Сјећења Николе Кобца- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Сјећења Николе Кобца



Тада нисам ни слутио да је тога дана почело умирање цијелог једног народа. То умирање траје већ 19 година.
Топуско, стан на "голом отоку". Свањива, јутро је - тек неколико минута послије пет сати. Иза непроспаване ноћи, утонух у дубок сан не знајући да је то посљедњи сан у прелијепом стану, у малом градићу гдје смо сви све познавали.

Разбуди ме звоњава телефона и неочекивани позив враћа у стварност.
С друге стране је Невен код кога синоћ остасмо на вечери до касно. Или толико дуго да стигох погледати емисију Хрватске телевизије "Сликом на слику". И да између редова прочитам да се припрема посљедњи обрачун са посљедњим живим, не закланим Србима рођеним у Хрватској, одраслим у Хрватској...
Дрхтавим гласом испуњеним страхом рећи ће ми: "Чујеш ли ти ову грмљавину?"

Још увијек полуснен излазим на балкон који гледа на језеро и слушам грмљавину топова. Разазнајем да се "туче" Глина и Војнић.

Покушавам га смирити па му кажем: "Невене, обуци униформу и ја ћу доћи по тебе. Прије тога морам да пробудим своје госте из Бања Луке и кажем им да напусте Топуско.
Почело неваљало вријеме.

Нека се дјеца и Јадранка спреме за Бања Луку и нека брзо одлазе." Окренем телефон хотела "Топлице" и замолим рецепционарку да пробуди госте те да им каже да брзо долазе код мене. Дјевојка се успаничила и једва јој објасних шта треба да уради. За то вријеме пакујем најосновније ствари у два војничка ранца водећи рачуна о свакој ситници која под отвореним небом може користити.

Са завршетком спремања на вратима стана се појављује Нико. Видјевши мене и моју спаковану опрему, рећи ће: "Остајем са тобом, не идем у Србац". Одговарам му: "Нико, имаш своју државу и свој рат. Иди тамо. Повези Невенову фамилију и тако ћеш учинити најбоље дјело. Сада идемо по њих, код њега кући".

Већ је близу шест сати. На брзину спремљене "цуре" улазе у Никин ауто и одлазе у непознато. Испраћамо их.


Поред Невена и мене ту су баба и дјед Мирко. Видим им сузе у очима али и разумјевање за потребу да оду. И сам крећем за њима и одлазим на своје радно мјесто. У управну зграду "Петровца" чији сам и ратни директор.
Топовске канонаде су све ближе и ближе.

На реду је Вргинмост. Већ јављају да су убили жену која је стајала на аутобусној станици мислећи да чека аутобус за негдје а јадница није знала да је чекала своју смрт. Отварам прозоре велике канцеларије да би сачувао стакла од детонација, очекујући сваки час да убитачни "дарови" падну и на моју фирму.
Тек што сам пришао првоме, загрми и јак прасак ме баци на под.

Полагано устајем провирујући иза парапета прозора мислећи да по непријатељу дејствује батерија српских топова 132 мм која је по мени требала бити у рејону села Блатуша. Кад оно погођена кућа Мраовића неких 100 м од моје канцеларије. Тек што се дим и прашина разиђоше почеше падати нове гранате тражећи улаз у зграду.

Спуштам се на брзину у приземље и ту нађох склониште под степеништем. Замном уђе и Никола Полимац...
Храбрећи себе и њега кажем му: "Ето, поред онакве фотеље и канцеларије ко би рекао да ћу икада овдје сједити? На овом лименом амперу, са метлама."

Страх ме обузе. И ко год да каже да се не боји - лаже.
Жедан сам и само би воду пио. У неограниченим количинама. Никола устаје и на метар од "склоништа" под пипу тура пластичну боцу да ме "почасти". Тек што је одврнуо воду, јака детонација га врати према степеништу. Граната је пала на плочу септичке јаме с друге стране зида, према Чемерници...

Негдје прије седам сати, смогнем снаге и храбрости да истрчим из зграде и да кренем по Невена у Топуско. Долазим у двориште из ког сам се склонио од граната.

Невен у униформи изгубљен лута по дворишту. Горе, доље... Видим нешто није у реду и питам га: "Што ти је сада"? Одговара: "Умро ми је отац". Забога Невене када?

"Ма чим су дјеца и Јадранка отишле, испео се на спрат, наслонио се на кауч и умро..."
Тада нисам знао да је тога дана почело умирање цијелог једног народа. Племенита народа...

И ето то умирање траје већ 19 година. Чика Мирко је у 19 секунди прекратио све своје боли и муке своје.
А ми?
Ми још умиремо и нестајемо.

 

Извор: Јадовно
4.8.2014.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links