Дана 10. априла 1941. године њемачке јединице су без отпора ушле у Загреб.
Улазак Њемаца у Загреб 1941.
Био је то јединствен примјер да су у некој земљи на коју је извршена агресија и да су окупатори дочекивани са цвијећем и пјесмом. Краљевина Југославија је тада раскомадана између Хитлерових сателита и свако је добио свој "колач". Највећи дио је свакако припао клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској која је проглашена истог дана, односно сама НДХ је сачињена већином од србског етничког простора.
Чињенице говоре да је НДХ створена по благослову Ватикана, а директиве је добијала од Римске курије. На чело те марионетске творевине је постављен поглавник Анте Павелић, пријератни емигрант и дисидент, а упућени кажу и сарадник британске обавјештајне службе МИ6.
Римокатолички свећеници и фратри су предвођени кардиналом Алојзијем Степинцем били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Жртве су убијане, хапшене и мучене гдје год је била прилика за то, али су основани и концентрациони логори (Јасеновац, Јадовно, Даница, Крушћица, Стара Градишка, Тења, Ђаково, Лоборград, Сисак, Јастребарско...).
Хрватским фашистима су се у истребљивању Срба придружили и муслимански, популарно названи "хрватско цвијеће". Они су имали своје јединице као што су: Ханџар дивизија, Муслиманска милиција, итд.
Загреб је четири године био као октопод који је са хиљаду својих руку од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана давио и уништавао све што је имало везе са Србством и Православљем. Страшни покољи су направљени у: Дракулићу, Драксенићу, Старом Броду, Глинској цркви, Банском Грабовцу, Садиловцу, Бихаћу, Мостару, Ливну, Госпићу, Купресу, Шиду, Вуковару, Петровој Гори...
Међутим, како су се геостратешке оклоности на европском континенту промјениле 1943-1944 у смислу што је Црвена армија успјела да изгони Вермархт из СССР, а англо-саксонске снаге отворе Јужни и касније Западни фронт... тако се и на Балкану мјењала ситуација. Мноштво припадника оружаних снага НДХ усташа и домобрана прелази код Брозових партизана јер су вијдели да ће НДХ и Силе Осовине изгубити рат, па нису хтјели да буду на страни поражених.
Почетком 1945. године Врховни штаб ПОЈ сачио је план продора у западне дијелове Југославије и сламања Павелићевог режима. Тако су многе партизанске јединице послате у Војводину, Славонију и западну Босну како би почистиле усташке пуковије.
Штаб Друге армије ПОЈ у послу:
Коча Поповић са сарадницима
Дана 8. маја 1945. године прешавши ријеку Саву, око 10:30 сати припадници ударне 45. дивизије (мобилисани у јужном Поморављу) са три бригаде: 20, 23, и 24. бригада. Штавише, може се са сигурношћу рећи да је II и III батаљон те 20. бригаде ступио у градску черврт Трње, ушао у радио-станицу. Тек касније са стране пристиже славонска 28. дивизија и поподне босанско-крајишка 39. дивизија...
Иначе, читавом операцијом је управљао генерал-пуковник Коча Поповић, командант Друге армије ПОЈ, а све те јединице су биле у под његовим заповједништвом. Борбе за Загреб су заиста вођене, само не са истим интензитетом као рецимо на Сремском фронту неколико мјесеци раније.
Деценијама након рата се стидљиво причало о операцији ослобађања Загреба, јер је Хрватима набијен комплекс. Тачније било је јако тешко признати чињеницу да град Загреб нису ослободиле хрватске јединице у ПОЈ, већ србске, односно како они сами тумаче "србијанске".
Комплекс је далеко већи, ако се узме у обзир, да су пукови Војске Краљевине Србије и у јесен 1918. године србски војник - геџа, дошао све до Клагенфурта гдје је забијен барјак слободе. Годинама доцније су се хрватски политичари ругали између два свјетска рата у Народној скупштини том првом ослобођењу и увредљиво поредили ослободиоце са свињама.
Посљедњих година овај датум 8. односно 9. мај у Хрватској је готово небитан, јер му придаје пажње врло мали број грађана и удружења. Не зна се да ли је та бројка смјешнија или трагичнија. Државни апарат РХ је више него инертан, што истински показује интересовање за обиљежавање антифашистичких вриједности, док процес дефашистизације друштва није ни урађен задњих 75 година.
Митинг ослобођења - 11. маја 1945.
Најзнимљивије ми је мишљење о свему томе од Титовог генерала Ивана Шибла, некадашњег политичког комесара Десетог корпуса ПОЈ:
- "Тај улазак Посавског одреда у Загреб чак ни историјографија не узима у обзир. Неважан је и једва помена вредан".
Овај текст је написан да будућа покољења добро размисле ако им икада неко буде нудио или пак насилно натурао некакве државно-правне везе са Хрватима и осталим јужнославенским народима... поготово на оним "равноправним" основама, како је то било у прве двије Југославије.
Написа: Чуле
09.05.2022.