Србима у Хрватској системска подршка потребнија од вербалне - www.zlocininadsrbima.com

23. август 2016.


Србима у Хрватској системска подршка потребнија од вербалне


Прву недељу августа провео сам на годишњем одмору у Србији. Тако сам био у прилици да збивања у својој држави пратим из другог угла и морам одмах да кажем да је све што се тих дана дешавало у Хрватској са друге стране границе изгледало много озбиљније, наелектрисаније па и напетије. Бар према писању тамошње штампе. Када је народ у питању, он о односима Србије и Хрватске и положају овдашњих Срба мало зна. Чак и када некоме кажете одакле сте разговора о Степинцу, Мири Барешићу, усташком поздраву, прослави Олује или о хрватским условљавањима Србији у преговорима са ЕУ нема. Односи затегнути последњих дана су, бар се тако чини, игре које форсирају политичари са једне и друге стране границе зарад само њима знаних разлога и рачуна.

            Хрватска и Србија размениле су више оштрих политичких нота, а готово да нема дана када неко са једне или друге стране не упути понеку реторичку жаоку на рачун комшија или сусједа. Иако од сусрета хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић и председника српске владе Александра Вучића није прошло много времена и то мало било је довољно да се види како до побољшања односа није дошло, напротив, они су све лошији. Оно што те односе највише оптерећује је прошлост како она ближа, тако и она много даља. Хрватски шеф дипломатије Ковач оптужује Србију да се у обраћању Хрватској служи речником деведесетих прошлог века из периода Милошевићеве великосрпске политике, а српски министар спољних послова Дачић узвраћа да су реторика и поступци које користи Хрватска равни онима из периода Павелићеве НДХ. 

            Нећу се сада бавити набрајањем свега онога што су једни и други радили и говорили последњих дана и месеци јер би ми за то требало много више простора него што је ова једна страна. Чињеница коју нико не може да оспори је да је положај Срба у Хрватској ове 2016. године много гори и неповољнији него што је то био икада након окончања рата у бившој Југославији. Урушавање њихових права, супротно очекивањима, започело је уласком Хрватске у Европску унију. Показало се да се оно што је Хрватска урадила да би задовољила оштре ЕУ критеријуме, а што је унела и у одређене законе па чак и у Устав, у пракси не проводи. На делу су и одређени ретроградни процеси.

            Почело је у Вуковару када су објављени резултати пописа становништва. Противљење разних екстремистичких група да се поштује Устав и закон било је толико жестоко и упорно да се од тога одустало јер власт није имала снаге да се с тим изнесе. Недовољно јасно и опортуно држање ЕУ по овом питању допринело је да се Хрватска осећала све безбрижније и сигурније у ставу да она не мора да ради и проводи оно на шта се обавезала, а заменом теза о Србима је створена слика као паразитима који “стално нешто траже, а ништа не дају” иако Срби, бар у случају ћирилице, нису тражили ништа више од онога што је прописано законом.

Све је кулминисало након последњих избора и деловањем владе која је тренутно још увек на власти али у оставци, а која је у својим редовима на неколико кључних места имала људе који су отворени симпатизери проусташких идеја и ставова.

            Србија се у целу ову причу прилично неспретно укључила. Лепо је наравно, да матична држава Срба показује бригу за положај својих сународњака у Хрватској, али за побољшање њиховог положаја постоје много ефикасније и корисније методе од упућивања протестних нота и пооштрене реторике.

            Најважније за положај Срба и за њихову борбу за остваривање људских и мањинских права су њихове институције. Није случајно што су се оне прве нашле на удару претходне десничарске владе. Када ућуткате мањинске институције и њихове представнике и када о угрожавању њихових права нема ко да говори онда је пола посла завршено. Народ у страху прибегава асимилацији, избегава да се декларише, избегава да користи свој језик и писмо, да школује децу у својим школама и сл.

            Свим српским мањинским институцијама влада у оставци смањила је средства из буџета, али проблем није само у томе. Већи је проблем што и та умањена средства нису добиле јер су српски, али и остали мањински представници, били уцењени да ће средства добити само ако подрже власт, а подржати власт која систематски укида једно за другим стеченим правом значило би издају своје и свих осталих мањина у Хрватској. Треба рећи да се и поред сусрета српског премијера и хрватске председнице и потписане декларације српске институције и даље без средстава за рад. Рачуни су блокирани због неисплаћивања плата запосленима, а због неплаћених рачуна у питање је доведено и излажење српске мањинске штампе и низ других важних програма и пројеката које ове институције проводе како би побољшале положај српске заједнице.

            Због свега наведеног помоћ и подршка која стиже из Србије не би требала да буде у виду протестних нота и вербалних иступа српских министара и премијера него суштинска. Материјално јачање српских институција главни је предуслов за њихов неометан рад, а тиме и за опстанак српске националне заједнице у Хрватској. Само на тај начин, неоптерећене страхом да ће због борбе коју воде од стране било које власти у Хрватској остати ускраћене за финансијска средства, оне би могле да се боре за очување стечених и унапређење свих осталих права.

            Писање протестних нота и оштра реторика доноси мало користи али много штете јер само узбурка страсти и изазива још већу нетрпељивост према српској заједници. Дакле, оно што би матична држава требала да ради је да материјално помаже и оснажује институције Срба у Хрватској, а борбу за остваривање њихових права препусти њима јер су оне и најбоље упознате са проблемима као и са начинима како да их превазиђу и реше. Србија може да помогне и тако да са невољама које њени сународници имају у другим државама упозна и меродавне европске и светске институције и да од њих захтева да утичу на њихове владе да поштују међународно преузете обавезе и властита законодавства. То је много суптилнији, а верујем и ефикаснији начин.

            Аргумент да и сама Србија има проблема, да народ у њој живи тешко је нешто за шта треба имати разумевања, али то не сме да буде и изговор јер ако Србија стварно жели да помогне свом народу који живи ван ње онда мора да пронађе средства и ради оно што Мађарска или Италија раде када су у питању њихови сународници у Хрватској. Писање нота чији садржај нико не слуша и по којима нико неће да свира јесте формално исказана брига, али је суштински јалов посао, а можда и медвеђа услуга. Зато што у ово предизборно време иде наруку хрватској екстремној десници и ХДЗ-у који и иначе своју политичку платформу гради на оштрој реторици према Србији и Србима у Хрватској.

 

 

Славко Бубало
Лист Извор бр. 148.
17.8.2016.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1990  пута
Број гласова: 5


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1311 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1330 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1341 прегледа и 5 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1341 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1343 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links