Реторика братоубилачког мира - www.zlocininadsrbima.com

5. март 2015.


Реторика братоубилачког мира


Сећате ли се ових речи?

- “Шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на пољу Косову. Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у XXI веку.“

То је део говора који је 28. јуна 1989. године на Газиместану одржао покојни председник Србије и касније СР Југославије Слободан Милошевић. Многи су тај део његовог говора, посебно прву и другу реченицу, видели као најаву будућег рата на подручју бивше Југославије. Многи је и данас цитирају када о томе говоре. Те две реченице истргнуте из контекста и данас су многима који тврде да је рат започео Милошевић главни доказ.

 

Данас, двадесет и шест година касније на истим просторима сличну реторику, ако не и гору, чујемо из уста многих хрватских политичара. Могли смо тако чути да је некима жао што повратак у Вуковар није завршио Олујом, а на многим „спонтаним“ окупљањима поручује се да они којима се не свиђа оваква Хрватска могу слободно да оду. Позив на „започињање другог домовинског рата“ ових дана упутио је и шеф, још увек, опозиционог ХДЗ-а Томислав Карамарко, а када га је због тога прозвао нико други него његов заменик Драго Пргомет он је то оправдао речима: „Својом реториком само исказујем домољубље те поштовање домовинског рата, др Фрање Туђмана и наших бранитеља. Њом и указујем на то да требамо започети с другим домовинским ратом са борбом за свако радно мјесто, треба нам нови домовински рат за свако необрађено поље, треба нам домовински рат за останак сваког младића и дје-војке који желе напустити Хрватску.“

Не звуче ли ове речи председника ХДЗ-а Томислава Карамарка у најмању руку исто као и оне цитиране у уводу овог текста? Међутим, сада нема никога да каже како су његове речи најава будућег рата. Нема санкција, нема упозорења, нема притисака. Нема, јер рат у Хрватској очигледно никада није ни престао па је таква реторика сасвим „нормална“.

 

Транспарент „1991. против Југославије – 2014. против Југословена“ најверодостојније говори о томе да ратно стање у Хрватској још увек траје и по свему судећи трајаће све док они који, наводно, не желе Хрватску не буду из ње изгнани. Они који су мислили да је све то иза нас у прошлости, део историје, грдно су се преварили, јер у Хрватској, нарочито у последње две године чувари рата и ратог стања су изузетно активни. Одржавају митинге, шетају у униформама, кампују пред министарствима, блокирају улице, диктирају услове, дају ултиматуме, одређују шта је подобно, а шта није, лупају двојезичне табле, креирају политику, врше притисак на правосуђе, као неправоснажно осуђени ратни злочинци шепуре се по Сабору.

 

Иако је Хрватска већ две године у ЕУ дебело је занела удесно. Све је више изражавања нетрпељивости према мањинама, нарочито према Србима, величања усташтва, онемогућавања провођења мањинских закона. Уместо да развија комуникацију и сарадњу са Србијом како би кроз дијалог обе државе коначно решиле међусобне несугласице и отворена питања, Хрватска те односе затеже и радикалном реториком мобилише десницу како би дошла на власт. Из ЕУ међутим, не стижу никакве опомене нити критике које би смириле десничарске јастребове и помогле тренутној влади да ради оно што и јесте њен најважнији посао, а то је економија, уместо да се бави идеолошким питањима.

 

Кад већ неће ЕУ на стварне проблеме упозорио је појединац изневши на улицу гаће и транспарент са натписом „Ја имам ПТСП од незапослености“ и одмах се нашао на удару дежурних чувара дефиниције домољубља, а којима се касније путем медија и обратио речима: “Замолио бих господу бранитеље, којима сам јако захвалан на стварању самосталне хрватске државе, Плитвичких језера, Копачког рита, Сљемена и прелијепе Истре и Велебита, да ми се престану пријетити јер ја нити у једном тренутку нисам просвједовао против њих. Хвала им на лијепој добродошлици, коју су приредили младом незапосленом хрватском држављанину, који је легитимно просвједовао у име њихове дјеце везане за проблеме те исте дјеце”, додавши на крају како су захваљујући свом десном радикализму допринели стварању једног радикалног левичара који ће из ината њима постати члан СДП-а.

 

Није он једини коме је досадило да слуша како је нормално ратном реториком заговарати мир, да се љубав заговара мржњом, да се нелегалним протестима покушава доћи до легалног решења, да се најпре подстичу поделе како би се ламентирало о јединству, да они који крше законе то приказују као борбу за законитост, да се недемократским методама боре за демократичност. Остаје само да се види до када ће се причом о прошлости обећавати лепша будућност и да ли ће се створити критична маса која ће све то прекинути.

 

Када неко у Србији као епитет употреби речи „рат“, „битке“ или „оружје“, то смо видели и из примера у уводном делу текста, а последњи пут када је Војислав Шешељ пуштен из Хага на привремену слободу, у Хрватској су реакције бурне, на граници хистерије. Када се исте речи користе у Хрватској, а користе се свакодневно, све то нестаје и толерише се и 20 година након рата. У сталном ратном стању лакше је манипулисати, лакше је владати, лакше је подваљивати јер се све лоше учињено правда сталним ометањем, постојањем деструктивних снага, завереника, пете колоне у облику Срба и фантомских Југословена.

 

У стању ратне приправности свака критика гуши се изрицањем гомиле епитета типа издајници, Југословени, удбаши, петоколонаши, великосрби, четници, хрватомрсци и сл. Лепљењем етикета онемогућава се свака разумна политика, дијалог, толеранција, застрашују се политички противници и потиче се нетрпељивост, мржња, искључивост. Заиста је за дивљење како се јавност у Хрватској брзо окрене против онога који све то критикује јер, забога, боље би било да ћути, да не таласа јер ће повредити нечија назови домољубна осећања, а могао би и да страда.

Ко не пристане на братоубилачки мир могао би да доживи још један братоубилачки рат. У остваривању циља који је искључиво и само усмерен ка задобијању власти не бирају се више ни речи ни средства.

 

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 112
4.3.2015.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1819  пута
Број гласова: 5


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Крвaви мajски Бљeсaк

Усташлук и нацизам не излазе из моде у Хрватској

Свједочење Сузане Јешић која је силована у логору Оџак 1992. године

Нос Калик: Неиспричана прича једног села

Како хрватска СОА производи непријатеље

Хрватски ратни ветеран Вељко Марић, изручен Хрватској

Кућа за Миљу Зечевић из Сијековца којој су у рату убијени три сина и супруг




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1442 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1469 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1480 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1484 прегледа и 10 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1486 прегледа и 10 гласова.





















Skip Navigation Links