Леп сунчан дан, недеља преподне, није било чак ни много вруће. На аутокоманди чекам другара, уствари саборца Зокија, он мало касни али све у границама дозвољеног. Док се већина суграђана и земљака трезнила од синоћњег успеха наших ватерполиста на Олимпијским играма у Бразилу, ми смо се упутили у Калуђерицу, београдско насеље које је доживело своју велику експанзију почетком 1980-их година када се незанемарив број Срба са Космета повлачио испред албанског иредентизма.
Тамо нас је дочакао домаћин Ненад Абрамовић, који нам је путем електронске поште упутио позив да дођемо на парастос и помен за сисачке Србе који су убијени 1991. године. С тим да је његово удружење одабрало да то буде 21. август, односно дан када су хрватски паравојници те кобне 1991. године, прерушени у војнике Југославенске Народне Армије упали у цапрашка села: Бестрма, Блињска Греда, Блињски Кут, Чакале, Трњани, Кињачка, Брђани, Брђани Кос... и ту направили стравичан масакр над 20 ненаоружаних банијских Срба.
Срби из поменутих села су изашли на улицу да поздраве војнике ЈНА, јер су веровали да је тако дошао спас, пошто су њихова села била месецима у окружењу и претила је стално опасност од напада хрватских паравојника. Ова злочиначка акција свакако није била случајна, нити је било злодело мале групе појединаца, већ добро организована и синхронизована акција која је била врло добро позната хрватском и цивилном и безбедоносном врху у Загребу. Шта више, за такве прљаве послове био је и постављен Ђуро Бродарац на место начелника полицијске управе у Сиску.
Испред цркве Светих Јоакима и Ане у Калуђерици, сачекали смо неко време док се не прикупе сви они који су желели да дођу на сам парастос... а скупило се нешто више од 200 душа. Свештеници су нас позвали у кућу Божју, која је још увек у изградњи.
Поред удружења "Завичај" из Калуђерице, у организацији овог парастоса били су удружење Банијаца и потомака у Београду, као и представници Седме банијске ударне бригаде ПОЈ.
Сам парастос и помен у цркви није дуго трајао, верници су достојанствено запалили у свеће, а били су присутни и црквени појци са својим гласовима. После самог парастоса речено је да идемо у оближњи спомен парк где је откривена спомен плоча за цапрашке Србе. Тако је формирана мала колона, те у миру и тишини одосмо до парка. И тамо су православни свештеници служили помен, а онда су редом говорили: Милан Жунић, Ненад Абрамовић, професор Љуба Станимировић, Милан Гаћеша... Прилику за читање две песме добио је песник Маринко... Два најмлађа члана удружења Завичај, две девојчице добиле су част да открију спомен плочу, где су уписана имена 20 цапрашких Срба.
Када су се сви они разишли, тада смо Зоки и ја развили наш транспарент "ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО", код те спомен плоче. Разлог зашто је то тако јесте што је од говорника у спомен-парку превише потенцирана имена и неке изјаве ликова из дневно-политичког живота... Тако да можда и не чуди алудирање Милана Гаћеше у свом обраћању да има мало посетилаца на овом парастосу. Две стотине присутних није мало, а да би их било преко две хиљаде морају непрофитабилна и нестраначка удружења да схвате да нове посетиоце неће привући спомињањем политичара, нити додворавањем истима. Једноставно, они су ти који се на народној муци користе и злоупотребљавају, те им не треба придавати ни зрно пажње.
Након тога, Ненад Абрамовић нас је позвао у црквено двориште где је било уприличено посно послужење. Како смо имали својих обавеза, то смо се разишли кућама.
chule
21.8.2016.