Логор у Горњој Ријеци је био специјалан казамат за дјецу у систему усташких логора клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске за вријеме Другог свјетског рата.

Логор је основан средином 1942. године у општини Крижевци, Загорска област, односно сјеверо-источно од Загреба подно планине Калник по налогу хрватско-усташких власти. Био је најмењен за "неподобна и опасна лица", заправо србску и јеврејску дјецу. Сам логор Горња Ријека је био направљен у напуштеном дворцу још из времена Аустроугарске царевине и имао је три дијела. У њему су били интернирани малишани старости до 16 година.

Управник овог логора у Горњој Ријеци био је Вјекослав Макс Лубурућ, високи функционер у Усташкој надзорној служби и повјерљива особа Анте Павелића. Док су у самом логору управљање водили чланови Усташке младежи.

Око 400 дјеце је било овдје утамничено, док је половина нестала тј. умрла од тифуса или ријеђе батина. Умирали су и од других болести које су биле плод нехигијенских услова и недостатка адекватне љекарске његе.

Према службеним подацима Горњоријечки логор постојао је преко 50 дана, скоро два мјесеца. Приликом затварања једна половина живе дјеце је пребачена у систем концентрационих логора Јасеновац, а друга у логор Јастеребарско.

У социјалистичкој Југославији, педесетих, шездесетих и седамдесетих година теме о стратиштима Срба биле су забрањене јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа. Небрига о култури памћења довеле су до заборава односно до понављања великог страдања Срба у посљедњој деценији 20. вијека када су Фрањо Туђман и странка ХДЗ наставили са истребљењем - пројектом "Ријешавање србског питања у Хрватској".

Данас нико од Срба нема да обилази ово стратиште, нема вјерских обреда, док се у Хрватској овај бивши логор води као туристичка атракција.

Поред Јастребарског и Сиска, ово је трећи логор за малишане у НДХ.

ПРЕТХОДНИЦА

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Први масовни покољи у НДХ су почњени крајем априла 1941. у Гудовцу код Бјеловара и на обалама Дунава, код Вуковара. Касније су хрватски фашисти наставили са рацијама тј. лов на Србе, те су стравични покољи настављени у Вељуну, Глини... већ током љета 1941. све је пливало у србској крви како у Херцеговини, Крајини, тако и на Банији и Кордуну, Босни, Билогори и Славонији...

ОСНИВАЊЕ

Влада НДХ на предлог министра правосуђа Мирка Пука, изгласала је 25. новембра 1941. Закон о упућивању неподобних и погибљених особа на присилни боравак у сабирним логорима. Ово је значило да хрватско-усташке власти имају право свакога ко им је сумњив (лична процјена) да ухапсе без судског налога и спроведу у концентрациони логор, а његову имовину конфискују.

Већ у рано прољеће 1942. кренули су радови на оснивању логора у некадашњем дворцу породице Рубидо, који се налази у близини мјеста Горња Ријека, општина Крижевци. Заправо то је у троуглу: Вараждин, Загреб и Бјеловар.

Сам дворац је средином 19. стољећа направила хабзбуршка грофица Сидонија од Мославине, након завршетка каријере оперске пјевачице преселила се у Горњу Ријеку и уредила себи дом. Легенда каже да је баш у том дворцу Сидонија први пут отпјевала пјесму "Лијепа наша домовино", која ће у наредном стољећу постати химна у Хрвата.

Усташка младеж је омладинска организација Усташког покрета (режима) која је основана у јесен 1941. по узору на слична нацистичка удружења у Трећем Рајху. Њихова улога је била идеолошка индокринација заснована на идејама др Анте Старчевића и клеро-фашизма. Примали су мушку и женску дјецу од 7 до 15 година, коју су обучавали чак и за борбена дејства. На челу Усташке младежи био је Иван Оршанић (1909-1968).
Управо је Усташка младеж ангажована са неколицином Хрвата цивила из околине који су направили бодљикаве ограде. Унутар логора је такође сређивано за долазак малишана Срба и Јевреја.

Хрватско-усташке власти када су отимале и киднаповале србску дјецу (испод 4 године) од својих родитеља имали су једно правило, а то је да за датум рођења уписују у документе 10. април 1941. То је био дан проглашења квислиншке НДХ. Имена и презимена су им давана нова у породицама које су их усвајале, те су васпитана у србомржњи и усташкој идеологији.

Прва група затвореника, око двјесто малишана од 7 до 10 љета старости, доведена је у Горњоријечки логор 24. јуна 1942. године. Ово је учињено свега неколико дана пошто је отпочела Битка на Козари, када су хрватско-њемачке јединице окупирале планину Козару, недалеко Бањалуке у сјеверној Босни и преко 68.000 Срба је киднаповано и под стражом интернирано у СКЛ Јасеновац. Један дио малишана, од  3 до 16 година је одведен од својих мајки и марвеним вагонима пребачен у Горњу Ријеку подно планине Калник.

Тако је овај казамат почео са радом.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

За првог логорског управника постављен је високи усташки дужносник Вјекослав Лубурић, близак сарадник Анте Павелића, дисидент у доба Краљевине Југославије, који је крајем тридесетих година 20. вијека дизајнирао систем концентрационих логора Јасеновац. Заправо, током 1941-1942, Лубурић је био шеф свих логора у НДХ.

Хрватске власти су овај логор у Горњој Ријеци представљале као "дјечији дом за збрињавање и преваспитавање".

Организација Усташке младежи је све вријеме постојања овог мучилишта управљала и одређивала шта ће да се ради и ко ће да преживи. Суштина је била у томе да се србска дјеца одгоје на агенди усташке идеологије, што би значило да буду модерни Јањичари. Дјечаци су добили дрвене пушке и били су обучени у усташке униформе од папирне тканине. Јеврејска дјеца су углавном убијана.

Како су услови били више него лоши, адекватна љекарска њега није ни постојала, тако је већ почетком јула 1942. избила епидемија тифуса, која је десетине дјеце одмах послала у смрт. Сем тога, владала је велика глад, дјечаци и дјевојчице логораши су добијали дневно врло мало хране... ријетко када два оброка.

Евиденција није ажурно вођена, али се према посљератним свједочењима јасно може закључити да је овдје уморено најмање 150-оро малишана. У исказима и забиљешкама Дијане Будисављевић ова бројка уморених је и већа, те иде преко 200 дјеце.

У логору Горња Ријека су долазили представници хрватског Црвеног Крижа, али није ништа учињено да се заустави овај мали погон смрти.

ЗАТВАРАЊЕ

Након 51 дана рада, овај логор смрти је затворен. Било је то 14. аугуста 1942. године.

Преживјели малишани су подијељени у двије групе, па је једна половина послата у Јасеновац, а друга у Јастребарско.

Убијена србска дјеца у овом логору су покопавана највећим дијелом око самог дворца.

Видео репортажа из 2019.

СВЈЕДОЧАНСТВА 

Загребачки хуманиста др Камило Бреслер успио је спасити неколико дјеце из логора. Он је и оставио свједочење о приликама у усташком логору:

„Пред улазом високо на јарболу вијорила се усташка застава, а пред самим улазом стајала су два дјечарца испијених и измождених лица, два мала сапатника са Козаре у неким црним одјелима и истоврсним капама са усташким ознакама.

Имали су дрвене пушке на рамену свезаним на брзу руку шпагом умјесто ремена, који су нијемим аутоматским покретом поздравили ресорног министра. Застао ми је дах.

На лицу ове дјеце могао сам већ прочитати шта ћу видјети у логору…Било је ужасно до сржи!“.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Агенти ОЗНЕ (тајне полиције) су одмах по завршетку Другог свјетског рата заплијенили дневник Дијане Будисављевић. Ова злата вриједна документација је похрањена у архиви Управе државне безбједности у Загребу. Никада та листа није објелодањена, тако да је мали број преживјелих родитеља или чланова фамилије успио пронаићи своју дјецу тј. рођаке.

Више од 10 година након затварања, овај усташки логор је био потпуно запуштен и нико га није посјећивао. Тек 1956. године локална заједница је мало уредила прилазе и очистила од разног смећа и шипражија.

Средином 1970. године, хрватски умјетник Емил Бохутински је направио споменик који је постављен испред дворца. Овај споменик је преживио масовно уништавање културних добара почетком деведесетих година 20. вијека, али је почетком 2007. године пребачен на мјесно гробље. Каснија судбина му је непозната.

Општина Крижевци су почевши од 2020-их година у том дворцу уклонили све трагове некадашњег стратишта Срба и Јевреја и започета је обнова. Локалне власти никада нису поставили ниједну таблу која би путника-намјерника информисала какав ужас и јад се овдје дешавао током Другог свјетског рата. У непосредној близини дворца направљена је атракција и мјесто забаве за туристе у дворишту, гдје се одржавају спортска такмичења за младе. 

Ни представници србске заједнице у Хрватској, као ни бројна антифашистичка удружења у Републици Хрватској не посјећују ово мјесто, нити постоји нека церемонија обиљежавања макар једном годишње, као пузла мозаика културе сјећања.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

У вези Горњоријечког логора постоји врло мало литературе која је написана. Заправо ниједна књига или документарни филм нису до данас начињени гдје би логор у Горњој Ријеци био у првом плану.

Такође, није познато да је негдје на југославенском простору одржана трибина или јавни скуп у коме би се говорило о ужасима Горњоријечког логора смрти.

ЗАКЉУЧАК

Логор у Горњој Ријеци је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на србски народ током Другог свјетског рата у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Ово је поред дјечијих логора у Сиску и Јастребарском трећи логор за малишане у НДХ.

Циљ и смисао постојања НДХ је елимијација Срба и Православља на простору од Драве до Јадрана. Зато је сама НДХ била благословена од Ватикана и имала помоћ од Римсике курије све вријеме. Монструозни трио: поглавник Анте Павелић и доглавник Адемага Мешићем, са Алојзијем Степинцем покренули су геноцидну мисију истребљења србског народа у прекодринским и прекосавским земљама.

Брозов режим је у Југославији скоро пола вијека његовао лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Хрвати и муслимани су код куће радикално другачије васпитавали. Мноштво Срба опијени добрим животним стандардом у социјалистичкој Југославији је заборавило своја страдања и стратишта. Тај сан се распршио почетком деведесетих година 20. вијека када је коалиција предвођена ХДЗ наставила са клеро-фашистичким идејама тј. елиминацијом преосталих Срба у Хрватској.