Протеклих дана у Републици Србији могло се јасно видјети на протестима који носе предзнак "студентски", има слоган "Крваве су вам руке", гдје се показује црвена раширена шака. Одмах су се прикључиле опозиционе партије како би "побуна" добила на јачини и ширини. Сем тога, у ове демонстрације укључују се пољопривредници, адвокати, просвјетари и други незадовољни грађани због рушења надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године када је погинуло петнаест људи. Одговорност је пребачена на владајућу гарнитуру.

Иако те демонстрације малкице јењавају тј. долази лагано до поларизације и удаљавања оних који су покренули цијелу причу... мени је за око заправо запала управо та парола. Зашто?

С обзиром да наш портал ЗНС постоји више од десет љета, али и материја којом се бавимо на пољу културе памћења и подсјећања на неправде које трају деценијама... лако склопих мозаик у коме се уклапа прича о страдању невиних цивила србске националности у Босни и Херцеговини деведестих година 20. стољећа, када је трајао процес растурања заједничке нам државе - СФРЈ.

Навешћу и неколико примјера.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА - 33.000 ЖРТАВА

Алија Изетбеговић је био дисидент у доба друге Југославије који је у два наврата робијао. Први пут 1946. када се открило да је као члан клеро-шовинистичке организације "Млади муслимани" подржавао и помагао током Другог свјетског рата (ДСР) злогласну усташку јединицу Ханџар дивизију. Други пут 1983. бива осуђен на 14 година затвора због непријатељске пропаганде и распиривања муслиманског национализма. По изласку са робије крајем 1988. он добија право да се бави политиком.

Његово дјело Исламска декларација коју је објавио 1970. године послужила је као темељ оснивања Странке Демократске Акције (СДА) у љето 1990. године. Изетбеговић је себи окупио екипу првокласних политичких преступника, односно оних ликова који су у сигурносно-информативним службама СФРЈ имали ознаке "унутрашњи непријатељ".

На првим вишепартијским изборима (након ДСР) 18. новембра 1990. године у БиХ, Алија је добио четвртину мање гласова од његовог страначког колеге Фикрета Абдића. Заправо Абдић је намамљен у СДА, јер је требало преварти Србе да гласају за њих, па је експресно уклоњен из Извршног одбора те партије. Алија себи за сараднике узима Ејупа Ганића и Хариса Силајџића. Први је био начитани "Санџаклија" који је волио да се смјешка пред камерама, а други радикални исламски фанатик који је вјерско образовање стицао у Сарајеву, Приштини и Либији.

Власт у БиХ је формирана крајем 1990. по националном реципроцитету, ХДЗ је добио мјесто премијера - Јуре Пеливан, СДС је добио предсједника Народне скупштине Момчила Крајишника, док је СДА преузео Предсједништво.

У прољеће 1991. године у СР Словенији и СР Хрватској отпочињу оружана дејства, односно напади словеначких и хрватских паравојних формација на савезну војску - ЈНА и србска насеља. Алија и руководство СДА су већ тада донијели одлуку о издвајању БиХ из Југославије. Међутим, знали су да то неће ићи лако нити да ће србски народ то прихватити. Зато су узели своје савезнике из Првог и Другог свјетског рата - Хрвате, па су рачунали да ће Србе лакше елиминисати.

Тада је већ кренило илегално наоружавање те су формиране паравојне формације код муслимана: "Патриотска лига" и "Зелене беретке". У овој противзаконитој операцији су помогли официри муслиманске националности који су дезертирали из Југославенске Народне Армије погазивши заклетву. Међу њима се највише истицао пуковник Сефер Халиловић, који је касније постао начелник Генералштаба ткз. Армије Босне и Херцеговине.

Осим Алије Изетбеговића треба поменути и још неколико особа који су му помагали:

• Ејуп Ганић, члан муслиманског ткз. Ратног Предсједништва у БиХ. Сматра се да је он био Алијина "десна рука". Његов најпознатији злочин је Масакр у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године. Иначе, он је био шеф паралелне власти у БиХ 1990-1992. упркос постојању Министарског савјета Јуре Пеливана.
   
• Харис Силајџић, такође члан муслиманског ткз. Ратног Предсједништва у БиХ. Сматра се да је управо он био "алфа и омега" Алијиног режима, односно да се за све питао и одлучивао.
   
• Алија Делимустафић, министар унутрашњих послова у првој Влади БиХ. Умјешан у шверц оружја и разне друге финансијске малверзације. Управљао је злогласном јединицом "Шеве" у МУП БиХ, која је радила у највећој тајности.
   
• Сефер Халиловић, дезертер и издајник ЈНА, касније начелник Генералштаба ткз. Армије БиХ. Одговоран је за формирање паравојних формација и за све оружане акције муслиманске војске у БиХ.
   
• Муниб Бисић, министар војни током 1992-1996. Као главни руководећи кадар над свим оружаним снагама БиХ одговоран је за све оружане акције својих јединица јер је о свему био обавјештен.
   
• Јерко Доко, министар војни 1991-1992. Високи функционер ХДЗ БиХ, који је одговоран за стварање паравојних формација и њихове оружане акције.
   
• Драган Викић, командант специјалних снага у Министарству унутрашњих послова БиХ. Одговоран је за мноштво злодјела над Србима, од којих је најпознатији онај Масакр у Великом парку.
   
• Јусуф Пушина, високи функционер МУП-а БиХ, односно помоћник министра.
   
• Хасан Ефендић, командант Штаба Територијалне одбране СР Босне и Херцеговине. Одговоран је за многе злочине, од којих је најпознатији напад на колону ЈНА у Добровољачкој улици.

Паралелно са тим муслиманским иредентистичким акцијама, слично су радили и босанско-херцеговачки Хрвати. Они су 18. новембра 1991. прогласили у Грудама Херцег-Босну (хрватску парадржаву на тлу БиХ), на подручјима гдје су имали релативну или апсолутну већину. Њихове паравојне формације су биле формиране неколико мјесеци раније, а носиле су називе: Хрватске Одбрамбене Снаге и Хрватско Вијеће Одбране.

Политички представници Срба (Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Радован Караџић...) предвођени СДС, видјевши шта се дешава, прогласили су 9. јануара 1992. у Сарајеву Републику србског народа у БиХ. Њихов циљ је био да Босна и Херцеговина остану федерална јединица треће Југославије.

У Босни и Херцеговини 29. фебруара 1992. је одржан референдум о независности, који није успио, јер је фалило неколико процената за то. Ипак, муслимански политичари у садејству са хрватским колегама у Народној скупштини проглашавају 1. марта да су "побједили" и да ће бити проглашена самосталност БиХ.

Алија Изетбеговић, Мате Бобан и Радован Караџић као представници три најбројнија народа у БиХ су крајем марта 1992. боравили у Лисабону, гдје су имали договоре о мирном ријешавању кризе у БиХ. Сва тројица су ставили потпис на Кутљеров план, али је Изетбеговић на наговор Ворена Цимермана (америчког шпијуна и амбасадора у Београду) повукао потпис посље 10 дана и тиме увукао народе у БиХ у рат и несагледиву катастрофу.

Током грађанско-вјерског рата 1992-1996 муслимани су имали огромну помоћ Запада и цијелог арапског свијета. Зна се да је између 15.000 и 20.000 муџахедина дошло из Африке и Азије да се боре за "џихад" (свети рат) у Босну и Херцеговину.

САРАЈЕВО

Град на ушћу Миљацке у ријеку Босну. Око Сарајевског поља налази се десетак планина: Игман, Бјелашница, Јахорина, Романија, Требевић, Трескавица...итд.

Сарајево је мјесто бурне историје. Припадници револуционарне организације Млада Босна су управо ту извршили атентат на аустријског надовојводу и престолонасљедника Франца Фердинанда о Видовдану 1914. Тај догађај је искоришћен за покретање оружаних сукоба који су довели до Првог свјетског рата. Управо тада почињу и масовни прогони србске популације не само у Сарајеву, већ широм БиХ, а који су трајали четири године.

Друга србска армија под командом војводе Степе Степановића је ослободила овај крај 8. новембра 1918. чиме је окончана вишевјековна тиранија завојевача, аустроугарских, а прије тога и османских.

У Другом свјетском рату муслимани већински се стављају под контролу поглавника Анте Павелића и доглавника Адемаге Мешића, против Срба и Јевреја над којима је извршен геноцид. Мноштво Сарајлија је одведено возом у Јасеновачку индустрију смрти. Црна легија и Ханџар дивизија су биле злогласне јединице НДХ.

Партизани су ушли посље вишедневних борби са Вермархтом и усташама у Сарајево 6. априла 1945. године.

Управо су та два свјетска рата довеле до тога да Срби изгубе апсолутну већину по националном кључу у Сарајеву. Седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека циљано су муслимани из Старог Раса насељавани у Сарајево, чиме су исламисти добили већину.

Средином 1991. године, врхушка СДА је успоставила контакте са сарајевским подземљем, међу којима су најпознатији: Јусуф Празина, Зулфо Алић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић, Мушан Топаловић...итд. Они су се обавезали помоћи остваривање етничког чишћења Сарајева од Срба, а за узврат нико их не би дирао у њиховим криминалним пословима као што су: уцјене, шверц, пљачке, убиства, силовања, проституција, дрога и сл. Управо су ови поменути "љепотани" долазили код Алије у канцеларију без најаве и куцања.

Муслимански медији су циљано вршили застрашивање Срба, помињући оснивање поново Ханџар дивизије, што је Србима будило аветна сјећања на наци-фашистичку НДХ. Тензије између Срба и муслимана су расле из дана у дан. Хрвати су се придруживали муслиманима упркос вјерским разликама и прикривеним претензијама.

Први злочин у БиХ десио се на србској свадби на Башчаршији 1. марта 1992. када је убијен црквени појац (отац младожење) Никола Гардовић и рањен свештеник СПЦ Раденко Мировић. Ово злодјело су извришили припадници ткз. Зелених беретки, предвођени Рамизом Делалићем Ћелом, који се након тога сакрио у Предсједништво БиХ. Полиција је требала да обави истрагу, али је дошло до распада и подијеле у МУП, пошто су муслимански службеници одбили да помогну ријешавању овог случаја. Делалић је међу муслиманима постао херој, док је његово злодјело оцијењено као "патриотски чин".

Већ 22. априла 1992. догодио се нови злочин, односно напад на осам припадника ЈНА у Великом парку. Тада је јединица "Шеве" (злогласна група која је дјеловала у највећој тајности) предвођена Неџадом Херендом извршила убиство заробљеника.

Почетком маја 1992. муслиманске паравојне снаге које су сачињавале: Територијална одбрана, Зелене беретке, Патриотска лига... организовано нападају прво Дом ЈНА и зграду Команде Друге војне области (ДВО), а касније и колону возила ЈНА која се извлачила из касарне у складу са договором врха СДА и Команде ДВО ЈНА. Том приликом 3. маја је у Добровољачкој улици почињена серија убистава над југославенским војницима који нису имали оружје. За ово највећу одговорност сносе дезертер из ЈНА Јован Дивјак, Хасан Ефендић и Ејуп Ганић.

Једно од највећих етничких чишћења централних дијелова Сарајева било је средином маја 1992. у насељима: Пофалићи, Велешићи и Бућа поток. За неколико дана убијено је више стотина Срба, док је њихова имовина спаљена, похарана и уништена...хиљаде их је прогнано. Предводник 3.700 муслиманских злотвора био је Јусуф Празина, док су организатори били Салко Идриз и Хасан Ефендић.

Муслиманске власти су у Сарајеву током рата имале мноштво концентрационих логора за Србе. Најмање 126 казамата, иако те процјене иду и преко 220. У сваком случају најпознатији су: Силос, Храсница, Виктор бубањ, зграда Грађевинског факултета, Борсалино, Отока...

Треба споменути и по злу гласу чувену јаму Казани, у насељу Богушевац. Ту су припадници 10. брдске бригаде под комадном Мушана Топаловића "Цаце" доводили и ликвидирали стотине Срба (и нешто Хрвата)  и бацали их у исту. Злочини над овом јамом су престали ликвидацијом Цаце у јесен 1993. године у полицијској акцији "Требевић 2". Цацо је био суров монструм и нема ко није зазирао од њега, чак и његови саборци. Њега је Алија Изетбеговић звао "сине".

Мноштво Срба у Сарајеву је присилно одведено из својих домова и опљачкано. Неки су завршили у логорима, а неки су одмах и ликвидирани.

Такође, мноштво жена и дјевојчица је силовано од муслиманских крволока који нису презали ниодчега. Дешавало се и то да жртве буду силоване у присуству својих рођака или комшија, како би их још више понизили.

СРЕБРЕНИЦА

Град на истоку Босне, надомак ријеке Дрине и планине Јавор. Насељена још у античко доба, али је прави развој насеља настао у касном Средњем вијеку, када су Немањићи управљали Србијом, а касније и деспот Стефан Лазаревић. Ту је био рудник сребра, па је одатле и назив насеља.

Доласком Османлија на Балкан и њиховим напредовањем све до Беча, све хришћанске земље потпадају под њихову власт и утицај. Тако је и Сребреница стољећима, баш као и цијела Босна трпила терор Турака, јер су они исламизовали тј. потурчавали Србе.

Ослобађањем овог краја 1918. Сребреница је ушла у састав Дринске бановине прве јужнославенске државе. У Међуратном добу овај крај се европеизовао (ослобађао оријенталне културе) и направљен је прогрес.

Током Другог свјетског рата муслимански фашисти су се приклоноли монструозном двојцу: Анте Павелић и Адемага Мешић. Према њиховим усташким начелима спроводили су геноцид према Србима и Јеврејима. Процјене су да је у сребреничком округу ликвидирано најмање 1.500 Срба. Управо је то пореметило националну структуру, а муслимани су добили већину.

Посљератна комунистичка власт је забрањивала приче о страдањима и стратиштима Срба и прогањала све који би јавно причали о томе. Муслимански комунисти су на споменицима из времена ДСР циљано сакривали националност жртава и џелата, јер је то наводно нарушавало темеље ткз. Братства и јединства.

Крајем осамдесетих година 20. вијека свуда у источној Европи се осјећала економска криза која је проузроковала политичке потресе. Тако је било и у Југославији. Муслимани су очекивали нови рат и спремали су се да наставе гдје су им преци стали. Илегално наоружавање су радили мјесни одбори СДА, док су локални медији стално вршили пропагадну како их ЈНА угрожава, док се "србо-ћетници" окупљају.

Почетком 1992. у Сребреницу долази Насер Орић, бивши припадник Државне безбједности СР Србије и телохранитељ Слободана Милошевића. Орић је почео да окупља "елиту" разних сумњивих ликова и пробисвјета у сребреничком крају, те од њих је створио себи личну гарду. Иначе, он је постављен за командира полицијске станице у Сребреници. Касније је Орић напредовао у хијерархији те постао заповједник муслиманске 28. дивизије ткз. Армије БиХ.

Стотине насеља око Сребренице, тачније у регији Бир(а)ч, гдје спадају још: Скелани, Милићи, Братунац, Зворник, Осмаци, Шеховићи и Власеница је спаљено, опљачкано и срушено... заправо нестало у активностима етничког чишћења од стране Орића и његових "љепотана".

О монструозности Орићеве казнене експедиције може се написати библиотека књига. Сви ти злочини почевши од Ђурђевдана 1992. до краја 1994. године могу се квалификовати као брутални и крвави. Орић је око себе постројио јато изузетних монструма који су уживали у мучењу жртава, испољавајући садизам у најгорем облику.

Разлог што су Насер Орић и његови "бојовници" имали толико успјеха у геноциду над Србима јесте што је Сребренички регион спадао под ткз. Заштићене зоне УН, гдје Србима није дозвољено присуство артиљерије, као ни већа бројност оружаних јединица. Управо је то дало шансу Орићу да направи серију покоља, негдје и по два-три пута.

Насеља која су током 1992-1993 дословно почишћена и уништена од муслиманских крволока под командом Насера Орића су: Бјеловац, Братунац, Јежештица, Загони, Сасе, Кравица, Магашићи, Факовићи, Бљечава, Гниона, Ратковићи, Лозничка Ријека, Крњићи, Хранча, итд. Муслимани су обожавали да своје покоље врше на велике православне празнике: Васкрс, Божић, Петровдан, Ђурђевдан...

Србских жртава је на хиљаде, али поменуо бих неколико:

• Славка Матић је у Бјеловачком помору изгубила мужа Радивоја и двије кћери: Гордану (20) и Сњежану (26).
• Брано Вучетић (9) из Бјеловца је 1992. изгубио оца Радована, мајку Радојку и брата Миленка (17), док је он одведен у сребренички логор два мјесеца.
• Цвјетко Ристић (13) из Скелана, је почетком 1993. изгубио оца Новака (41), мајку Иванку (42), брата Мићу (16) и сестру Митру (19)... сви су усмрћени на најморбиднији начин.
• Милица Димитријевић из Скелана је 1993. изубила два сина: Александра (5) и Радисав (11), када је аутомобилом покушала да се докопа моста, како би пребјегла у Бајину Башту. Сустигли су их рафали из муслиманске засједе.

Насер Орић је током 2003-2008 био у Хашком трибиналу пред Међународним судом правде, гдје није доведен да би био осуђен, већ ослобођен. Од почетка се то знало, јер кључни свједоци нису добијали визе холандских власти. Толико о међународној правди.

ЗЕНИЦА

Град у долини ријеке Босне, односно на путу Сарајево - Бањалука. У близини је планина Твртковац и кањон ријеке Лашве. Зеница је позната по Жељезари.

Насељена је од праисторије, али се помиње у каснијим епохама. У османској ери 1463-1878 хришћанско становништво је потурчавано и трпило је страховладу ага и бегова. Све до доласка Аустријанаца након Берлинског конгреса, зенички крај је одисао оријенталном учмалости. Крајем XIX и почетком XX стољећа Зеница се европеизовала и уводила у савремене токове. Тада је играђен и чувени затвор који је током ратова постајао и концентрациони логор.

Нова православна црква Рођења Пресвете Богородице је изграђена 1885. године, док је 1935. подигнута спомен-костурница србским жртвама у Великом рату.

Током Другог свјетског рата муслимански прваци су привољели своје сународнике да поштују НДХ и служе јој. У Зеници је активно дјеловала злогласна ткз. Муслиманска милиција, која је у широј околини вршила етничко чишћење србског живља, заправо спроводила геноцид.

Развијањем тешке индустрије у доба СФРЈ, Зеница је увећала број становника 6-7 пута, односно на попису становништва 1991. имала преко 96.000 житеља, од чега су 35% чинили Срби.

Огранак СДА је у Зеници имао јако упориште, те је исламски фундаментализам овдје имао вулканске размјере. Илегално наоружавање је одмах извршено и паравојне јединице су брзо попуњаване. Почетком 1992. отворено су упућиване пријетње свим немуслиманима. Оформљени су ткз. Чистачки одреди који су имали 15-20 наоружаних припадника, чији је задатак био "претрес" имовине чији су власници Срби. Ту је извршено мноштво кривичних дјела: уцјене, силовања, убиства, пљачке и палеж имовине.

Почетком ратних дејстава у прољеће 1992. на мјесто градоначелника је постављен Бесим Спахић, он је уједно постао и шеф ткз. Кризног штаба. Заправо главни инспиратор и покретач удруженог злочиначког подухвата (УЗП) у зеничком крају је био управо Бесим Спахић. Његови помагачи у остваривању "смањења Срба" били су: Бранко Бончина и Мирсад Ибраковић.

Погроми на србска насеља крећу од 5. јуна 1992. када су нападнута насеља: Јанички Врх, Дривуша, Распоточје, Перин Хан, Горња Враца, Мутница, Локве, Понијево... Исламске фанатике предводили су: Фирађ Шишић и Бешло Мујчин. Када је наступио прекид ватре, тада су муслиманске снаге на превару заробиле око 1.200 мушкараца, заправо сви старији од 16 година су киднаповани и "смјештени" у КПД Зеница. Ово није био једини казамат, већ их је било још: Музичка школа, Металуршки факултет, Дом ЈНА, све основне и средње школе су претворене у мљевеонице Срба.

Зеница се по ликвидацијама не разликује од осталих градова гдје су муслимани вршили убиства читавих породица. Тако да треба споменути Јовановиће, који су 2. октобра 1993. убијени: Томислав (47), Зорка (40), Владимир (20), Вања (19) и Љубомир (19). Ово су учинили припадници злогласне муслиманске VII бригаде ткз. Армије БиХ, под командом Халила Брзине. Жртве су одведене из своје куће у маскирном СМБ комију и то у насеље Бистрица на локацију Рејон До. Убијени су из ватреног оружја, али су прије тога брутално мучени.

У мјесту Перин Хан, јужним дијеловима Зенице средином октобра 1993. године муслимански војници су упали у кућу Станковића, гдје су тупим предметима тукли до смрти браћу: Симу и Стеву. Они су сахрањени у заједничкој гробници у селу Мутинци. Иначе у овом мјесту је децембра 1993. године порушено православно гробље и сви надгробни споменици су разлупани, па камионом одвежени, како би се уклонили трагови вишевјековног постојања.

Православна црква Рођења Пресвете Богородице је порушена 6. јуна 1992. од локалних одреда ХОС.

Током грађанско-вјерског рата у БиХ у Зеници је било мноштво муџахедина, који су били у саставу Трећег (зеничког) корпуса ткз. Армије БиХ. Они су дошли из Африке и Азије, а починили су најстрашнија злодјела, која су људском уму тешко описива. Своје крваве пирове су често снимали, како би се у матичним земљама хвалили. Алија Изетбеговић их је често одликовао и награђивао.

ТУЗЛА

Град у сјеверо-источним дијеловима Босне. У близини се налази Модрачко језеро. Процентуално Срби су у Тузли имали око 35% становништва.

Иако је овај  крај био насељен још у праисторији и античком добру. Тузлански срез је био под управом кнеза Часлава из династије Властимировића у 10. вијеку, касније и под династијом Немањића. Тузла добија на значају у османској ери због рудника соли.

Србски народ у Тузли и околини је много пострадао и у Првом и у Другом свјетском рату, од муслимана и Хрвата, који су служили њемачким окупаторима. Тако је нарушена национална структура и Срби су изгубили бројчано премућство. Априла 1941. муслимански фашисти су порушили и превезли на сметлиште споменике краљу Петру I Ослободиоцу и краљу Александру I Карађорђевићу.

У доба друге Југославије у тузланском крају се пажљиво његовало братство и јединство, али у то су вјеровали само наивни Срби. Хрвати и муслимани су код куће другачије васпитавали потомке.

На вишестраначким изборима у БиХ 1990. Тузла је једини град гдје нису побједиле партије са националним предзнаком, већ је власт формирана од Савеза комуниста. Међутим, босански комунисти су се ипак опредјелили за подршку СДА и Селим Бешлагић постаје градоначелник Тузле.

Управо је Бешлагић био на врху УЗП у Тузли гдје је циљ био да се етнички очисте прво Срби, касније и Хрвати. Он је подржао оснивање муслиманских паравојних јединица: "Зелене беретке" и "Патриотска лига".

Такође, Бешлагић осмислио је напад на колону ЈНА која се извлачила из касарне "Хусинска буна", када су 15. маја 1992. јединице МУП-а БиХ у садејству са ткз. Патриотском лигом извеле напад на возила 92. моторизоване бригаде ЈНА која су се кретала мирно у складу са споразумом о извлачењу ЈНА из Босне и Херцеговине, јер је БиХ добила изнуђено признање независности од Европске заједнице. Преко 210 припадника ЈНА је тог дана погинуло на локацији Брчанска Малта, док је око 140 заробљено и мучено у логорима.

Цијели догађај је преносила локална ТВ уз невиђено весеље, ругање и говор мржње. Сем Бешлагића, ово злодјело су планирали Илија Јуришић и Мехмед Брајић, наченици Станице јавне безбједности у Тузли.

Током ратних дешавања у Тузли 1992-1995 Бешлагић је према Србима спроводио специјални систем застрашивања, са циљем да они трајно нестану. Добијали су отказе на послу, претресани су им и пљачкани станови, конфискација имовине, жене су силоване, добијали пријетње смрћу, трпили психо-физичка малтретирања, минирање кућа и локала...итд.

Дана 25. маја 1995. године муслиманске снаге испаљују са својих положаја артиљеријске гранате на Тузланску капију, када је убијено 70, а рањено 240 цивила. Ово је учињено са циљем пропаганде и замагљивања злочина Другог (тузланског) корпуса ткз. Армије БиХ током рата. За овај гнусан злочин је оптужена ВРС односно генерал Новак Ђукић... међународни експерти су доказали да је ово немогуће из више разлога учинити са србских положаја, који су били удаљени преко 60 км, али и због угла пада граната.

ДЕРВЕНТА

Градић у сјеверним дијеловима Босне, тачније у средишњем дијелу Посавине. Кроз град протиче ријека Укрина.

На овом локалитету налазило се старо насеље Укрина, гдје је никла и тврђава у доба Османлија, јер је ту била граница са Аустроугарском и водили су се ратови између ове двије царевине. Турски записи из 1570. године говоре да је ту већински обитавало православно становништво. У близини се налазио и манастир кога је подигао србски краљ Драгутин у Средњем вијеку. Одатле су покретане буне против Османлија, а најпознатија је она коју је 1834. подигао свештеник Јовица Илић. Турци су из освете редовно рушиле до темеља православне богомоље.

У сумрак османске ере је 1851. започета манифестација Дервентски вашар.

Окупацијом БиХ од Аустроугарске Дервента добија на значају јер је имала повољан геостратешки положај и саобраћајнице. Почетком XX стољећа Дервента постаје важан трговачки центар. У Првом свјетском рату, Срби одавде су страдавали као и у осталим крајевима БиХ, одовођени у Добојски логор.

Стварањем Краљевине СХС, односно Југославије, Дервента постаје административно дио Врбаске бановине. Тада је прогрес био у свим сферама друштва и велики привредни напредак. Почетком Другог свјетског рата Дервента и БиХ постају дио наци-фашистичке НДХ. Од тада муслимански и хрватски фашисти покрећу геноцидну мисију са циљем истребљења Срба и Јевреја. Број жртава је био око 1.400.

У доба друге Југославије, Дервента је добила значајан економски замах, наручито 1970-их година, јер су локалне фабрике у грађевинарству, текстилу, металургији и пољопривреди остваривали велики БДП. Концем осамдесетих година Дервента је имала око 18.000 становника, од чега су 40% чинили Срби, муслимани 31% и 24% Хрвати.

Крвник из Посавине: Перо Вицентић

На почетку грађанско-вјерског рата у БиХ 1992. године, Дервенту су запосјеле муслиманско-хрватске паравојне формације које су имале помоћ од регуларне Војске Републике Хрватске. Они су у Дервенти оформили концентрационе логоре на више локација, а најпознатији и најбројнији је био у бившем Дому ЈНА кроз кога је прошло више стотина Срба. Мучења Срба цивила су имале све облике садизма, што су се иживљавали муслимански и хрватски монструми током тромјесечне окупације, од којих је најпознатија Азра Алешевић-Башић из Ријеке.

На највећи православни празник Васкрс, 26. априла 1992. хрватске снаге: 128. ријечка, 102. сисачка, 103. дервентска бригада под командом тада пуковника Младена Круљца извршили су агресију на градско насеље Чардак, када је најмање 40-оро Срба убијено, а остали су одведени у конц. логоре. Тада је спроведено етничко чишћење Чардака, док су злочинци исписали графит: "Чардак је мртав!".

Православни храм Успења Пресвете Богородице је миниран 4. јуна 1992.

У љето 1992. током ослободилачке операције "Коридор живота", јединице 1. Крајишког корпуса ВРС, под командом генерала Момира Талића, ослобађају и Дервенту 4. јула. Тада су стручни медицински тимови сакупљали србске лешеве и проналазли остатке цивила који су масовно убијани.

КОЊИЦ

Градић на сјеверу Херцеговине, уз границу са Босном. Кроз насеље протиче ријека Неретва. У близини се налази Борачко и Јабланичко језеро.

У овом крају владале су династије Котроманић и Косаче, србске властеле с' краја Средњег вијека. Османлије покоравају Херцеговину 1463. године и од тада креће њихова страховлада према православном становништву. Такође спровођен је процес исламизације Срба. Окупацијом БиХ од Аустроугарске 1878. један терор је замјењен са другим. Од тада нагло ојачава римокатолички утицај.

Током Првог свјетског рата аустријске власти су спроводиле погром србског становништва. Ни у Другом свјетском рату није било боље за Србе, јер су усташке власти цијелу долину Неретве дословно чистили од србске популације. Тиме је нарушена национална и вјерска структура. На Иван планини код Коњица је рођен Анте Павелић, поглавник НДХ.

У вријеме друге Југославије, овдје је саграђено атомско склониште, односно подземни војни бункер (АРК Д-0) на дубини 280 метара. Овако нешто је рађено у највећој тајности по директивама Генералштаба ЈНА. Број становника у граду Коњицу је био близу 14.000, а Срби су имали 26% заступљености у Коњицу крајем 1980-их година.

На вишестраначким изборима у БиХ, у Коњицу власт формирају СДА и ХДЗ, без политичких представника Срба. Ово је подигло тензије и почело да прави велику нетрпељивост у цијелом крају. И Хрвати и муслимани су имали своје паравојне формације спремне за обрачун са ЈНА и елиминацију србског становништва. На челу УЗП у Коњицу стајао је др Русимир Хаџихусеиновић, љекар, члан СДА.

Крајем маја 1992. удружене муслиманско-хрватске снаге, око 3.000 бојовника, су напале и потом окупирале Брадину (1.200 становника), највеће србско насеље између Сарајева и Мостара. Тада је за два дана настао помор који је од Брадине направио само географски и историјски појам. О погрому над Брадином свједочили су Слободан Бенђо, тада дјечак од 12 година чији је отац утамничен у логору и Страхиња Живак, насилно одведен у сарајевске логоре, а чији су синови Слободан (34) и Велимир (31) убијени на мучки начин.

Иначе у коњичкој општини формирано је више конц. логора, од којих су најпознатији Челебићи и Мусала. Оба казамата су важила за сурове, гдје су се стражари брутално иживљавали над Србима цивилима. Кроз овај систем логора је прошло близу 1.000 Срба у нехуманим условима, гдје је најчешћа "забава" мучитеља била силовање жена, наручито малољетних дјевојчица.

У самом Коњицу муслиманско-хрватске снаге су починиле серију ликвидација Срба, од којих је најпознатија убиство породице Голубовић. Наиме, Фадил Мацић, муслимански крвник је наручио убиство Голубовића, јер је хтио да се усели у њихов стан у улици Орашје II...што се остварило 2. јула 1992. када су муслимански паравојници киднаповали: Ђуру (41), Власту (35), Павла (5) и Петра (7) из њиховог дома и одвели до села Спиљани гдје су их стрељали. Тај масакр је преживио дјечак Петар који је дошао до муслиманског пункта, одакле је одведен до локације Бегин Вир и тамо упуцан из ватреног оружја.

Током рата у БиХ, на подручју Коњица је убијено или се води као нестало око 400 Срба. Укупно са коњичке општине је прогнано 8.000 житеља србске националности.

МОСТАР

Највећи град у Херцеговини. Налази се у долини Неретве. Најпознатије знамјење у Мостару је Стари мост и Саборни храм Св. Тројице. Око града налазе се брда.

Насељавања овог краја била су још у Праисторијском добу. Крајем Средњег Вијека, овдје су владали светородна династија Немањића, касније Косаче. Доласком Турака, пада Херцеговина 1482. године и од тада се врши исламизација Срба, траје вишевјековна страхвлада од ага и бегова. Срби у Херцеговини су се често дизали на устанке. Тако је потрајало све до љета 1878. када је Аустроугарска окупирала БиХ. Њемачки терор је замјенио османски. Опет су покрентане буне.

Избијањем Првог свјетског рата, Херцеговина, наручито источна и јужна даје велики број добровољаца за Војску Краљевине Србије. С друге стране аустријске власти (генерал Рудолф Браун) врше незапамћен терор према србском становништву. У периоду између два свјетска рата Мостар је почео да се полако ослобађа оријенталне културе и начина живота. Административно Мостар је спадао у Приморску бановину Краљевине Југославије.

Током Другог свјетског рата, Мостар је потпао под НДХ, гдје је усташки режим прогонио Србе и Јевреје, а цијела Херцеговина је пливала у крви. Усташе су често спроводили рације и ловили Србе као марву, а касније бацали у дубоке крашке јаме. Народ се опет дизао на (по)буну против Анта Павелића и његових крволока.

У социјалистичкој Југославији Мостар је добио индустрију и бивао једно од најпожељнијих мјеста за живот. Овдје је Брозов режим пажљиво градио братство и јединство гдје је био циљ насамарити Србе.

Град Мостар је 1991. имао око 126.700 становника, од чега 28% Срба, Хрвати 34% исто толико и муслимани. За градоначелника је постављен Јадранко Топић, испред партије ХДЗ. Топић је био најмоћнија особа у долини Неретве, који је одлучивао о судбинама хиљада људи. Србе је мрзио и прогнао. Добио је команду ткз. Хрватским Вијећем Одбране за Мостар, близак сарадник Прлића и Бобана.

У љето 1990. се удружују политички и национално Хрвати и муслимани јер су имали за циљ издвајање БиХ из југославенске федерације. Добар дио херцеговачких Хрвата 1991. одлази у Далмацију на испомоћ својим сународницима и на диверзантске обуке. СДА и ХДЗ праве коалицију са циљем елиминације Срба, које су вршили припадници паравојних једница.

У Грудама је 18. новембра 1991. проглашена Херцег-Босна, хрватска парадржава на тлу БиХ. Туђманов режим је све вријеме рата подржавао и помагао ХБ, коју су водили: Јадранко Прлић и Мате Бобан. Треба рећи да је Прлић био на челу УЗП, односно хрватске шесторке у Хагу која је осуђена на вишегодишње казне затвора због: убистава цивила, прогона на етничкој основи, стварања конц. логора, рушења богомоља и историјских споменика, спаљивања и уништавања имовине...итд. Вриједи рећи да су у хашке оптужнице ушли злочини над муслиманима, али не и Србима.

Паравојне јединице Хрвата и муслимана су у Мостару вршили су и силовања жена, о чему постоји обимна документација. Постоје свједочења и о мучилиштима гдје су доводили Србе (касније и муслимане), тако да треба поменути логоре: Зграда факултета, Војна амбуланта, касарна "Сјеверни", хотел Бристол, Ћеловина, Хелиодром, фабрике "Ђуро Салај" и "Златко Вуковић"...итд.

Саборни храм епархије Захумско-херцеговачке СПЦ је миниран до темеља средином јуна мјесеца 1992. године, са великом количином експлозива. Све ово се дешава током злочиначко-терористичке акције Чагаљ, којом је руководио хрватски генерал Јанко Бобетко, командант ткз. Јужног бојишта. Тада је етнички очишћена Ходбина, када су силоване па убијене мајка и кћер: Која (70) и Рајка (45) Главаш. Свештенство СПЦ је прогнано из Мостара.

Сем Ходбине, хрватске снаге су извршиле погром у насељима изнад Мостара: Буна, Горанци, Рашка Гора, Раштани...итд.

Иван Зеленика, Винко Мартиновић звани Штела, Марио Милићевић, Сердаревић, Дугалић... су покретачи етничког чишћења Срба још од прољећа 1992. Касније су у БиХ у љето 1993. сукобили Хрвати и муслимани. У Мостару је такође дошло до напада једни на друге, гдје су муслимани извукли дебљи крај.

Фрањо Туђман и Мате Бобан (у средини)

Од мноштво убистава Срба у Мостару треба навести и убиство породице Вуковић (Дивна, Лука, Деса и Љубица), почетком 1993. године, које се налазило у "зони одговорности" 3. батаљона ХВО, позната као ткз. Цимска бојна. Тихомир Бурић са екипом је Вуковиће и многе друге Србе бацао у јаму Радача.

Након рата у БиХ дошло се до података да је око 30.000 Срба принудно напустило Мостар са околином.

ЧАПЉИНА

Град у долини Неретве, односно у јужним дијеловима Херцеговине. У близини је парк природе Хутово блато (13 км) и Јадранско море (28 км).

Овај дио је насељаван још у Античко и Римско доба. Касније постаје важна саобраћајница од Босне ка Јадрану. Име Чапљина се први пут спомиње почетком XVII вијека, када је већ наступила османска ера. Доласком Аустрије крајем 19. стољећа овдје се развија дуванска индустрија. Прогрес доноси изградња жељезничке пруге 1885.

У првој Југославији, Чапљина је имала јако упориште Усташког покрета, јер су ватикански емисари два стољећа раније имали активности покатоличавања Срба у овом крају. Ово је наручито успјевало у тешким временима, односно сушним годинама. Усташе су бискупима дојављивали иметак угледних и богатих Срба, а такође и пописивали локације крашких јама.

Током Другог свјетског рата овдје су често долазили наоружани Хрвати из Љубушког, те са локалним муслиманима и Хрватима су почели са спрвођењем геноцида. Покољи су почели још од јуна 1941. јер је циљ био елиминисати србско и православно становништво широм наци-фашистичке НДХ. Жртве су често бацане у дубоке јаме: Шурманци, Бивоље брдо...итд. Чапљински Хрвати су августа 1941. направили стравичан масакр у Пребиловцима. Мноштво чапљинскх Хрвата је пребјегло на Запад.

Посљератна југо-комунистичка власт се трудила да изгради лажно братство и јединство, јер је циљ био преварити Србе, да забораве своја страдања и стратишта у ДСР. Усташки потомци су притајено његовали фашистоидна размишљања, чекајући погодан моменат. Чапљина је пред рат имала око 7.500 становника, а број Срба је био око 25%.

Раних деведесетих година 20. вијека, у Чапљини је створена атмосфера страха и тензије су поново подигнуте на највиши ниво. Хрвати су жељели обнову НДХ и да србски живаљ елиминишу. Стварањем паравојних формација: ХВО и ХОС долази до психо-физичког малтретирања Срба, пљачке, убистава, оснивају се логори...итд. Господар живота и смрти у Чапљини је био усташки потомак и пуковник ХОС, Мирослав Христић звани "Царо".

Мноштво Срба у Чапљини је дочекало смрт од својих комшија, па тако и брачни пар: Душанка и Никола Кузман. Никола је био специјалиста стоматологије, а Душанка исте струке. Обоје су радили у Дому здравља. С тим да је Никола једно вријеме био и градоначелник, најбољи којег је Чапљина икада имала. Они су остали упркос свему, не желећи да оставе своју имовину, па чак ни суграђане са којима су све дијелили. Међутим, одведени су из Дретељског логора 19. јула 1992. ујутро према Домановићима и ту ликвидирани.

Сем њих, треба поменути и др Олгу Драшко, мајку троје дјеце и супруга адвоката Лазара Драшка. Са радног мјеста у Дому здравља, Олга је киднапована пред Ђурђевдан 5. маја 1992. и утамничена у Дретељски казамат. Ту је тамновала 3.5 мјесеца без икаквог контакта са спољним свијетом. Била је лутка за иживљавање најгорих монструма Европе, гдје ју је најмање 100 Хрвата умоболника силовало по више пута. Тучена је и држана без хране, љекарске његе, купања... једноставно нехумани услови какви нису постојали ни у Аушвицу. Ипак,
Олга је издржала пакао и неколико злочинаца на суду својим свједочењем стрпала иза решетака током 2008-2015.

О томе колико се хрватски нацизам повампирио 1992. године говори и један видео снимак симљен у љето 1992. у Чапљини од стране њемачког новинара. Ту се јасно могу препознати младићи у цивилу, али са оружјем, видјети графити, као и Ивица Вего, усташки потомак који је са својом групом Хосоваца починио серију ратних злочина над цивилима, помажући етничко чишћење србског живља јужне и средње Херцеговине.

Број Срба се радикално смањио, чак 12 пута, тако да на попису становништва 2013. их је било свега 177.

Ово су само мали дјелићи мозаика који је произашао из разбијања СФРЈ раних деведесетих година 20. стољећа гдје је јасно уочљиво да је над србском популацијом у Босни и Херцеговини спроведен удружени злочиначки подухват, са свим елементима геноцида.

Наравно, Хрвати и муслимани ово никада неће прихватити, већ ће папагајски понављати како су они претрели нешто лоше од ЈНА и "србо-ћетника". Истина је таква да без обзира да ли неко отворено показивао или пак прикривао своја фашистоидна осјећања, сви до једног се слажу да су Срби реметилачки фактор или пак "агресори". У том циљу ће без имало срама лагати и оповргавати чињенице које су горе у тексту наведене са сликама и видео прилозима у коме се јасно види да очевици свједоче о времену зла.

Зато је овај чланак и написан јер треба новим покољењима да отвара очи како им не би наметали некакав ореол кривице за догађања од прије 30+ година у коме су њихови преци били жртве, а не злочинци.

Написа: Чуле
23.01.2025.