Језиви призори страдалних Грубора - www.zlocininadsrbima.com

18. март 2016.


Језиви призори страдалних Грубора


Након ослобађајуће пресуде Жупанијског суда у Загребу, двојици бивших припадника хрватске полицијске антитерористичке јединице Лучко: Франи Дрљи и Божи Крајини, за злочине у српском селу Грубори почињене 25. августа 1995. године и закључка Судског већа да тужилаштво није понудило довољно чињеница којима би доказало њихову кривицу, посетили смо место страдања српских цивила у које више нико и не залази.

Само неколико дана, након што је стигла вест о коначном исходу суђења за злочине почињене над српским цивилима у селу Плавну, засеоку Грубори, упутили смо се ка месту где је, двадесет дана након хрватске акције „Олуја“, пронађено шест беживотних тела мештана, за чија убиства, ни након двадесет година, нико не признаје кривицу.

Пут за Плавно, површински највеће село Далматинске загоре, није тешко пронаћи, али за већину његових заселака где кровови кућа једва пркосе подивљалој природи, увек је вечита дилема да ли наставити или одустати.

Повод којим смо намерили у Груборе не дозвољава алтернативу, а само помоћ неког од локалних мештана може да нас доведе ка циљу. Тако на концу и бива. До одређене тачке може се стићи аутомобилом, након тога, треба мало кондиције па „пут под ноге“, петнестак минута пешачења уз брдо, уском стазом која води уз планински поток.

Један од Плавањаца други којег тог дана срећемо на путу кроз Плавно, вољан нам је, како каже,  „донекле показати куда да идемо“, а у наставку можемо и сами јер он „горе не жели“.

Уском и донекле проходном, што би сељани рекли „козијом стазом“ крећемо ка Груборима, са сазнањем да тамо више нико и не залази.  Након десетак минута хода, наш „вођа пута“ нас оставља и враћа се назад у село, сигуран да, слушајући његове инструкције, не можемо промашити Груборе.

Пут је лош, вода након обилних киша створила је блато, а дивље растиње, углавном трн, искористило је одсуство цивилизације те се пружило са свих страна. Након провлачења кроз исто, уз видљиве трагове проласка дивљих свиња, назиру се и прве куће, још коју десетину метара и стижемо у Груборе.

 

 

СЕЛО ДУХОВА

Није први пут да залазимо у неко од опустелих, порушених, растињем обраслих села и заселака кроз Далмацију, али све до сада виђено ипак се не може поредити са призорима који нам се, у том тренутку, смењују пред очима.

Од петнаестак кућа, колико их има у засеоку, више ни једна није читава, већини њих прилаз је неприступачан, а кроз прозоре и врата, остатке капија на улазима у дворишта, купина и трње исплели су „заштитну, живу ограду“.

Са вишком храбрости, али одсуством мудрости, ипак улазимо у једну од кућа. Унутрашњост исте тешко је речима описати, а све оно оком виђено, може се објаснити само језом која човеку, ма колико трезвен био, проструји телом и изазове неописив осећај нелагоде.

На једном од зидова још стоји окачен календар као неми сведок тренутка у времену када је ово село престало да живи. Година 1995., месец август, и ту је све стало.  Подови препуни трагова прошлог времена: касета, разгледница, поцепаних фото-графија, књига, одевних предмета, посуђа, новина, и ко зна чега све још. Запаљени ормари, кретвети, остаци кућног намештаја, видна скровишта различитих врста гло-дара, као да је неко јуче покушао спасити од пламена, а није. Неспојиви слој различитих мириса не дозвољава претерано задржавање, а онда још једна слика која додатно појачава дозу непријатности и ужаса, дечији креветац у углу ходника и једина сачувана, затворена врата.

Нема се ту више шта видети, додати ни одузети. Наставак пута води ка оближњим комшијским кућама. Ако не у горем, ни једна није у бољем стању.

У дворишту једне, испод раскошне крошње вишегодишњег стабла, две дрвене столице, једна у вертикалном, друга у хоризонталном положају. Ту као да је неко још јуче седео у хладу костелића, а није, већ више од двадесет година.

Ко је последњи на њима седео,  у ком тренутку је одатле устао, вероватно се никада неће ни сазнати. Подмуклу тишину и замишљене слике, ремети млаз текуће воде. Пар метара даље, на кући десно, кроз отворену чесму тече вода. Вода, као извор живота који је у Груборима одавно угашен.

Остаци пластика ручних бомби назиру се у оближњим грмовима, и не уливају сигурност за пролазак кроз исте. Крикови орла у близини сигнализирају време за полазак, то је сада терен резервисан за дивље животиње, људска нога туда више не корача.

 

 

ТРАГОВИ КОЈЕ НИКО И НИШТА НЕ МОЖЕ ОПРАТИ

Истим путем низ поток, из кога се назиру бачени елементи беле технике, враћамо се назад. Убрзаним кораком, не због низбрдице, већ због потребе да се што пре ослободимо слика и осећаја који нас преплавише у Груборима.

Недалеко од полазне тачке, сетих се баке Драгиње Ђурић, једне од мештанки која је у Плавну остала за време „Олује“ и била један од сведока на суђењу за убиства у Груборима, тачније, једна од оних која је беживотна тела својих комшија видела својим очима, непосредно након њиховог страдања. Пре две године разговарале смо у Плавну, испред породичне куће у којој је сама живела. Добро се сећам шта ми је тада рекла.

- Није мени проблем о томе говорити, напротив, волим да се зна истина иако од тога нема ништа. Била сам сведок на суђењу за убиства у Груборима, толико пута сам испричала све оно што сам видела својим очима, описала све како је и било, али слаба је вајда од тога. У Груборима је тада остало нас 13 мештана, углавном старијих људи који нису могли, или нису хтели отићи. Трећи дан након „Олује“ хрватска војска је дошла до нас први пут, и рекли су нам да 25. августа сви дођемо у зграду школе, да нас попишу. Седморо људи тог је датума отишло до школе, оних шесторо који нису побијени су. Чули су се пуцњи из оружја, одмах потом видели смо пламен, куће су гореле. Када сам отишла да видим шта се дешава, затекла сам све у пламену, и убијене људе на местима где су затечени. Тамо су, дете, и данас трагови крви које нико и ништа не може опрати, рекла ми је тада бака Драгиња.

Иако је страховала само за безбедност своје деце, када лети дођу у Плавно, и сама претрпела непријатности због истине коју је сведочила, није се устручавала отворено причати о стравичним призорима које је поменутог датума видела.

Неколико метара од њене куће, од истог оног Плавањца који нас је упутио ка Груборима, сазнајемо да се бака Драгиња упокојила пре неколико месеци у Београду. Њена прича, њена сведочења и све оно што је знала и имала да каже на тему убијених Грубора, ова храбра старица однела је са собом.

За коментаре након пресуде у Загребу, нико у Плавну више није био расположен, тачније, никога више и не срећемо од Грубора до самог изласка из села. На помен Грубора, само се уздахне, скрене поглед или одмахне руком, и то не само у Плавну, већ и у његовом ширем окружењу.

За истину се, кажу „обични“ људи, мора борити неко ко је у стању да исту докаже, они који чињеницу да су се убиства догодила неће и не могу вечно „гурати под тепих“. И као што је Дрљо, између осталог, изјављивао да га злочин у оптужници “згражава као часника, вјерника и човјека“, тако и сваког питаног за мишљење о Груборима, неоткривање истине једнако вређа, понижава и забрињава.

Породице настрадалих, ништа више не вуче у место где су изгубили најмилије, можда једино потреба за истином, и правда која ће, надају се, иако спора, једнога дана бити и достижна.                   

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 138.
16.3.2016.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1294  пута
Број гласова: 26


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1079 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1146 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1168 прегледа и 0 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1254 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1261 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links