Пратећи медије, како новинске (штампане), тако и радио, ТВ и интернет портале већ годинама уназад покушава се подвалити аксиома (тврдња која се не доказује) не само балканској, већ и светској јавности да је Југославенска Народна Армија агресор на Хрватску 1991. године.
Свако ко би у данашњој Хрватској рекао супротно био би у најмању руку кажњен повећом новчаном сумом, док би се могло десити да и допадне затвора најмање 15 дана, ако правосудни органи процене "тежину" кривичног дела. Нажалост у Републици Србији, небрига о оваквим стварима ће довести до тога да ћемо као народ имати колеткивну кривицу без обзира што нова поколења која долазе нису ни били рођени у инкримисано време.
Крвави Ђурђевдан у Сплиту, 1991.
Но, да се ми вратимо на почетак, а то је сами завршетак Другог светског рата.
Југославенска Народна Армија као једина оружана сила друге јужнославенске државе је настала на наслеђу и тековинама Титових партизана, која је већински била попуњена са Србима, јер је заправо српско становништво чинило већину на простору од Вардара па до Триглава. И међу ратним јединицама ПОЈ на тлу Хрватске процентуално учешће Срба је све до краја 1944. био изнад 88%, веровали или не.
Но, вреди рећи и ово... Хрвати су се током 1941-1945 већински приклонили Силама Осовине, тачније Анти Павелићу поглавнику наци-фашистичке Независне Државе Хрватске где су били саучесници геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, односно неподобним народима према Хитлеровим теоријама о "суперраси". Хрвати (али и муслимани) су се тек пред сами завршетак ратних операција у ДСР, а то је јесен 1944. почели престројавати и пребегавати на страну ПОЈ, јер се надзирао победник, пошто је Вермархт на свим фронтовима губио битке, па је Трећем Рајху одзвонило.
Случајно или не, али Брозов режим никада није спровео денацификацију и дефашистизацију хрватског, словеначког и муслиманског друштва у Југославији. Ово је за последицу имало да Хрвати као чеда Ватикана наставе да гаје србомржњу и работе са својим антијугославенским идејама. Примера за ово имате доста, навео би само два.
У име свих Хрвата говори Савка
Прво је појава МАСПОК-а, односно 1971. букнуло је ткз. Хрватско прољеће, покрет који је поведен од највишег републичког руководства Хрватске: Савка Дапчевић-Кучар, Мирко Трипало, Марко Веселица, Шиме Ђодан и др. Иако није деловало да то може бити врло опасно и деструктивно, јасно се видело да читава та машинерија није "пала са Марса", нити да је наивна, напротив. Савка је грмела са говорнице да Хрвати не желе Југославију (под онаквим условима).. и у праву је била, а народне масе су јој пљескале и одобравале. Крајем децембра те године, највише рукводство СФРЈ је угушило овај покрет јер је оцењено да нагиње на Усташтву односно фашизму..
Хрвати ма колико имали међусобно идеолошке разлике у погледу Срба, југославенског питања тј. заједништва имају готово јединствене ставове:
- Срби су реметилачки фактор у Хрватској
- Југославија је "мање" зло од Аустроугарске где су чамили вековима и успутна станица до остваривања Тисућљетног сна о независности
Друго јесу терористичко-диверзантске акције хрватске емиграције током Хладног рата. Наиме, услед нетрпељивости САД и СССР дошло је до заоштравања односа које је претило да се претвори у Трећи светски рат. Вашингтон је тада покренуо тајну операцију "Гладио", јер је увидео да Совјетски Савез може бити жилав противник и да могу изгубити све у директном сукобу.. па су Американци и Енглези решили да подиривају земље Источног блока изнутра.
Тако су прикупљани антикомунистички кадрови не само из Југославије, већ и Албаније, Бугарске, Румуније, Пољске...итд. Сви они су регрутовани у посебним камповима у Аустрији, Немачкој, Италији... те убацивани на поменуте територије са циљем саботажа и стварања хаоса.
Екипа из Стокхолма
Такође, мноштво хрватских младића су деценијама ишло у Западну Немачку на "привремени рад". Мало ко је знао да се ту ради о похађању курсева у камповима за тероризам и диверзије. Један од познатих је онај камп у Штудгарту од организације ткз. Хрватско Револуционарно Братство.
Ове прљаве работе су Хрвати радили како у западним деловима СФРЈ педесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. века, тако и нападе на југославенске амбасаде, дипломате, авионе и др. Једноставно почињена је читава ниска злодела (Радуша 72, Атентат на Роловића, Отмица авиона Чикаго-Њујорк...итд), са јасним мотивима мржње. Суштински, они и за та тешка кривична дела нису никада адекватно одговарали. Пре би се рекло да су помиловани, сем у пар изузетних случаја.
У емиграцији Хрвати су имали неколико опасних организација, које су врло високо котирале на европској листи Интерпола.
Хрвати су авнојевске границе добили на поклон од Јосипа Броза Тита и његових блиских сарадника. Иако већина Хрвата њега не воли, он је најзаслужнији што су Хрвати након ДСР преведени на страну победника и добили територије које нису никада имали под својом управом, као нпр. Барања, Истра, Далмација и Дубровник. Хрватска је столећима под влашћу Бечког двора била мизерна покрајина, у односу на ове данашње границе, била је осам пута мања.
И Павелић и Тито су средином XX века хрватизовали јужну Панонију, тачније Срем и Славонију, тако што су довлачили хрватске породице из западних делова Херцеговине, највише из: Груда, Посушја, Љубушког, Дувна, Метковића, Опузена, Јабланице итд. Све су то бивши Срби, односно њихови (пра)дедови су покатоличени током XVIII и XIX столећа. Овакве акције нису биле случајне, већ добро организоване и планиране.
На самом крају осамдесетих година дешава се велика политичко-економска криза, не само у СФРЈ, већ и осталим земљама источне Европе, пошто је НАТО алијанса остварила свој велики тријумф. Варшавски пакт пуцао по свим шавовима. Совјетски Савез је имао море проблема (земљу водио контраверзни председник Михаил Горбачов), док је Западна Немачка у ери Хелмута Кола присвојила Источну, годину дана након рушења Берлинског зида. Све су то биле околности у којима су Хрвати осетили моћ и били спремни на бушење Југославије.
Стране сигурносно-информативне агентуре, пре свега америчка ЦИА и енглеска МИ6 су имале у Југославији већ доста својих (ш)пијуна, доушника који су били спремни да помогну врхушки Хрватске Демократске Заједнице коју су предводили: Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Јосип Манолић, Јосип Бољковац, Мартин Шпегељ...
С друге стране и у савезној администрацији Југославије били су хрватски кадрови који су прикривено радили на подршци сецесионизма: премијер Анте Марковић, министар иностраних послова Будимир Лончар... Исто тако и у самој ЈНА постојало је хрватско крило које је предводио генерал-пуковник Антун Тус, начелник Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране СФРЈ.
Иако су Хрвати "по казни" деценијама морали учити историју из комунистичке читанке у школи, они то нису "упијали као сунђер", већ су код куће имали посебне лекције. Тако се и на саму ЈНА гледало као некакву непријатељску војску, која је била нека врста окупатора, као Црвена армија у Источној Немачкој. Наравно, они то нису смели рећи на глас, али је то јасно било видљиво свим Србима који су живели и радили на тлу авнојевске Хрватске.
Заједно ћемо их се решити
У пролеће 1990. су организовани избори у СР Хрватској где власт формира Туђманова странка ХДЗ. Они и јесу победили јер су отворено пропагирали независност Хрватске од СФРЈ, а прикривено се причало иза кулиса да се број Срба мора смањити на занемарив проценат. Ивица Рачан је био само мамац лаковерним Србима.
Заправо Туђманови говори нису писани случајно, већ је он врло добро познавао менталитет и вертикалу највећег броја Хрвата. Суштински, он је био тај који је брисао разлике међу Хрватима и најављивао остварење Тисућљетног сна, зато јесте владала невиђена еуфорија међу Хрватима каква се не памти у историји. Симпатије којом је Туђман гледао на НДХ су биле више него аветне. Такође се осећао срећним јер није ожењен Српкињом или Жидовком.
Загребачка гласила су одмах почела са сервирањем алармантних текстова и наслова о "угрожености" Хрвата од стране ЈНА. Ово је била прворазредна подвала. Зашто би ЈНА нападала свој народ? И зашто би то радили баш тада, зашто нису годинама раније то радили? Сваки излазак било каквог сиво-маслинастог возила из касарне је медијски био прорпаћен као да се спрема гажење Хрвата и да сви морају бити уплашени.
Фрањо Туђман је био "фараон" удруженог злочиначког подухвата јер је од почетка контролисао све полуге власти: полиција (МУП), тужилаштво и правосудни систем, медији, јавне и комуналне службе. Направљена је чистка свих "неподобних кадрова" док су доведени они који су били спремни на све, па таман и да убијају. СР Хрватска није имала у то време (лето 1990.) војску, али су направљене две важне ствари код првака ХДЗ. Прво је остваривање контаката са хрватским официрима и генералима у ЈНА, где је већина прихватила непристојне понуде, а друго је илегалан увоз оружја који је познат као "Афера Шпегељ".
Када су официри Хрвати масовно напустили ЈНА у пролеће 1991. медији су организовано почели са нападима на ЈНА, док је она прича о угрожености добила страховиту дијагнозу. Готово сви они су прешли у паравојне формације ткз. Збор Народне Гарде и тако га ојачали, односно успостављен је какав-такав ред и хијерархија. Вреди казати и ово. ЗНГ и генерално хрватска паравојска и резервни састав МУП Хрватске су формирани од пробисвета, коцкара, лопова, силеџија и убица...највећим делом, односно ликова са маргине људског друштва који су видели себи шансу да промене свој друштвено-економски статус. Иван Кораде је био "бауштелац", а Мирко Норац конобар...
Када је Туђман склопио свој мозаик са оружаним снагама, он је већ од јула 1991. наредио свеопшти напад на готово све касарне и објекте ЈНА на тлу Хрватске. Ова агресија је трајала све до краја те године. Касније је потписано некакво примирије Владе СР Хрватске и Генералштаба ЈНА.
Иначе Туђманови бојовници су те 1991. извели неколико злочиначких акција и напада на српска насеља: Пакрац, Борово Село, Задарска кристална ноћ, "Откос на Билогори"...итд. Касарна "Петрова Гора" у Вуковару је била блокирана, па су једнице Новосадског корпуса ЈНА дошли да је одблокирају, а то је протумачено као агресија у хрватским медијима. Блокирана је и "Станко Опсеница" у Госпићу, "Божидар Аџија" у Бјеловару...итд.
Нигде у СР Хрватској 1991. године нису јединице ЈНА излазиле из касарни и нападале хрватско становништво! Све је то била обична медијска манипулација, јер као што се зна у политици је све дозвољено... Хрватска пропаганда је то само вешто искористила.
Сума сумарум... ЈНА је по Уставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (међународно признате државе) била једина оружана сила тј. једини војни субјекат. Међународно признање Хрватска и Словенија добијају тек 15. јануара 1992. када је СФРЈ практично нестала са политичке карте Европе.
Браћа из фотеље: Кадијевић и Аџић
Без обзира на све, код Хрвата је србомржња стање духа, па су они помислили да је шверц оружја део политичке борбе за самосталност, а не озбиљно кривично дело. Исто тако и оног момента када су Хрвати и Словенци напустили ЈНА, одмах су грактали да је то 'ћетнићка војска' односно окупатори... где остаје нејасно како то "четници" носе црвене звезде (петокраке) као свој симбол, а истовремено не носе браде, него се брију. Али исто тако у редовима ЈНА је било и кадрова хрватске националности.
У том времену, средином 1991. године, ЈНА била попуњена махом Србима који су и даље, упркос свему наивно веровали у опстанак југославенске федерације. Српски официрски кадар и војници у ЈНА нису имали никаква злочиначка осећања нити намере. Генералштаб ЈНА у београдској Немањиној улици је инертно реаговао на отворени сепраратизам и иредентизам у сопственој земљи.
Цврц, Милојка!
Генерали попут Благоја Аџића и министар Вељко Кадијевић су били невероватно препотентни мислећи како ЈНА нико не може ништа, а да ће та "шачица" сепаратиста бити закратко похапшена и неутралисана. Њихова млитавост даје основане сумње да су и они били под присмотром страних служби.
Судбина Југославије је давно била запечаћена, заправо још приликом њеног настанка, док су главни растурачи те државе били још средином осамдесетих одређени именом и презименом.
Јасно као дан је да Ватикану, Лондону, Берлину, Бриселу и Вашингтону... да никаква Југославија није ваљала. Зато су Хрвати, Словенци и други народи вешто искористили жеље светских центара моћи са својим националним циљевима. С обзиром да Србија и даље није докрајчена и уништена баш као што германски владари то желе, онда ове дефиниције о ЈНА као агресорској војсци у Хрватској живе и клијају као чаробни пасуљ, већ више од три деценије.
У прилог томе говоре нове оптужнице против 50 официра ЈНА за Вуковар, али исто тако и ослобађање, непроцесуирање или срамно мале пресуде свих осумњичених Хрвата који су поубијали мноштво Срба цивила у Хрватској деведесетх година. Они су своје све "бранитеље" ослободили још 1992. када су усвојили контраверзан Закон о опросту.
Податак о "нестанку" око 650.000 Срба из Хрватске током Туђманове владавине годинама већ никога и не занима. И то се међу Хрватима сматра за политичку борбу која је дозвољена по европским вредностима и демократији јер их Брисел никада није опоменуо, а камоли казнио. Мислим да би јасно требало назначити поколењима да је то србоцид, односно анихилација, буквално речено.
Данашњи Срби опијени неким материјалним ситницама, баш као и пре пола века, не схватају да се Латинима не верује, чак ни када дарове носе.
Томислав Б. Ковач
15.11.2023.