Година која нам полако измиче је година великог јубилеја – сто година од почетка Првог светског рата, сукоба великих размера и рата који ће наговестити крвави двадесети век, поготово на простору где је овај сукоб и почео – на Балкану.

Помало у сенци овога великог јубилеја, готово стидљиво се у јавности говорило о осамдесетој годишњици од убиства краља Александра I Карађорђевића који је на српски престо, као регент након повлачења свога оца краља Петра Првог, дошао управо пред почетак тог Великог рата (24. јуна 1914. године). Зашто је то тако одговор треба тражити у нашем односу према великим људима и личностима наше прошлости без обзира шта мислили о њима, а управо се око краља Александра ломе копља око питања да ли је његова историјска улога била позитивна или негативна.

Александар Карађорђевић рођен је 1888. године на Цетињу где је у том моменту боравила његова породица, односно отац Петар, тада кнез, и мајка Зорка, ћерка црногорског књаза Николе. Рођен је као четврто дете својих родитеља и убрзо је остао без мајке која је неколико месеци након његовог рођења умрла.

Са оцем одлази у Женеву где је похађао основну школу заједно са децом из осталих грађанских слојева, а касније се школовао у Петрограду. По доласку у Србију, након ступања на српски престо његовог оца Петра 1903. године, са 15 година ступа као редов у Шести пук српске војске који ће касније управо носити његово име.

ПУЦЊИ У КРАЉА

Касније ће се испоставити да је имао изразите војничке особине, а са српском војском активно је учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату. Такође, показивао је велики интерес и за књижевност, сликарство и музику што је потврдио и један од његових учитеља Лујо Војновић, а што се манифестује и његовим односом према култури, док краљевски двор постаје стециште културних догађаја поготово након проглашења за престолонаследника 1909. године и повлачења његовог брата Ђорђа. 

[[PSR1940hor]]

У политичком смислу био је изврстан дипломата. Тако нпр. дипломатско изоловану Србију након мајског преврата из 1903. године враћа у живот још пре балканских ратова када се сусреће са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику и у Софији, а касније Краљевину Југославију уводи у неколико савеза, попут Мале антанте (Југославија, Румунија и Чехословачка) и Балканског савеза (Југославија, Румунија, Грчка, Турска).

Ови савези којима Балкан више није био опасност за Европу, потврдили су да је он био велики заговорник мира. То међутим није одговарало неким другим силама које су на све начине биле решене да томе стану на пут. У томе су и успели атентатом у Марсеју, 9. октобра 1934. године у којем је поред краља Александра убијен и француски министар иностраних дела Луј Барту. 

Атентат су организовали припадници усташког покрета и македонски сепаратисти окупљени у организацију ВМРО, а директан извршилац био је Владо Георгијев, звани Черноземски, који је по наводима бројних бугарских историчара радио као плаћени убица и за Коминтерну. Иза атентата стајале су Италија и Мађарска, а неки српски историчари сматрају да Немачка није била умешана у организацију овог чина с обзиром да је она у то време била у добрим односима са Београдом. 

Такво стање на Балкану у време владавине краља Александра није одговарало ни савезницима из Првог светског рата, поготово Великој Британији која је помагала хрватске усташе, као ни Француској која након атентата није инсистирала на изручењу Павелића и Кватерника јер је у Мусолинију видела потенцијалног савезника због његовог сукоба са Немачком око Аустрије. 

УСПЕО ИЗ ТРЕЋЕГ ПОКУШАЈА

Био је то трећи атентат на краља, претходна два нису успела, онај у Београду 1921. године од стране комунисте Спасоја Стевића, а потом и у Загребу 1933. године када су краља покушале убити усташе Јосип Беговић и Петар Ореб који су ухапшени пре атентата.

Своју судбину и трагичан крај по речима многобројних савременика краљ као да је предосећао:
- „Мислите да ја нисам свестан опасности којима се излажем? Знам ја добро да могу погинути.

То може бити и несрећа за мене лично и моју породицу. Али то није важно. Не држи мене овај народ на овоме месту зато да седим скрштених руку и да водим рачуна о своме животу“, често је говорио.

Још за свога живота у целој тадашњој Југославији у његову част називане су школе, болнице, улице. То се проширило поготово након његове трагичне смрти када му је народ почео дизати и споменике. Један од таквих налазио се и у Вуковару, а овај податак данас је готово непознат овдашњој јавности.

Споменик је првобитно требао бити подигнут његовом оцу, краљу Петру I Ослободиоцу, а иницијатива за подизање таквог споменика дошла је од стране Српске Добровољачке Организације у Вуковару крајем августа те кобне 1934. године. Два дана пре краљевог убиства изабран је и Акциони одбор за подизање споменика који је крајем октобра, након убиства краља и донео одлуку да споменик у Вуковару буде подигнут управо у част убијеног краља Александра.

На челу ужег одбора за подизање споменика налазио се тадашњи вуковарски градоначелник Вјекослав Гречл који ће се касније на уговору са изабраним вајаром Марином Студином из Сплита потписати ћирилицом. Овај уговор потписан је 1. фебруара 1936. године, а Студин се обавезао да ће за 85.000 динара израдити бронзани споменик висине 2,5 метара. 

Као место споменика одређен је простор између Гранд хотела (Радничког дома) и Вуке, а свечаност откривања одржана је 18. новембра 1936. године. Споменик је открио краљев изасланик, пуковник Милан Прпић, уз химну „Боже правде“ и почасну паљбу, да би потом био освећен, а у свечаном програму присуствовало је мноштво народа док су представници свих вуковарских друштава положили венце. Цела церемонија је преношена на Радио Београду, а репортер је био, касније чувени, Радивоје Марковић, док су орденима Светог Саве и Југословенске круне одликовани најзаслужнији појединци.

СПОМЕНИК У ВУКОВАРУ

Споменик је у Вуковару стајао нешто више од четири године, односно уклоњен је већ у априлу 1941. године након слома Краљевине Југославије и окупације од стране Хитлерове Немачке и њених савезника, те стварања Независне државе Хрватске. Краљев споменик са постоља обориле су усташе и Фолксдојчери (ткз. Дунавски Немци) предвођени неким гостионичарем Ото Казилом и одатле је убрзо уклоњен и вероватно касније претопљен. 

Након ослобођења града 12. априла 1945. на враћање споменика нико није ни помислио у складу са новом идеологијом која се између осталог и борила против самог краља и уопште монархистичког типа владавине, док је сам краљ Александар у очима комуниста био један од најомраженијих ликова. Из данашње перспективе, у јеку снажне борбе против ћирилице у овом граду којом се потписивао и некадашњи вуковарски градоначелник иако није био Србин, идеја за враћањем споменика била би потпуно сулуда.

Није Вуковар био усамљен по овом питању.