Крајем априла сам добила позивницу од мог драгог пријатеља, да дођем на парастос жртвама "Бљеска" 1. маја 2015. у 11 часова у црвки Светог Марка, у Београду.

У првом моменту ми је било драго јер се мој пријатељ мене сетио, али сам се убрзо растужила јер знам шта значи злочиначка акција хрватске војске и полиције "Бљесак".

Дошао је и тај дан - Први мај, поред свих обавеза које сам имала тог дана, нисам могла да не одем. Дошла сам раније на парастос, прво што сам угледала на улазу у цркву били су момци који су имали црне мајце, на којима је црвеним словима упечатљиво писало

"Злочин који траје - Бљесак - Злочин без казне"

Потом су они развили велики транспарент где су исписане бројке и слова о страдалничкој статистици "Бљеска"... ја сам им се придружила у држању тог транспарента.

Почели су да долазе људи у групицама, дошао је и Саво Штрбац, директор Веритаса, на моје одушевњеље дошли су и новинари. Ушла сам у цркву, са тим дивним младим момцима и почео је парастос. Испред мене је била жена у која је плакала.

Срби који су дошли на парастос, на достојанстен и цивилизован начин су одржали помен за наше мученике из Западне Славоније. По завршетку парастоса, свештеник је одржао говор, у коме је објаснио, да "могу нам убити тело, али не и душу... као и то да су ове злочине урадили усташе". Окренула сам се око себе, жена која је била испред мене, у њеним очима сам видела сву тугу овог света.

Поздравила сам се са момцима,бацила поглед још једном на људе који су излазили из цркве.

Помислила сам где су сви остали? Зар нас је дошло оволико мало?

Вратила сам се кући својим обавезама...

У мислима сам држала да ли ће нас више бити на следећим парастосима: 21. јуна када се буде одржавао парастос за жртве Миљевачког платоа,  4. августа за жртве Олује, 9. септембра за жртве Медачког џепа у Лици, 22. јануара за Масленицу односно Равне Котаре...

Питам се и то да ли ће се наш народ сетити Добровољачке улице односно страдања војника ЈНА у Сарајеву и парастоса који се одржава 3. маја?

Дошло је вече, односно време за вести, слушала сам шта је рекла Душанка, жена из Окучана, њене речи су ме одушевиле, колико жена паметно збори. Паметније од било код политичара: - "Они да су хтели, не би нас ни отерали... Нема нама живота више тамо".

Слушала сам и Саву Штрбца. Помислила сам да ли је икада и један политичар у Србији, чуо шта Саво говори? Да ли схвата уопште о чему Саво Штрбац прича? Свака му је реч на месту...

Ја сам и даље у свом размишљању да ли ће на следећим парастосима бити више људи, него Првог маја или су се људи претворили у зомбије без емоција, у хедонисте које занима само задовољење својих потреба?

Наташа Дуганџија
03.05.2015.