Више од једног и по столећа траје нетрпељивост Хрвата и Срба на Балкану. Корене те мржње можемо тражити још у доба Војне Крајине, јер су Срби православци, као граничари крвљу плаћали земљу на којој су живели. То је омогућавало бројне повластице које Хрвати нису могли добити.

Водили су се чак и ратови у 20. веку три пута између Хрвата и Срба.

У оном Првом рату 1914. било је то додуше за интерес германске царевине, када је Бечки двор слао своје солдате на Краљевину Србију са циљем да је униште. Док су Срби Крајишници масовно прелазили на другу страну, не желећи да туку своје сународнике, код Хрвата тога готово да није било. Тачније њихов број војника који су прешли на српску страну спада у статистичку грешку.

У Другом светском рату, Хрвати су ратовали за "свој грош", тачније за своју Независну Државу Хрватску, која је заузимала највећим делом српски етнички простор, од Дрине и Дунава до Апла и од Драве до Јадрана. Стравичан геноцид је почињен у те четири ратне године 1941-1945. Усташе су тако убиле преко 1.500.000 Срба, што у логорима, шумама, колонама прогнаних, кућном прагу, црквама, вашарима и др.

Време социјализма у другој јужнославенској држави донело је само привидан мир, јер бројни национални проблеми и нерешавање ратних злочина довело је до пуцања темеља "Братства и јединства" после четири и по деценије. За мало јаче од годину дана, све се срушило као кула од карата 1990-1991. Опет рат, опет, прогони, опет колоне и убиства. За разлику од Другог рата, сада су они добили наше бивше "савезнике", тако да им је све ишло као по лоју. Наша катастрофа је несагледива.

Оно што упада у очи код тог распада Југославије 1990-их јесте број Хрвата на подручију авнојевске Хрватске, али и Босне и Херцеговине. Несразмерно је велик, у односу на претходно столеће, тачније 19. век.

Заправо ради се о томе да је Ватикан још средином 19. столећа започео један страховит процес, а то је покатоличавање Срба православаца, не само у Херцеговини, која је одувек била колевка Српства, већ и осталим деловима Балкана и Паноније, где су већином живели православни Срби. Тако су римокатолички свећеници и фрањевци упућивани у Далмацију, Кордун, Банију, Славонију, Босну и Лику, који су имали задатак да врше процес унијаћења, односно да преводе православце у католике. Так процес је и у 20. веку настављен још више и још жешће.

Генерације Срба су тако расле у западно-хришћанској религији и начину размишљања, где је доминирала чињеница да своје корене са пређашњом вером треба пресећи. Тако да је Ватикан, отпочињањем крвавог и братоубилачког рата 1941. имао љуте борце, обучене у црне униформе, са словом У на капама, спремне на све.

У Другом светском рату, усташки џелати нису само убијали српску децу, жене, старце и ненаоружане мушкарце, већ су и палили цркве, рушили и минирали богомоље. Убијали су и свештенике СПЦ, јер су они били носиоци националног духа и вере међу Србљима. Били су тај корен. Зато је њима било јако важно да спале документе, крштенице, које су вековима чуване у црквеним архивама. Да се не би једног дана неко од покатоличених Срба сетио ко му је био прадеда, па да се врати својој вери.

Комунисти након Другог светског рата нису хтели да се баве обновом цркава, јер је њихова идеологија била створена на тврдом атеизму, а неретко се дешавало да су и ти комунисти рушили цркве и храмове СПЦ. Исто тако свако ко је потенцирао да се у злочинима наведе националност жртава и убица бивао је прогањан или чак убијан, јер је друга Југославија сазидана на темељима "Братства и јединства" јужнославенских народа и народности.

Ватикан је тако преко покатоличавања покушао да разбије српски национални корпус, што им је доста и успело, али да то није у потпуности успело говори и ова карта горе, коју смо успели набавити. Тачно се виде ти детаљи где живе Срби: Славонија, Банија, Кордун, Лика, Далмација, Горски Котари и Дубровачка република.

Док Хрвати уствари живе у Загорју и Међумурју.

Могу они да промене веру, чак и презимена, али их дијалекат открива, зар не?

Томислав Б. Ковач
16.03.2017.