Не волим октобар, јер је месец када се одлази, када се напушта, лишће стабло, а сунце небо… Дан је ускраћен у корист њеног величанства Ноћи, а птичији пев у корист магле и тишине… Тако је и Зоран мене напустио баш у октобру... остала сам у магли и тишни и тако већ пуних 20 година. Зато не волим октобар, јер га је однео рат. Граната је пресекла наше снове, радости, туге, свађе, помирења, смех, сузе… Сад би имао 41 годину.
Зоран је отишао на вечни пут 3. октобра 1991. Било је послеподне. Врело послеподне. Небо је горело изнад Караџићева, малог села у источној Славонији. Црвена, наранџаста и црна боја смењивале су се на ужареном небу које је горело од мржње и болесне жеље усташких бојовника за српском крвљу, тражечи је жељно пројектилима, гранатама, мецима, усијаним оштрицама ножева дубоко забодених у грло или срце стараца који нису стигли умаћи крвавом балу: - „Крви, крви српске крви само дај!“
Била је то још једна лекција из историје коју Срби у Хрватској нису у прошлости научили и тог 3. октобра, баш у Караџићеву, скупо су је платили. А до тада и од тада - готово и у сваком другом месту у Хрватској, где год је ишта српско живо било, понављала се она с времена на време. Деведесетих као и четрдесетих…
Караџићево, село које је до 1991. године имало око 170 кућа, било је насељено углавном досељеницима из Лике, нешто мало и из Босне. Срби, вредни, храбри, поштени… Углавном су се бавили пољопривредом, а земљу и имање наследили су од својих предака, солунских бораца, које је краљ Петар населио у ово село након Првог светског рата. Тако су у то село стигли и моји баба и деда. Након 4 године заробљеништва у логорима по Немачкој и Аустрији мој деда се 1945. године напокон вратио кући. Исто тако и баба, са троје деце коначно је дошла у своју кућу након 4 године избеглиштва по Србији. Отац је рођен 1946. а најмлађи стриц 1950. године. Живели су скромно од свога рада као и сви остали мештани.
Село је име добило по Вуку Караџићу, што је увек сметало комунистичкој Хрватској, која је на све могуће начине покушавала да тврдоглаве Личане натера на промену имена њиховог села. Никада нису пристали. Никада се нису одрекли Вука ни по цену тога да су деценијама, под комунистичком влашћу, живели без градске канализације, без цркве, без амбуланте, без ичега… Имали су једну продавницу и основну школу до четвртог разреда. Ништа више… Ништа нису ни тражили. Желели су да раде и да поштено живе од свог рада. Никоме се нису замерали, са мештанима оближњих хрватских села били су у пријатељским и добросуседским односима. И тако све до 91. године… 30 српских глава пало је под усташком камом, а о овом злочину нико не проговара..
Почетак деведесетих мирисао је на зло, само нико од нас није наслутио његове размере. Још једном нас је историја стављала на испит. Срби, јесте ли научили лекцију?! Не, наравно… 3. октобар 1991… У Караџићево улази ЈНА, војници, тенкови и остала војна машинерија. И све то из правца Винковаца.
Е јадни моји Срби, Личани из Караџићева, узалуд вам ваши дојучерашњи пријатељи и добре комшије из околних хрватских села, џабе вам позивања на крсне славе, Божиће, Ускрсе и остала славља, узалуд вам ваша глава луда која је мислила „Зашто би нас неко дирао? Па ми смо са свима у добрим односима, идемо у кућу једни код других, па коко би, наопако, ми нпр. Напали Иванково, Боже сачувај!“ И ето тако…
Улази ЈНА у село из правца Винковаца…
Ма, која ЈНА, па зар још с почетка 1991. није истерана из винковачке касарне? Јесте. Није. Јесте… Па каква је онда ово војска? Ко нас то напада, обучен у ЈНА униформе? Ко то пуца по нама из ЈНА тенкова? Вараждинци, Срби моји, вараждинска бојна "Роде" пуца по вама из ЈНА тенкова, пресвукоше се да лакше до вас дођу, а како дођоше до вас тако лако? Како их не зауставише ваше комшије и добри пријатељи из околних хрватских села кроз које прођоше са свом том скаламеријом, а који су још пре пар месеци за вашим столовима седели и гостили се на дан Светог Василија, Светог Јована, Светог Николе? Е моји наивни Срби, падали сте један по један као покошени! Стриц да одбрани братанца, па обојица изгубише главе… Дотрчаше Срби из околних села да вас бране, па и они почеше падати. Неограничена је људска глупост, српска посебно.
Пао је и мој Зоран. Дошао је да вас брани и није ми се вратио. Добро, ја сам Српкиња, издржаћу, као и моје прабаке и остале Српкиње када се нико од мушких глава не врати са Цера, Кајмакчалана, Крфа…
Зоран, леп, млад, паметан… Положио је свој живот у одбрани српке нејачи, а ви који одосте са њим, а нисам вас споменула, вечнаја памјат свима вама. Чак се ни тачног броја не сећам, али знам да је октобар 1991. из Караџићева однео око тридесетак људи. Караџићево је успело да се одбрани. Понављам – ОДБРАНИ! Потоци српске крви лиле су на све стране. Ужарено небо било је прошарано неком чудном мешавином боја. Магла и испаравање. Тежак мирис олова. Плач. Јаук. Хаос. И њих тридесет на путу у рај… Састају се на том путу са оним палим у западној Славонији, Лици, Кордуну, на Банији или Далмацији.
Одлазе у вечност, бледи, крвави, прозирни, исписују још једну страницу о српском страдању, ја је само преносим, 20 година касније. Они живе. Зоран живи. Ово не пишем ја, ово пишу они, немојте их заборавити, бранили су своје село, ништа више. Али то се Србима у Хрватској рачуна у геноцид.
Вечна вам слава, јунаци, мученици…
Aутор: Александра Јакшић
5. октобар 2011.
ВИДИ ЈОШ: