
Вођство социјалистичке Југославије је од почетка функционисања те државе градило братство и јединство јужнославенских народа. Ратни ветерани тј. партизански првоборци и преживјели народни хероји су по аутоматизму за своје заслуге и побједу у Другом свјетском рату добијали бенефиције, јер су помогли извођење социјалне револуције.
Међу те бенефиције спадали су свакако и станови изграђени на атрактивним локацијама у већим мјестима, гдје је такође направљен и више него добар садржај у виду близине: школе, болнице, вртића, игралишта, домова културе и сл. Тако нешто је важило на читавном простору од Вардара па до Триглава.
У братско-јединствене активности је спадало и премјештање становника из западних дјелова у источне, као и са сјевера у јужне крајеве. Ово није важило само за припаднике Југославенске Народне Армије, већ и остале професије. Рачунало се да ће тако другови пролетери више завољети своју цијелокупну домовину.
Међутим, и пролетеризација и југославенизација није баш ишла како су Тито и његови блиски сарадници замишљали, осим код наивних Срба. Словенци су највише од тога одступали, а за њима одмах и Хрвати и муслимани. Заправо, све те нације тј. њихова друштва нису након 1945. прошле процес дефашистизације и денацификације од Брозовог режима. Хрвати, муслимани и Словенци су код куће другачије одгајали своје потомке, у србомржњи и антијугославенским осјећањима.

Тито: Савка, добро обављен посао, сад мјењамо Устав
Управо су Хрвати ријетко ишли у државне институције као што су: тужилаштво и правосуђе, а још ријеђе милиција и војска... такође Комунистичка партија (владајућа структура) као један од симбола заједништва им је била невјероватно мрска. Све што је подсјећало на Југославију њима је било омражено и гадљиво. Ипак, то је јавно ријетко ко смио да покаже јер би постао мета праћења агената УДБЕ (тајне полиције), који су такве испаде тумачили као непријатељска пропаганда и(ли) говор мржње.
Смјеном Александра Ранковића на чувеном Брионском пленуму 1966. године албански, хрватски и словеначки сепаратизам добијају велики вјетар у леђа. Између осталог током 1971-1972 букнуло је ткз. Хрватско прољеће, које је оцијењено од Политбироа КПЈ као деструктивно и да нагиње ка Усташтву. Резултат тога је било проглашење контраверзног Устава СФРЈ 1974. године, што је дало још већу подршку сепаратистима, али и најавило почетак краја Југославије.
На самом крају осамдесетих година 20. вијека у Југославији је уведен вишепартијски систем и организивни су избори у прољеће 1990. године. Гле чуда, у Хрватској побјеђују сепаратистичке снаге ко је је предводио Фрањо Туђман и Хрватска Демократска Заједница. У Словенији је био Милан Кучан.
Туђман се није либио да покаже симпатије према наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској и усташким крволоцима: Анте Павелић, Вјекослав Макс Лубурић, Алојзије Степинац, Рафаел Бобан, Јуре Францетић итд. Такође, успоставио је контакте са живом усташком емиграцијом, нпр. Динко Шакић (управник Јасеновачке индустрије смрти из времена ДСР). Познавајући ћуд хрватског човјека, Туђман је успјешно брисао разлике између Хрвата, фашиста и антифашиста. На руку су му ишле геостратешки потреси и политичке турбуленције у Европи (рушење Берлинског зида, уједињење Њемачке, нестанак Варшавског савеза, растурање СССР...).

Туђман на Јаруну са сарадницима
Око себе је Туђман 1990-те имао плејаду ликова који су у архивама сигурносно-инфромативних служби СФРЈ имали ознаке "унутрашњи непријатељ". Сви они су жељели не само независност Хрватске, већ и да одвале БиХ те присвоје "матици".
Одмах пошто је ХДЗ формирао власт у СР Хрватској маја 1990. године, Туђманов режим је запосјео: медије, полицију, тужилаштво, јавне и комуналне службе... са посла су кренула отупштања Срба јер су били "проблематичне нације". Усташтво се одмах почиње оживљавати на разне начине и то у свим сферама друштва. Ко је од Срба могао да остане миран на такве авети? Нико. Чак и они који су били у или из мјешаних бракова осјећали су велику дозу страха и бојазан за себе, своју имовину, породицу и сл.
Наравно то све није могао да изврши један човјек па чак ни мања група особа, већ армија ликова, односно државни механизам, апаратура, гдје се тачно знало ко шта ради, у ком моменту, на којој локацији и слично. Циљ је био заправо етнички очистити Хрватску од Срба, односно смањити их на мизеран проценат присуства, фактички уништити. Са пропасти комунизма, добар дио Срба би се вратио у Православље, а то је оно што је плашило Ватикан, који је зато и подржао Туђмана од самог почетка, јер им је "Србославија" била мрска и непријатељска.
Сплит је велики град на источним обалама Јадранског мора, који је до почетка 20. стољећа био насељен већински србским живљем. Током Другог свјетског рата дошло је до "смањивања" по систему физичке елиминације од Усташког режима. Након ДСР, мноштво римокатолика се из херцеговачког камењара спушта у Далмацију, те хрватизује Сплит. Тако је већ крајем шездесетих година 20. вијека дошло до поремећаја националне стурктуре па су Хрвати добили већину.
Хрвати су осјетили да је "дошао тај тренутак", да имају моћ и да могу остварити свој Тисућљетни сан.
Већ крајем 1990. године, промјењен је Устав СР Хрватске, а након што је илегално увезена велика количина наоружања у СР Хрватску (афера Шпегељ), почело се са стварањем паравојних формације (ЗНГ), истовремено врхушка МУП Хрватске је увећала резервни састав полиције 4-5 пута. Селекција је обављена по принципу да се примају послушни и спремни на све.
Управо тада хрватски екстремизам почиње да буја из сата у сат. Почело се са избацивањем свих неподобних грађана из њихових станова, не само у Сплиту, већ и другим градовима: Госпић, Загреб, Дубровник, Сисак, Карловац, Осијек, Огулин, Ријека, Вировитица, Шибеник, Задар, Бјеловар, Нашице, Винковци...итд.
Последњих дана се почело шушкати о улози Драгана Приморца у ткз. Домовинском рату и стварању модерне хрватске државе, када га је Владо Бужанчић бранио да није био дезертер, већ припадник антитерористичке једнице ПУ Сплитско-далматинске жупаније, али му се омакло да је претресао "сумњиве станове".
Заправо, хрватски јуришници у ХДЗ власти су кидисали на имовину ЈНА и Министарства одбране СФРЈ, јер су знали да прогоном Срба ће то остати празно, па су рачунали да свак себи може обезбедити "добру јазбину". Често се дешавало да су избацивали жене и дјецу из станова, називајући их погрдним именма, вријеђајући их и млатретирајући на разне начине.
У Хрватској је ово јавна тајна, мноштво особа зна шта се дешавало, али углавном из страха ћуте. Јер ко ће бојовнику из ткз. Домовинског рата одузети стан. То је њима њихова борба дала. Такође, зна се и то да су све структуре власти (од предсједника мјесне заједнице до предсједника државе) у Хрватској 1990-их године биле одлично упознате са овим незаконитим поступцима, али су знали да је управо деложација награда за првоборце, који су у односу на врхушку добили мрвице.
Наравно, није деложација једини злочин што је рађен у Сплиту и осталим градовима. Вриједи поменути и убиство брачног пара Гашпаровић (Весна и Ђорђе) почетком 1992. године, који су живјели у приградском насељу Жрновица. Њихови синови су деценијама покушали да одгонетну тајну идентитета убица, али се овај случај није помакао ни за милиметар. Није то једини случај, листа је подугачка.
Сумња се да је управо неко из полицијског или војног врха у Сплиту умјешан у то. Ако би се то разоткрило, онда би осуђеник морао много још да каже на суду, што би повукло и друге припаднике оружаних снага или пак политичаре.
Словенка Маринковић, Мирјана Јакупец, Слободанка Поштић... су једне од ријетких жена које су јавно проговориле о деложацијама у Сплиту раних 1990-их година на националној основи. Како и саме говоре, јуришнике на станове је предводио Јуре Мркоња, са својим ескадронима смрти који су кидисали у хордама наоружани до зуба.

Тончи Мајић
Један од ријетких активиста који се успротивио том етничком чишћењу можемо слободно рећи је био Тончи Мајић, директор Далматинског комитета за људска права. То га је коштало добрих батина и масница које је имао по тијелу. Хрватски првоборци су му на "фин" начин хтјели показати шта ће му се десити ако настави тим путем да иде.
Присилна исељавања Срба и нехрвата из преко 8.500 станова само у Сплиту су показатељ "чистоће" ткз. Домовинског рата. Сви они који су на томе стекли неке повластице ће овакве приче у најбољем случају игнорисати, док ће већина кренути у провоцирања и омаловажавања, ако треба и вербални и физички напад.
Мноштво Срба и даље није свјесно ових ствари, а камоли шта се дешавало прије 30+ година у Хрватској... одласком у Загреб или неки други већи град како би присуствовали неком култруно-спортском догађају, или пак на Јадран како би набацили "бакарну боју" почиње освјешћивање. Тада, након учињене штете им се привиђа Јасеновац, "Олуја" и сл.
Такође, за оптужбе Србије и Срба који по "default-u" сносе осећај кривице за све зло што нас је снашло деведесетих година 20. вијека, они бесрамно ћуте, јер неистражујући прошлост и страдања свог народа и незаинтересованост за исте доћићемо до тога ће наша дјеца и потомци бити заиста увјерени да су им преци кривци за све ово.
Ова прича о деложацији је само један "чеп", за запушавање уста искомплексираних и надмених особа које индокринацијом ватиканских емисара повјеровали да су постали Хрвати.
Рецептура из Сплита је свакако примјењивана и у другим мјестима не само Хрватске и Словеније, већ и Босне и Херцеговине, гдје су Срби били у мањини.
Написа: Чуле
13.11.2024.