Сјећења Николе Кобца- www.zlocininadsrbima.com


Сјећења Николе Кобца



Тада нисам ни слутио да је тога дана почело умирање цијелог једног народа. То умирање траје већ 19 година.
Топуско, стан на "голом отоку". Свањива, јутро је - тек неколико минута послије пет сати. Иза непроспаване ноћи, утонух у дубок сан не знајући да је то посљедњи сан у прелијепом стану, у малом градићу гдје смо сви све познавали.

Разбуди ме звоњава телефона и неочекивани позив враћа у стварност.
С друге стране је Невен код кога синоћ остасмо на вечери до касно. Или толико дуго да стигох погледати емисију Хрватске телевизије "Сликом на слику". И да између редова прочитам да се припрема посљедњи обрачун са посљедњим живим, не закланим Србима рођеним у Хрватској, одраслим у Хрватској...
Дрхтавим гласом испуњеним страхом рећи ће ми: "Чујеш ли ти ову грмљавину?"

Још увијек полуснен излазим на балкон који гледа на језеро и слушам грмљавину топова. Разазнајем да се "туче" Глина и Војнић.

Покушавам га смирити па му кажем: "Невене, обуци униформу и ја ћу доћи по тебе. Прије тога морам да пробудим своје госте из Бања Луке и кажем им да напусте Топуско.
Почело неваљало вријеме.

Нека се дјеца и Јадранка спреме за Бања Луку и нека брзо одлазе." Окренем телефон хотела "Топлице" и замолим рецепционарку да пробуди госте те да им каже да брзо долазе код мене. Дјевојка се успаничила и једва јој објасних шта треба да уради. За то вријеме пакујем најосновније ствари у два војничка ранца водећи рачуна о свакој ситници која под отвореним небом може користити.

Са завршетком спремања на вратима стана се појављује Нико. Видјевши мене и моју спаковану опрему, рећи ће: "Остајем са тобом, не идем у Србац". Одговарам му: "Нико, имаш своју државу и свој рат. Иди тамо. Повези Невенову фамилију и тако ћеш учинити најбоље дјело. Сада идемо по њих, код њега кући".

Већ је близу шест сати. На брзину спремљене "цуре" улазе у Никин ауто и одлазе у непознато. Испраћамо их.


Поред Невена и мене ту су баба и дјед Мирко. Видим им сузе у очима али и разумјевање за потребу да оду. И сам крећем за њима и одлазим на своје радно мјесто. У управну зграду "Петровца" чији сам и ратни директор.
Топовске канонаде су све ближе и ближе.

На реду је Вргинмост. Већ јављају да су убили жену која је стајала на аутобусној станици мислећи да чека аутобус за негдје а јадница није знала да је чекала своју смрт. Отварам прозоре велике канцеларије да би сачувао стакла од детонација, очекујући сваки час да убитачни "дарови" падну и на моју фирму.
Тек што сам пришао првоме, загрми и јак прасак ме баци на под.

Полагано устајем провирујући иза парапета прозора мислећи да по непријатељу дејствује батерија српских топова 132 мм која је по мени требала бити у рејону села Блатуша. Кад оно погођена кућа Мраовића неких 100 м од моје канцеларије. Тек што се дим и прашина разиђоше почеше падати нове гранате тражећи улаз у зграду.

Спуштам се на брзину у приземље и ту нађох склониште под степеништем. Замном уђе и Никола Полимац...
Храбрећи себе и њега кажем му: "Ето, поред онакве фотеље и канцеларије ко би рекао да ћу икада овдје сједити? На овом лименом амперу, са метлама."

Страх ме обузе. И ко год да каже да се не боји - лаже.
Жедан сам и само би воду пио. У неограниченим количинама. Никола устаје и на метар од "склоништа" под пипу тура пластичну боцу да ме "почасти". Тек што је одврнуо воду, јака детонација га врати према степеништу. Граната је пала на плочу септичке јаме с друге стране зида, према Чемерници...

Негдје прије седам сати, смогнем снаге и храбрости да истрчим из зграде и да кренем по Невена у Топуско. Долазим у двориште из ког сам се склонио од граната.

Невен у униформи изгубљен лута по дворишту. Горе, доље... Видим нешто није у реду и питам га: "Што ти је сада"? Одговара: "Умро ми је отац". Забога Невене када?

"Ма чим су дјеца и Јадранка отишле, испео се на спрат, наслонио се на кауч и умро..."
Тада нисам знао да је тога дана почело умирање цијелог једног народа. Племенита народа...

И ето то умирање траје већ 19 година. Чика Мирко је у 19 секунди прекратио све своје боли и муке своје.
А ми?
Ми још умиремо и нестајемо.

 

Извор: Јадовно
4.8.2014.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

Оцените нам овај чланак:


ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links