Искрен да будем нисам љубитељ телевизије. Ријетко баш да добијем вољу да нешто погледам. Десетине порука и питања посљедњих дана, да ли сам гледао серију "Тврђава", која је недавно завршила своје емитовање на РТС. Како видим бивши југославенски простор се баш загријао за то јер је како рекоше ово филмско остварење мјешавина више жанрова: љубавни, ратни, драмски, социјални...

Тако сам добио мало жељу да погледам, јер се тиче наших западних крајева. Док нисам погледао цијели серијал, малкице сам гледао на јутјубу нека гостовања људи који су говорили о "Тврђави".

Огњен Мићовић и Дарија Вучко

И тако сам ријешио да и овдје напишем своје утиске.

Аутори серије рекоше да нису могли ставити све догађаје у серију, као и то да је серија приказала нека догађања из угла једног книнског младића - мангупа.

Главни лик је Лука Баша, Србин чији је отац у предвечерје рата пензионисан као припадник МУП-а. Сам Лука бар према филмској причи није баш националистички обојен, нити сматра да му је то нешто битно у животу. Он се на први поглед заљубљује у вршњакињу Дарију Тољ младу комшиницу његова ујака Момчила, која је Хрватица, али и њој није важна националност, док њеном оцу јесте. Дарија раскида пропалу везу са момком који је љубоморан.

Од почетних дешавања издваја се Лукин одлазак возом у Загреб, на утакмицу Динама и београдске Црвене Звијезде...у историји познато као Максимирски нереди. Млађани Лука несвијестан шта се дешава заправо, јер за њега само постоји тај спортски моменат да Пикси и саиграчи побиједе "модре", али и да његове Делије (навијачи црвено-бијелих) истуку Bad blue boys-e. Са њима чак улази у физички сукоб има сцена са бакљом код неких зграда... који завршава Милиција тако што Луку пребија пендреком. Он бива приведен од агената Службе Државне Безбједности па га доводе пред Веселина Дилпарића у неки ходник, удбашког моћника из Београда, иначе пријатељ са његовим оцем Никицом (Јово Максић). Лука моли Дилпарића да ништа не каже оцу.

По повратку у Книн, Дарија и Лука отпочињу романсу, односно уживају у почетним "лептирићима", док се Лукин другар Игор се жени са Јасном и зове га да му буде кум. Игор иначе има проблематичног брата Срђана који је наркоман и његова дјевојка Пумпика је овисница од дроге која га "вуче на дно". Једне прилике је Лука добро намлатио Срђу, јер је овај малтретирао његову Дарију у продавници гдје је она радила, код оца. Лука је тако и запросио Дарију, што не наилази баш на одобрење њених родитеља, поготово оца који је националистички задојен, а успут и индокриниран од локалног римокатоличког фратра.

Лука добија позив за редовно служење војног рока у ЈНА. Иако је служба одредила Марибор, његов отац прихвата синовљеву молбу да ипак служи дуг држави у Книну. Већ тих дана се појављују људи из Београда који у околини Книна праве камп, а који води искусан официр. Тако је и Лука постао припадник специјалне војне јединице која пролази сурову обуку.  Постоји дилема јавности ко је командант те јединице, али ево да кажем да је то уствари лик Капетана Драгана.

У серији је недовољно јасно објашњен историјски догађај односно почетак рата - крвави окршај на Плитвицама када су се специјалне јединице МУП-а Хрватске сукобиле са локалним Србима у околини Коренице који су жељели да преузму полицијску станицу и откажу послушност Загребу због све веће агресије на србску популацију. Приказано је како Лука са саборцима лако побјеђује хрватске специјалце, али да је стигло наређење из Београда, да се они ослободе?! Ово ће касније у серији поменути његов саборац Гавра (Марко Васиљевић) како му је то био први знак издаје Београда.

Моменат среће и весеља на свадби

Наредне 1992. године РСК је већ заживјела, али нису у серији приказани никакви детаљи проглашења, славља, итд. Лука и Дарија се вјенчавају упркос ситуацији око њих која није ни мало пријатна. Праве свадбу крајем јуна и долазе им пријатељи и рођаци, а такође и Лукини саборци из јединице. У зениту весеља креће гранатирање, које их из бајке враћа у стварност. Хрватске снаге нападају србске положаје, познато као напад на Миљевачки плато. Лука са саборцима одлази на положај, док Дарија не вјерује шта се дешава и да њен муж одлази. У борби Лука бива рањен у ногу, тако да остатак серије храмље. Управо због тога добија отпуст из јединице "Книнџе".

Дарија и Лука желе потомство, али морају да виде и од чега ће да живе.

Лука има свађу са оцем, што га тјера да размисли о пресељењу у Београд. Тако Лука постаје возач камиона са којим шверцује алкохол, циграрете и бензин тј. све оно што је тражено тих злосрећних деведесетих година 20. вијека. У те послове га је увукао Веселин Дилпарић (Љубомир Бандовић) који је главни негативац у серији, јер се бави криминалним пословима, а уствари доноси зараду "држави". Има неку швалерку која жели да постане пјевачица и сними музички албум. Дилпарић живи на Дедињу у раскоши као у Холивуду. Његов син Петар (Марко Тодоровић) је јако проблематичан лик који се враћа из италијанског затвора и одмах креће у "провод". Лудује ноћу у дискотекама, прави проблеме и дрогира се. И он је негативац у серији са разлогом, јер се види заправо небрига његовог оца који очекује од других људи (између осталог и Луке), да његовом сину поклањају пажњу.

Љубомир Бандовић као Дилпара

У Београду Лука живи као подстанар на периферији у скромном смјештају. Покушава да заради новац не би ли могао да издржава породицу. Овдје ми се свиђа како је приказан један битан моменат - самоћа у велеграду. Невезано за временски перод који се обрађује 1990-те, па чак ни крај одакле долази Лука - Книн... ментално слаби тј. психички лабилни људи упадају у прељубу, односно Сандра постаје закратко љубавница Луке Баше.
Она је "студентица" која више проводи времена по дискотекама, него на факултету. Друштво у коме се она креће је све, само није нормално. Све су то дангубе и пробисвјети који воле да се огребу за све и свја. Нажалост то јесте била слика и прилика Београда деведесетих година 20. вијека.
Једне прилике Дарија позива телефоном Лукин стан у Београду, гдје се јавља Сандра (Ивана Зечевић) и представља се као Лукина дјевојка. Дарија од тог момента схвата да нешто гадно не штима у њеном животу, односно браку. Тим прије што се и сам Лука ријетко јавља на телефон. Видно изнервирана има жучну свађу са Лукиним родитељима - Никицом и Надом (Николина Фиргановић), који ни сами не знају шта се уствари дешава.

Никица, отац од Луке слијепо вјерује Дилпарићу, пошто су они били колеге дуго времена. Мисли како ће Дилпарић помоћи његовом сину, а уствари Дилпара како га зову је злотвор који је свјесно гурао Луку у амбис, за рад својих личних интереса. Никица то чак и не може да схвати јер је просто таквог кова, који је све вријеме био одан служби (радио у Милицији) и савјесно обављао повјерене задатке. Заправо, Никица је прототип Југославена - србских коријена, кога је рат и растурање СФРЈ натјерало да "прсне". Није могао да схвати како је све погрешно у његовом животу, како је све нестало у шта је он вјеровао. Пред крај серије има једна сцена у којој се он жали Нади сав унезвијерен.

Петар и Лука у београдској дискотеци

Лука види да његов живот иде у кривом смјеру и одлучује да се врати у Книн, јер му је Дарија већ у поодмаклој трудноћи. То изненађује Дилпарића, који га убјеђује да остане, а да му нуди нови посао, да пази његовог мезимца Петра док овај лудује по дискотекама знајући да му је отац моћан човјек који може све. Лука невољно пристаје, јер је и сам увидио да је Петру потребнији психијатар, а не "бебиситерка". Ово ми се исто свиђа како је приказано у серији. То када људи због новчане зараде прихватају посао који би најрађе шутнули и побјегли што даље. 

Све вријеме серије Веселин Дилпарић ради нешто сумњиво и штетно. Прво је долазио у Книн и лагао тамошњем становништву како "неће бити рата", касније ипак каже како ће бити рата и да се ваља припремити. Онда је наручио убиство Јовице Радића (Александар Стојковић) високог официра ЈНА, а касније СВК, који се залагао за уједињење РСК и Србске Републике у БиХ... а чему се противио званични Београд.
Има и још један моменат. Игор Берић, Лукин кум, је схватио да код њега у кафани "Далмација" се врзма неки чудан београдски новинар, а који је уствари био хрватски шпијун. Он га разотркива и предаје србској СДБ, односно бива доведен до Дилпарића, који је тог шпијуна био предао њемачком обавјештајцу Феферу, а овај га убија.

Сарадници Дилпарића, његов Средоје Куч (Предраг Мики Манојовић) и инострани обавјештајац Александар Фефер (Марко Мандић) имају паклене планове, те наговарају га да направе једну медијску "патку". Треба наћи неког "Крајишника" који ће возити оружје у камиону, а на граничном прелазу ће доћи до скандала, како би се приказало да Крајишници "тргују са Хрватима". Дилпара прихвата то и даје Луки посао.
Међутим, ту се компликује ситуација јер Лука уместо договорене руте, иде на други гранични прелаз гдје бјежи цариницима не знајући каква документа има у својој торбици. Управо то прави панику у Београду, јер могу бити тешко искомпромитовани и Дилпара шаље своје пулене да нађу Луку и тај документ.

Сестра и брат: Нада и Момчило

Посље пар дана Лука стиже у Книн не знајући ко му је за петама. Долази до Дарије са којом улази у свађу, јер он више није код куће него што јесте, а нема објашњење за "Сандру", као и затвор гдје је доспио због Дилпариног сина. Он одлази код родитеља... видјевши добро познати ауто БМВ испред зграде, гдје схвата опасност и бјежи код ујака Момчила (Никола Пејаковић), који је антијугославенски расположен и близак монаштву СПЦ. Момчило га одводи до манастира Далматинске Лазарице гдје га прихвата игуман Гаврило. Агенти СДБ долазе код Даријиних родитеља, те уз пријетњу пиштољем добијају информацију о Лукином скровишту. "Удбаши" долазе у Лазарицу и хоће да убију Луку, али да прије тога добију црну тробицу. Међутим, игуман Гаврило разоружава "Удбаше" и спашава Луку.

Игуман Гаврило прича Луки неке занимљиве ствари, а то је да су србска дјеца масовно киднапована од Усташког режима у Другом свјетском рату и да су им свима уписивали у документа датум рођења: 10. април 1941. Луки то у том моменту не значи пуно, јер није оптерећен прошлости. Међутим, пред крај серије он та документа баца пред Даријиног оца Здравка Тоља говорећи му да "не зна које и шта је". Како су околности биле сложене и компликоване, то није било времена да се расчивија то "клупко лажи  и манипулација".

Миодраг Радоњић, као КЕП

Почетком аугуста 1995. Лука схвата да не може живјети код родитеља, јер са Никицом има генерацијски сукоб и успјева да наговори Дарију да изнајме стан. Њој се та идеја допада и долази до помирења. Остало је да сутрадан Лука донесе капару за станарину. Наредни дан Дарија добија крварења и хитно је пребацују у градску болницу, гдје успјева да се породи. Родила је мушко дијете, коме дају име Гаврило. Но, ситуација постаје јако тешка и опасна, јер дан након доласка кући креће опсада Книна од хрватских снага, који су двије седмице прије тога већ окупирали Динару и Гламочко Поље у Босни, те стекли стратешку предност.

Хрватске снаге лако пробијају линије одбране, мада је ово лоше објашњено у серији. Њихов "успјех" се заснива на шпијунима у нашим редовима (нпр. Мирко Рашковић који је годинама доцније разоткривен, али није био једини!), који су им у датом моменту одавали строго повјерљиве информације, о положају оружаних снага РСК. Такође и НАТО авијација је дејствовала по цивилним и војним циљевима данима раније. Углавном, Книњани масовно се пакују и бјеже у колонама. Јединице СВК (гдје је и Лука мобилисан) су разбацане по периферији гдје "нешто чекају". Ту се губи драгоцјено вријеме и ствара се нервоза, а Лукини саборци схватају издају те крећу ка својим кућама не би ли спашавали породице.

Кумови: Игор и Лука

Већ 5. аугуста 1995. хрватски бојовници окупирају малтене празан град Книн и креће ликвидација свега што се миче. Тачније прави се етничко чишћење. Приказана је сцена у којој ујак Момчило узима пушку и иде ка убицама невине жене на улици. Такође Даријин отац Здравко (Славиша Чуровић) трчи за њим са пиштољем из кога упуцава Момчила са леђа, док он бива покошен рафалом од хрватских бојовника, јер није било познато ко је он. Такође, и Даријину мајку Марију (Слађана Зрнић) убијају у њеној кући. Ово је био приказ какво је рат уствари зло. Не бира и нема милости. 

Лука обећава Јани да ће пронаћи јој мужа, а свог кума Игора, те довести, што он успјева уз много мука.

У колонама крајишки Срби покушавају наћи спаса. Никици стаје аутомобил "Лада" и не може даље, он излази и покушава да нешто учини, али колона је већ пресјечена од хрватских крволочних одреда који упуцавањем цивила желе да појачају страх и жељу за бјежањем. Ту хрватски бојовници на цести убијају Никицу. Нада клечи над њим и хоће некако да му помогне, док кума Јасна (Јана Бјелица), Игорова супруга је одводи Наду у ауто и они настављају даље. Никица бива бачен у јарак поред пута као и његов аутомобил.

На Петровачкој цести Лука се чуди откуд хрватски ратни авиони лете у Босни... покушава наћи мало воде, док хрватски пилоти ракетама дејствују по цивилима, јер је колона стала, циљ непријатеља је био да колона константно иде и што прије оде у Србију. Лука бива ошамућен од граната, а Срђина дјевојка Пумпика (Ивана Велиновић) убијена. Лука долази до неког манастира гдје у разговору са монахом доживљава катарзу. Схвата да мора свој живот вратити у нормалу. Успјева у избјегличком кампу да нађе породицу и сазнаје да му је отац убијен.

Другар из јединице Гавра му даје некакав документ који ће му помоћи да не буде отјеран на Космет, јер је Крајишницима био забрањен улаз у Београд. Полиција у престоници пушта његов аутомобил и његовог кума на помен Дилпарића. 

Видјевши колико је зла починио Дилпарић, командант јединице Книнџе прво убија Средоја Куча, а касније и Дилпариће: Веселина и сина му Петра. Била је то освета за све прљаве работе и издају. Ово наравно није историјски тачно, али је вјероватно жеља аутора била да некако да некакву поруку "како би требало да буде". Мислим да ипак није то требало тако учинити, али је то ствар личног убјеђења.

"Прода' си нас! Ћаћу си ми лага'..."

Лука у Београду проналази некакав смјештај и покушава дуго времена да пронађе посао. Ту је добро објашњено кроз једну сцену колико је то Крајишницима тешко ишло и како су били опасани "кинеским зидовима", јер су их сви одгуривали. Ипак, посљедња нада му је одлазак на Маракану, гдје успјева добити некакав посао косача траве на стадиону Црвене Звијезде, показујући улазнице за мечеве које је све посјећивао, што је Цвелета разњежило и изашао му је у сусрет.

Посљедња сцена је када 2001. године на Ђурђевдан, Берићи долазе код Баша на крсну славу. Лука са сином Гаврилом пали свијећу и кандило пред иконом Св. Ђорђа, учи га од малена којим путем треба да иде. Истовремено Дарија је у поодмаклој трудноћи, чека другу бебу. За столом на ручку се чују стихови пјесме "Марама плава", која међу гледаоцима серије буди невјероватне емоције и постаје ужасно популарна. Ту пјесму знам и радо сам је слушао од како је постављена на јутјуб прије 12 љета, односно када је група "Срце камењара" отпјевала.

Серија је свакако испунила неки свој циљ и о њој ће се тек причати. Знам да има оних који замјерају много шта, али од мене једна деветка као оцјена. Слажем се да има неких пропуста, али је у већини доста добро објаснила тај период прве половине 1990-их година и околности. Свакако ово остварење није документарац па да се баве другачијим углом сагледавањем ствари.

Написа: Чуле
26.12.2025.