Брање јелки испод Велебита- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Брање јелки испод Велебита



Прво сам живјела у Хрватској, у мом Потоку, малом личком селу смјештеном у кречњачкој котлини. Велебит нас је заклонио од мора па смо имали  брдско-планинску климу а на танком слоју земље ипак се развила густа планинска шума. Та тамна шума зими је штитила сеоце од јаког вјетра, давала огрев сељацима.

Највише сам вољела да идем у шуму са дједом Ђуром. Буде зима, сунце сија, а снијег као да има кору од кристала који се пресијавају као гомиле сјајнијих дијаманата. Опремљени за авантуру ишли смо наћи јелку. Дјед у буцама, танкој јакни, а ја, наравно, у пуној ратној опреми, дебела јакна, рукавице, капа, шал и санке. Иначе, санкање је био омиљени зимски спорт. Бираш брдо са којег ћеш да се спушташ, да је близу кући, али и да има добру страну.



После мало корачања по снијегу дједа и ја стигнемо до шуме, под крошње јелки, борова, љесака покривене снијегом. Гледам у врхове дрвећа и све ми је  високо и недодирљиво. Како и не би било кад у крошње гледа дијете од шест година. Свуда су трагови животиња, вукова, медвједа, птица, све врви од живота, а опет тако је мирно. Нигдје се не осјећа такав мир као у шуми. Животиње, и ако нас виде, притаје се и чекају да одемо па настављају са својим животом.

Дјед са собом увијек има добру сикеру (као и сваки други Личанин), одсијече дрво, довучемо га кући, један дио, онај најљепши стоји у дневној соби, а остатак заврши у пећи. Јелка би стајала у кући двије - три недјеље а отац никад није дозвољавао да је украсимо прије Светог Николе.



Што се мене тиче била би у кући 365 дана у години. Понекад се запитам како је могуће да сјећања из раног дјетинства остану тако савршено јасна. Можда због потпуне среће у очима малог дјетета.

Али, уживање у тим шумама, у тим мирисима природе, у суровом личком животу трајало је до лета 1995. године. Цијела моја фамилија, заједно са још 250.000 сународника, избјегла је у Србију. Тамо сам завршила факултет, почела да радим у школи, и у тој борби прође двадесет година.



Међутим, од самог почетка рада у школи било је све мање посла, све мање часова, а број часова одређује плату. Није изгледало да ће се ситуација поправљати и супруг и ја одлучимо да ваља паковати кофере јер од Србије `леба нема.

У Канади сам већ три мјесеца, привикавам се на живот, тражим посао, учим, упознајем људе, културу и језик. Огромна земља, имали су где да се шире кад су градили, тако кад идем у продавницу користим Убер. Тек ту упознајем разне људе и њихове животе.

Идем до пекаре, вози ме лијепа жена, крупна, продорних црних очију. Вози такси зарађује нешто са стране, а види се на први поглед – борац. Размишљам, ово је први пут да видим жену у Канади како вози такси то ни овдје није чест случај.



Почињемо разговор, јер у Уберу, таксију, чим сједнеш у ауто, питају нешто. Морају да оставе пријатан утисак јер им од тога зависи обим посла. Врло директна, Шахла стиже и да ми каже да јој је пријатељ фризер, повољан а а ако хоћу да се ошишам равно, није проблем, она ће да ми скрати косу. Смијемо се обе и тако у разговору дођосмо и до тога како је стигла до Канаде.

Дошла је прије седам година, протјерана је са дијелом свог народа из Ирана. Доселили су се у Њемачку, постала је архитекта, због папирологије није успела да остане али је добила прилику да се исели у Канаду. Оставила ми је број телефона, вољела бих да се дружим са том женом.

Иначе, Курди су номади, који живе на територијама Турске, Ирана, Ирака, Сирије, Јерменије. Данас, они немају своју државу. У време великих превирања и ратова и исцртавања граница држава, Руси, Енглези, Османлије и остали заборавише на Курде. Тако они остадоше без државе. Има их између 30 и 35 милиона. Расцепкани између различитих држава, етничких и вјерских заједница, често су тешко пролазили. Садам Хусеин је 16. марта 1988. године извео напад отровним гасом, познат као „крвави петак”. Тада је између Ирана и Ирака убијено је око 5.000 људи, а повређено више 11.000 цивила.



Курди данас ратују против екстремног ислама, њихове војне снаге добро су познате у цијелом свијету – Пешмерге. Тако се Курди боре за своје парче земље или се исељавају из тог краја свијета у неке мирније крајеве.

И тако ја у Канади причам са Курдима, људима из Бразила, Сомалије, Колумбије, Египта, Сирије…

Свима нам је заједничко што смо побјегли у Канаду. Зашто? Па зато што су нас у нашим земљама водили „стручњаци”. На крају испаде да ми из историје ништа нисмо научили јер нам се лоше ствари стално понављају.

 

Сања Вукмировић,
настањена у Канади


Извор: Политика
02.02.2018.

 





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links