Невероватно је и помало застрашујуће колику силну енергију хрватске власти троше око тога да мелодраматизују своју прошлост, да је ушминкају, дотерају и тако улепшану и стерилисану пренесу на генерације које долазе. Док све око нас пропада и гуши се од неперспективности, док на стотине хиљада људи нема посао, а на стотине га губе сваког дана, док из ове обећане земље млади одлазе да се више не врате, док пропада и оно мало фабрика што још раде, и садашња власт као и она која ће је по свему судећи сменити, заговара живот окован зидинама националних митова без покрића.

Толико се смисао за реалност и објективност загубио да људи о истој ствари из другог угла једноставно више неће ни да чују. Међутим, није то ништа необјашњиво, јер некако се мора скренути пажња са питања која муче обичног човека, а да све буде под контролом треба уредити да се са „едукацијом“, односно креирањем става и мишљења крене што раније.

            Од следеће школске године сви ученици завршних разреда основне школе имаће обавезу (коју ће морати и да плате) да два дана проведу у Вуковару и у њему слушају о бици за овај град. Обилазиће гробља и стратишта те друга места предвиђена програмом - Трпињску цесту, Овчару, водоторањ. Вуковар је тако и званично промовисан у ново морално-политичко училиште, у ново светилиште попут Кумровца, у место посебног пијетета у ком није рођен само један човек, него цела једна држава. Биће ту, кажу, организована и „Школа мира“ и квизови знања, а деца ће спавати у хостелу изграђеном унутар вуковарске касарне.

            Тек ту, у Вуковару, унутар ограде касарне, унутар војничких спаваоница, складишта оружја и муниције, сред пушака бајонета постаће им кристално јасно да ћирилица није само писмо него и симбол разарања, агресије и насиља и да се њом служе варвари са истока, а не људи. 

Тако припремљенима за сусрет са другачијим ставом и другачијом истином неће им бити тешко да се том другачијем одупру. Коначно, биће им јасно зашто негодују бранитељи из Савске, за које су се вредности борили, а за које нису и зашто је рат који су они водили већа светиња и од саме државе коју су том борбом створили.

Уместо марксизма, теорије и праксе самоуправног социјализма, одбране па и заштите новим генерацијама за све то пронашли су достојну замену. Не, није доста само настава историје и једна или две лекције у њој, није доста да о томе свакодневно слушају на радију и телевизији, није доста да о томе читају у новинама, није доста да славе Олују, Бљесак, Дан сјећања, Дан домовинске захвалности, Дан државности... Основци треба да осете Вуковар на својој кожи, да преноће две ноћи у њему, да омиришу опасност, да чују оно што још чули нису и на крају да из Вуковара оду ни мање ни више него са „поруком мира“.

            Тако су се и 35 након смрти Ј. Б. Тита његове методе показале као најефикасније. И даље се иде његовим путем, али у супротном смеру и са њега се не скреће. Свима је понешто оставио. Неком вилу на Пантовчаку, неком Кућу цвећа, неком плави воз, неком „Галеба“, неком Ролс-ројс, али најпогубнија од све његове оставштине је метода испирања мозга. У свест појединца могуће је усадити стереотипе, мишљења, ставове, односе, али то исто могуће је урадити и са колективитетом и тако створити психолошке слепе мрље због којих људи нису у стању да виде широко, да у себи препознају негативности које виде у другима.

            Да све што се дешава није тако наивно сведочи и предлог председника Жупанијског суда у Загребу Ивана Турудића да се уведе “казнено дело порицања природе Домовинског рата”. Он предлаже затвор за све који кажу да је тај рат био грађански, или устврде како је акција Олуја била етничко чишћење. За такве тезе, предлаже Турудић, била би прописана казна од три или пет година затвора. Грађани Хрватске на тај начин били би и законом приморани да не мисле, а у јавну сферу поново би био враћен вербални деликт. Увођење таквог закона, и поред чињенице да га многи сматрају апсурдним, врло је могуће и извесно јер постоји и критична маса оних који такав предлог сматрају добрим и потребним.

            Данас, као што некада нису били у стању да иду другим сем Титовим стазама револуције, многи људи тумарају беспућима повијесне збиљности новог митологизованог вође чије карактеристике треба да има и сваки следећи који након њега понесе председничку ленту. И те стазе и та беспућа воде ка истом, ка дебилизацији новог доба, ка креирању шаблонизованог мишљења у коме не постоји неко други, неко раван нама, у ком није важно шта тај други мисли, како се осећа и од чега страхује. То говори да се суштински ништа није променило него да је оно што је већ било само усавршено, и то на квадрат.

Славко Бубало
Извор бр. 114.
1.4.2015.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------