малом децом и женама,
страдају нам домаћини, коло смрти већ се креће,
кукавице Срби нису, вера нам је души храна.

Нечастиви својим гневом ваша срца злобом двори,
а слобода што ће стићи животима сад' се плаћа,
аветињска душа ваша нек' у паклу страшном гори,
док ће Срби страдалници бити вечно сложна браћа.

Овериће завет вечни крвца наша измешана,
па сећање на све пале никад' неће да избледи,
огњиште ће можда ваше затрти се једног дана,
запитај се душманине шта потомству твоме следи.

У венама српским гори од вајкада ватра жива,
свака стопа земље наше крвљу врелом окупана,
од костију прадедова свака нам је плодна њива,
од рођења душа српска Драгом Богу је предана.

Нерођена српска младост у неповрат тихо тоне,
а и ове тек рођене надлећу сад црне вране,
ништа теже кад злочинци недужне до смрти гоне,
кад туђинци непозвани церићима ломе гране.

Над нејаким пленом увек хијене се страшне здруже,
после ових свих злочина не имали никад мира,
зар вам није жао Воје, Станије и мале Руже,
малог Србе и Загорке, Цветка, Гоце, Станимира?

Погледајте Вити очи небеским му сјајем горе,
Љубомира Вера грли, а Јагоду Стана теши,
поштедите сву ту децу, чекају их лепше зоре,
не дирајте ни Живану безазлено што се смеши.

Покосисте ви све српско крвава је ваша жетва,
по сто душа од рафала нестаје у једном даху,
пробиће вас посред срца праведника ових клетва,
као што је Свети Ђорђе копљем проб'о злу аждаху.

Послушајте о, душмани шта вам храбри Срби веле,
зацвилеће душе ваше кад вас Господ све позове,
погледајте мртву децу, у пупољку руже свеле,
пропале су наде њима, покидасте свима снове.

Питају се и небеса да ли неко срца има,
са чемером и пелином нечастиви све вас гости,
страдалници клетву шаљу само својим душманима,
пакао вас скори чека, ми идемо ка вечности!

Аутор: Љиљана Терентић из Смедерева

Пјесма је освојила 2. мјесто на Сабору поетских витезова у конкуренцији мученичких стихова.