На срећу или несрећу имам памћење као слон па се тако врло добро сећам 1989. године, једног летњег "Недељног поподнева", емисије колажног типа која се наизменично пуштала из београдског, загребачког и сарајевског студија. Сваке недеље одређени студио је припремао други ТВ студио. У склопу емисије приказивани су и филмови, па тако је из београдског студија приказан филм "Краљевић и просијак" по роману Марка Твена. Они млађи се тога и не сећају, и сада питају о чему овај човек лупета... али они који имају довољно година сигурно ће се сетити. Наиме, било је то по први пут да се на ТВ Загреб пушта филм са који је на ћирилици титлован.
Након тога дигла се целокупна тадашња хрватска јавност. Као јуче се сећам тадашњих загребачких госпођа које су новинари салетали на улицама главног града СР Хрватске. Оне су протествовале јер нису могле да разумеју о чему се ради у филму, због ћирилице.
- "Закај они нами приказују филм ак је доље ћирилица?! Па ми то немеремо проћитати", говориле су у глас.
Цела емисија која је ишла наредне недеље из загребачког студија била је посвећена реакцијама на филм "Краљевић и просијак" који је титлован са ћирилицом. Сећам се и да је, гостујући у тој емисији, хрватски новинар, публициста, есеијиста, колмуниста и књижевни критичар Игор Мандић бранио постојање и употребу ћирилице, равноправно са латиницом. Игор Манић је устварио био одушевљен што је по први пут видео филм на телевизији који је титлован на ћирилицу. Памтим још да је рекао да није одмах то приметио већ да му је супруга скренула пажу на то која је заједно са њим гледала филм.
- "Наравно, то је зато што сам писмен, па знам оба писма" - лаконски је прокментарисао Мандић.
Од тада, па до рата 1991. није прошло много времена. Све се након тога брзо одвијало. Зато ако мене питате када је почео рат у бившој Југославији, без оклевања бих рекао, то је лето 1989. године. Те 1989. године у Вуковару и Хрватској уопште није било рата, пљачкања, палежи, силовања, стрељања и пролевања крви. Ништа од тога није било, али је хрватска јавност била изричито против ћирилице. Иако су тада Срби у Хрватској били конститутивни народ и било их је више од 400.000. Ако све набројано садашњи противници ћирилице наводе, које су онда имали аргументе 1989. године? Сем мржње никакве, онда и сада.
Питање ћирилице у Вуковару није у питању однос према неком писму, већ однос према читавом једном народу. Још давно, 11. октобра 1869. године Хрватски Сабор је донео одлуку да се проведе одлука Главне скупштине жупаније сремске о укидању ћириличног писма, донета још 1861. године. О томе постоји и писано сведочанство. Тадашњи српски прваци писали су Аусто-Угаском цару Фрањи Фердинанду, и молили га да ту одлуку Хрватског Сабора укине. Ратни злочинац и поглавних НДХ Анте Павелић, доноси 25. априла 1941. године одлуку о укидању ћирилице на територији читаве своје квинскишке квази-државе. Дакле, ово сада је само континуитет, ништа друго. Било би поштено да то јавно и кажу. Не смета њима ћирилица. Да нема Срба, већ би је уписали у УНЕСКО као своју културну баштину.
Људима попут оних који су на паркингу вуковарског хотела "Дунав" 2. фебруара 2013. године режали на ћирилицу, она је само параван иза кога се крију. Њима уствари сметају Срби. Волели би да Срба у Хрватској више нема, ни једног јединог. Жалe што и овде није било "Олује". Зато су и дошли на протест у војним униформама и махали ратним заставама.
У жељи да се допадне демократској Европи, и закључи приступне преговоре ондашња власт донела је Уставни закон о поштовању националних мањина. Садашња власт треба да докаже да тај закон није донешен са фигом у џепу, односно у нади да његово извршавање неће никада доћи. Или то, или да попусти људима који су папрено наплатили своје такозвано домољубље и за које рат неће проћи док иједан Србин хода земљом коју они сматрају својом.
Увели они ћирилицу или не, она је већ победила, јер је натерала лицемере да покажу своје право лице. Од 2. фебруара 2013. године више ништа неће бити исто. Ми нећемо престати да је учимо, читамо и пишемо. На послетку, од свега тога за нас ће више бити користи него штете. Све маске су пале, па ни градоначелник Вуковара који би био мало социјалиста, мало десничар, по потреби. Сигурно неће више добити ниједан српски глас. СДП можда и хоће, јер су њен образ и част бранили људи као што је министар управе Арсен Баук, који је у целој овој причи био најпошенији.
Аутор: Славко Бубало
лист Извор, бр. 60.
6. фебруар 2013.