Током Другог светског рата  на рушевинама југославенског краљевства (окупирано и раскомадано током агресије Сила Осовина) створена је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска коју су предводили:

• поглавник Анте Павелић
• доглавник Адемага Мешић
• кардинал Алојзије Степинац

НДХ није била само марионетска творевина коју су подржавали фирер Адолф Хитлер и дуче Бенито Мусолини, него је била и чедо Свете столице. Ово је практично значило да треба истребити Србе, Јевреје и Роме на територији где је и створена: од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка. Римска курија је дала логистику и подршку за остваривање такве замисли која је још крајем тридесетих година 20. века добро разрађена у Ватикану.

За четири лета од 1941. до 1945. стотине хиљада припадника оружаних формација: Домобранство, Усташка надзорна служба, Поглавникова тјелесна гарда, Усташка војница, Муслиманска милиција, Црна легија, Ханџар дивизија... су направиле серије покоља над невиним становништвом (Стари Брод, Бихаћ, Бански Грабовац, Дивосело, Лежимир, Кусоње, Раков поток, Садиловац, Шид, Сарајево, Купрес, Вељун, Пребиловци, Глинска црква, Козара, Дракулић, Сребреница, Шушњар, итд). Исто тако 84 конц. логора је направљено од којих су најпознатији: Јадовно, Јасеновац, Крушћица, Даница, Лоборград, Керестинац, док су за децу направљена мучилишта у Сиску и Јастребарском.

Мноштво Хрвата је у том злом времену се приклонило Павелићевој банди и саучествовало у геноциду и холокаусту. Да не би се бавили само нагађањима, навешћемо податак да је укупно 70.000 Хрвата било само у немачким оружаним формацијама Вермартхта, као што су СС дивизије.

• 369. дивизија, јачине 17.000 легионара, команданта Фринца Надхолда
• 373. дивизија позната као "Тигрови", бројности 14.340 легионара, команданта Емила Зелнера и Едурард Алдриан
• 392. дивизија, јачине 13.000 бојовника, команданта Јохана Микла
• 369. пук, јачине 3.860 бојовника, команданата: Иван Маркуљ, Марко Месић, Виктор Павичић и Иван Бабић

Само на Источни фронт Анте Павелић је послао чак две дивизије и један пук. Од тога је њих 9.000 се јавило добровољно.

Ево податак који употпуњава нашу причу, а то је да 1. априла 1945. власт НДХ је имала под својом командом скоро 183.000 бојовника.

Процене убијених и несталих иду од 1.500.000 до два милиона Срба. Један несагледиви ужас и катастрофа коју је тешко објаснити из угла науке. Али, ако се узме да је то освета православним Србима због супростављања Конкордату 1937. године, онда то добија смисао.

Највећи део ДСР партизанске јединице су попуњавали Срби, јер Усташка држава свакако се борила за њихов нестанак. Престројавање код Хрвата и муслимана је полако почело тек од јесени 1944. када се надзирао крај рата односно победник. Италија је годину дана раније капитулирала, док је Трећи Рајх доживљавао поразе на свим фронтовима. Било је питање времена када ће Берлин подићи белу заставу.

Тито и његови саборци у Врховном штабу ПОЈ су добрим делом примали усташке крволоке, рачунајући да ће управо преко њих лакше да победе Југославенску Војску у Отаџбини и изведу социјалистичку револуцију. Крајем априла и почетком маја 1945. читава апаратура НДХ је нестала, заправо побегла преко Алпа у Италију и Аустрију, пред налетом партизанских дивизија. Знали су да их чека затвор или смрт за учињена злодела.

Југославенски тенкови су поносно ушли у Трст 2. маја 1945. али је то потрајало свега месец и по дана.

Послератна комунистичка власт је цветала од среће јер је протерала своје идеолошке противнике те су извршили абдикацију и прогласили републику. Федералне јединице су направљене по моделу Дрезденског конгреса 1928. при чему су Хрватској дате територије које никада није имала, нпр. Истра, Барања, Дубровник, Далмација...

Наивним Србима су се очи замазивале преко 1. члана Устава НР Хрватске, где је речено како је то Народна Република Хрватска, сада земља Хрвата, Срба и других народности који у њој живе. Додуше, свако ко би у Хрватској помињао било какву аутономију Срба био би уклоњен, било милом или силом. О томе сведочи и Будачки процес 1944. када је српска интелигенција и младост на Кордуну брутално побијена. Такође и на Другом заседању АВНОЈА 1943. када су делегати КПЈ са Кордуна говорили о неопходности ослобађања Јасеновачке индустрије смрти, нетрагом су ликвидирани.

Титов режим је само на тлу авојевске Хрватске подигао и урадио (према хрватским изворима) око 3.000 споменика, како борцима, тако и жртвама фашистичког терора. Политика Јосипа Броза Тита је била таква да се на тим споменицима не наводе националне припадности џелата и жртава, јер је то наводно кварило братство и јединство јужнославенских народа. Ако узмемо у обзир да је СР Хрватска имала око 300 општина 1980-их година, онда се јасно изводи заакључак да је 10 споменика било на једној општини.

У насељима где су Хрвати имали већину, оваквих споменика готово да није било. Прво, зато што Немци и Италијани њих нису прогонили, а друго што су они већином попуњавали борбене формације Оружаних снага НДХ. Свако српско село на Банији, Кордуну, Билогори...у Далмацији, Лици, Славонији, Горским котарима имало је такве споменике.

Онај део Хрвата који је остао у домовини, а није збрисао преко "Пацовских канала" у далеке земље, скривали су своја размишљања и симпатије према НДХ. Истовремено су одгајали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осећањима. Зато и не треба да чуди успех побуне раних самдесетих година 20. столећа која је назана "Хрватско прољеће". Иако је МАСПОК угушен почетком 1972. године, Хрвати су профитирали јер је Устав СФРЈ 1974. донео много користи за сепаратисте у западним деловима СФРЈ.

Појавом југославенског дисидента и расчињеног генерала Фрање Туђмана буде се авети НДХ и почиње звецкање оружјем. Преузимањем власти ХДЗ у мају 1990. године, атмосфера се за само шест-седам месеци дословно преобразила у неофашистичком духу.

Између осталог, мноштво споменика који су величали антифашистичку борбу, приказујући невине жртве једноставно су нестали 1990-1992. Тачније, ХДЗ је преко својих локалних одбора организовао групе екстремиста које су имале за циљ да све те споменике минирају, униште и(ли) тешко оштете, јер управо су ти споменици подсећали тадашњу генерацију Хрвата на прљаве работе њихових очева и дедова.

Ватикан је поново подржао стварање нове хрватске државе, заправо растурање Југославије, где је и независност Хрватске и Словеније дошла до изражаја.

Чак и када су Туђмана и ХДЗ наследили Ивица Рачан и Стјепан Месић 2000. године, ништа се битно није променило. Борба против Срба је само добила другачију форму и методе, али је суштина остала иста - Срби немају шта да траже у Хрватској. Број обновљених АФ споменика у Хрватској је мизеран.

С друге стране у сред Сплита 9. маја (Дан победе над фашизмом у Европи) 2014. године отворен је споменик злогласном 9. батаљону ХОС-а (паравојне формације 1990-их) који је понео назив Рафаела Бобана (злогласног 'витеза' што је учествовао у клању српске нејачи по Босни и Херцеговини током ДСР). Да ствар буде бизарнија, тај споменик је отворио градоначелник Иво Балдасар, из редова Социјал-демократске партије (бивши комунисти).

Тако је и последњих деценија... антифашизам у Хрватској је просто у мањини. Може се слободно рећи да не прелази 10 процената. Стиче се утисак да је хрватски антифашизам више присутан у јавности и медијима онако фолклорно, декларативно да се каже да постоји, а уствари је то само "шминка" пред европским институцијама које би итекако морале да реагују на оживљавање наци-фашизма који у Хрватској се успешно узгаја и распршује у свим порама друштва.

Довољно је погледати снимке Вуковарског мимохода и концерт Марка Перковића Томпсона у Чавоглавама, па ће бити јасно шта се дешава.

Међутим, како и Европску унију (Хрватска примљена 2013.) воде Немци онда је јасно зашто се жмури на овакве ствари које нису дело мање групе, већ да делује читав један механизам.

Томислав Б. Ковач
11.12.2024.