Олуја пре Олује- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Олуја пре Олује



Е па данас је равно 20 година како је почела моја "Олуја", тачније прогон из мога родног места, мога завичаја.
Нешто заиста чудно... 20 година прошло, а ја се свега сећам тог сунчаног јунског дана 1991. године, када сам напустио Борово Насеље.

Ситуација у земљи средином 1991. године, а поготово у Вуковару и Борову је била више него застрашујућа. Јер док нам се држава распадала, исто тако и све државне ствари пуцале су по свим шавовима. Почевши од војске ЈНА, преко Министарства иностраних послова, безбедоносних служби и свега другог... Кувало је већ месецима раније и само се показивало да нам је рат ту, само што није почео.

У то време ја сам био деран, школарац, непуних 11 година, тек завршио 4. разред основне школе са врло добрим успехом. За мене је заправо била важнија лопта, него књига, а у школи сам учио "предмете које волим".

Сам тај јун месец 1991. у вуковарској општини био је одраз велике несигурности, неповерења, беспарице, неимаштине, где је почела дарвиновска борба за преживљавање. Србима у околним (чистим) селима је било умногоме лакше, јер су били у својим кућама, а сама села су била лакша за одбрану од муповаца који су имали налог да нападају српска села и тако праве ратно стање. То су поред регуларних муповаца радили и мерчеповци, паравојна формација коју је он основао, довукао у Вуковар и ту им је давао крајње монструозне задатке, који су се односили на малтретирање, пљачкање и убијање већином угледних и богатих Срба. Исто тако су дизали у ваздух њихове куће и локале. А најтрагичније је што су то после снимали и представљали на западним ТВ станицама, како "Милошевићеви Срби" раде Хрватима у Хрватској!? Од тих мерчеповаца су и сами Хрвати зазирали, али су се тешили како њих неће нападати.

Срби у урбаним местима су били месецима изложени психо-физичкој тортури како на послу, тако и од стране свог комшилука. Једну занимљивост коју сам након рата чуо, а то је да су они били одједном сви чланови ХДЗ. Добро то није толико занимљиво, већ... и као такви су били сарадници Меречпа и његове јединице, односно да су имали задатак да шпијунирају Србе из своје зграде или улице, где, када, како и с киме се виђа, када долази и одлази, буквално су постали сви шпијуни?! Покушавано је на више начина да се Срби у Вуковару и Борову Насељу организују од тих напада, али све је то било без успеха. Док код вуковарских Хрвата окупљених око ХДЗ, функционисало је како само се пожелети може.


Иначе свих тих ранијих година и деценија редовно сте могли да у Вуковару и Борову купите дневне и недеље новине, штампу из Београда и Новог Сада. Међутим, наређење мерчеповцима је почетком јуна месеца 1991. стигло да то сасеку у корену. Тачније, морали су да пресрећу те комбије, возаче тешко претуку, новине запале, комбије конфискују, односно отму.

Што се економске ситуације тиче, још у јануару 1991. је био почетак краја. Тачније политичке структуре Загреба су се максимално трудиле да још од маја 1990. године упропасте и осиромаше гигант Борово?! То је довело до великог сиромаштва и ситуације где јефтине политичке приче добијају снагу квасца, па су ликови попут Мерчепа и Благе Задре лако испливали "на површину"!

Рат је закуцао на врата још почетком маја 1991. када је за тзв. Првомајски уранак у Бршадину убијен старац Стеван Инић (63) од свог комшије Хрвата Мије Геленчира, а дан касније у Борову Селу долази до крвавих сукоба хрватске полиције и локалних мештана, када је 12 "редарственика" погинуло. Даље сукобе је спречила ЈНА из Осијека, пославши конвој 20 тенкова. Тензије су порасле до неба.

У таквој ситуацији 26. јуна 1991. године у српском селу Бршадин бива убијен полицајац Симо Поњевић, кога су убили дојучерашње колеге, јер је Симо заједно са српским полицајцима напустио СУП Вуковар и у родном Бршадину покушао са људима да организује отпор хрватском државном тероризму. Како смо ми у Борову Насељу имали базен то се сећам, да је базен затворен око 15 сати, јер је Симо Поњевић убијен око 12 сати. Мом оцу је то била кап која је прелила чашу и после свих инцидената, провокација и целокупне ситуације у граду, и земљи, одлучио је да оде из Борова Насеља. Отишли смо код рођака у СР Србију.

Оно што и данас памтим, то је да сам био испред зграде играо се... имао сам неке летње бермуде и сећам се неку тамно жуту мајицу, прљаву од играња и зноја... Чуло да се нешто дешава у Бршадину и да је базен затворен. Тада сам био у том моменту испред неког црвеног киоска. Ту је радила једна жена, која је била Хрватица, али удата за Србина. Са њеним сином сам ја ишао у школу, али је био годину-две дана млађи. Е она је рекла једну реченицу коју памтим, на све то што се дешавало тај дан у Вуковару:
- "Јаој Боже, па шта су им ти људи криви!?". То се односило на Бршадин и Поњевића.

Није прошло дуго, мој отац се вратио са посла, саковао најнужније и плавим "кецом" за Београд. У Товарнику је тада већ постојао "пункт", који је служио да се малтретирају Срби који одлазе из Вуковара од стране муповаца са шаховницама или мерчеповаца, којима је то било наређење. Како је тај дан била велика врућина то су се они склонили у хлад. У Шиду је такође био "пункт", где су нас дочекали полицајици са звездама на капама. Само су нас легитимисали и пропустили.

Тада је било мишљење да "идемо на море". Пошто смо већ годинама летовали на јужном делу Јадранске обале. Нисмо тада били свесни, или више нисмо себи хтели да признамо да смо отишли заувек, тачније прогнани из нашег Борова Насеља, из нашег завичаја!

Сећам се још једног детаља... а то је "мој испраћај". Чак и ми деца смо били свесни те ужасне чињенице да ћемо се морати разићи. Ја сам отишао први. Други је отишао у Немачку, јер је отац дошао по њега дан-два дана после мог одласка. Трећи је отишао у Брчко, код фалмилије срединим јула месеца 1991... Четврти, прво у Жупању да се извуче, а онда у Нови Сад, почетком августа 1991.

Људи моји... сећам се (ево јежим се док пишем), да смо још онда рекли да ћемо се сва четворица наћи ту у Борову за 10 година... Ја сам био у јуну 2001. у Борову, њих није било. Тај наш сусрет се чекао још неколико година. Када смо се срели сви као одрасли људи. Онако ничим изазвано срели смо се у Борову на пићу, код једног пајтоса у стану и мало еволуцирали успомене из детињства.

Један невероватан осећај, када срећеш људе после толико година и година које си познавао када си се играо као клинац...

Колико сам само причао о њима у Београду када сам дошао, колико сам само маштао о наставку тог детињства као да ничега није било... колико сам само сањао тај наш живот испред зграде који заправо никада нисмо наставили да живимо него смо преко ноћи одрасли...


20 година је прошло, а мени као да је јуче било...

 

Аутор: Чуле
26. јун 2011.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links