Злочин над породицом Вуковић из насеља Колошићи на периферији града Високо је монструозно ратно злодјело које су починили припадници муслиманске Територијалне одбране Високо почетком деведесетих година 20. вијека, када је разбијана Југославија и трајали ратови на тлу исте.

Трећи одред за специјалне намјене у саставу ТО Високо, са својим бојовницима је дошао у насеља Хлапчевићи и Коложићи те 20. јуна убио двије групе Срба цивила у својим кућама. Ова акција је била планирана данима раније, док су наређења за етничко чишћење Општине Високо стигла од највиших функционера Странке Демократске Акције.

Након ових бруталних убистава, око 3.000 Срба за подручја височке општине се исељава у страху да им се не понове страдања и стратишта као у Другом свјетском рату. Већина их је прешла на србску територију у БиХ, док је један дио киднапован и утамничен у неколико логора у Високом под контролом муслиманских снага.

За убиство породице Вуковић, шест чланова до данас је одговарала само једна особа, а то је Нисет Рамић, припадник муслиманске 4. височке брдске бригаде ткз. Армије БиХ, који је на Државом суду 2006. године признао извршавање злочина и за кривично дјело, ратни злочин над цивилним становништвом осуђен на вишегодишњу казну робије коју издржава у КПД Зеница.

Жртве Вуковићи су након рата, тј. почетком 21. вијека ексхумирани и пренесени на градско гробље у Бијељину. Њихове гробове посјећује Неђо Вуковић, једини свједок овог монструозног злочина, јер је скривен гледао шта се десило, па је свједочио на Суду.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрaјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на идеалима братства и јединиства свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктатура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно државом је владао је само Савез комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада Комунистичке партије, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза комуниста Југославије се растура 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Југославенска шесторка мистерије

У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Високом

Високо је градић у централном дијелу Босне и Херцеговине, удаљен око 30 км сјеверо-западно од Сарајева. Налази се у долини ријеке Босне тачније на ушћу ријек Фојнице у Босну, у јужном дијелу зеничко-добојског кантона, окружен брдима.

Трагови људске културе у овим крајевима сежу далеко, чак и до праисторијског доба. Ове крајеве су насељавали Илири, Римљани, а касније долазе и Јужни Славени. Средњовјековна држава Босна је управо одатле започела своје стварање и ширење. Претпоставља се да се у Милама налази гробно мјесто једног од првих владара Краљевине Босне - Стефана Твртка I Котроманића. На брду Височица изнад града налазила се тврђава, као бедем многим освајачима.

У 15. стољећу у ове крајеве долазе Турци из Мале Азије, који покоравају све хришћанске земље па и Босну 1463. године. Од тада влада османлијска страховлада и терор највиших размјера према православним Србима: Право прве брачне ноћи, Данак у крви, Трећина приноса, забрана окупљања итд. Често су србска дјеца потурчавана и правили су од њих Јањичаре... а мушкарце набијали на колац.

Православна црква Св. Прокопија у Високом је саграђена 1857. године и припада Дабробосанској митрополији.

На Берлинском конгресу јула 1878. године Велике силе дозвољавају Бечком двору да уђе са својом војском у Босну и Херцеговину, а да је након 30 година присвоји. Дешава се то да је један терор замјењен другим, јер су и Њемци наставили са терорисањем Срба. Почетком Првог свјетског рата аустроугарске власти су оснивале концентрационе логоре, гдје су интернирале Србе, и са простора Краљевине Србије, али и Босне и Херцеговине и некадашње Војне Крајине. У Добоју је био велики логор. Србска војска је ослободила Високо 10. новембра 1918. године. Између два свјетска рата Високо је имало мали напредак и ослобађало се заосталог оријенталог утицаја, административно је припало Дринској бановини у Краљевини Југославији.

Када је југославенска краљевина сломљена априла 1941. усљед напада Њемачке, Италије и сателита... Високо потпада под фашистичку Независну Државу Хрватску, гдје су усташе спроводиле геноцид над Србима, а на челу тог режима били су поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Преко милион и по Срба је усташка НДХ прогутала, а највише у логорима. Послије рата је тако нарушена национална структура у Босни.

У вријеме социјализма индустријализација је захватила све дијелове Југославије, па и Високо. Становништво се из руралних дијелова насељавало у Високо, које се брзо ширило.

Само два и по мјесеца након оснивања Странке Демократске Акције у Сарајеву, у градић Високо дешава се оснивачки скуп СДА општински одбор 6. августа 1990. године када је дошло десетине хиљада муслимана из долине ријеке Босне. Њихов циљ је био да подрже екстремистичку политику Алије Изетбеговића, дојучерашњег робијаша због шовинистичких ставова и дисидентског понашања.

На том скупу од локалних вођа присуствовали су: Мeхмeд Aлибeговић, Eсaд Дурajлић, Мeрсeд Шaхиновић, Рaшид Кaлотa, Aзиз Бротиja и др.

Наредне године, отпочела је страховита антисрбска и антијугославенска пропаганда сарајевских гласила који су се такмичили у вријеђању и пљувању својих комшија Срба уз сочне псовке и увреде не само на националној основи. Муслимански екстремисти су из дана у дан појачавали своје активности: провокације у школи, на послу, обиљежавање србских кућа, откази из јавних служби, узнемиравање телефоном и сл.

Према попису становништва из 1991. године, Високо је имало око 14.000 становника, од чега 73% муслимана, а 21% Срба...

Поред тога, врхушка СДА странке почела је и са стварањем паравојних формација, које су и у Високом отпочеле своје патроле и малтретирања грађана србске националности. Да би у прољеће 1992. године постављани полицијски пунктови за контролу уласка и изласка из града.

Ратно предсједништво Општине Високо формирано je 6. априла 1992. године, који су чинили: Кенан Јусуфбашић (предсједник), Нусрет  Шахиновић, Рашид  Калота, Мерсед  Шахиновић,Невзад  Сирчо, Абдулах Хоџић, Вехид Шахиновић, Халид Ченгић и Хилмо Неимарлија. Начелник полицијске управе и Центра јавне безбједности постаје Нугдим Вранац. Отпочела је и мобилизација муслиманског живља у височкој општини, супротно законима СФРЈ.

Припадници ЈНА који су били смјештени у двије касарне из дана у дан су доживљавали провокације и увреде. Јединице ЈНА су отпочеле повлачење из касарни средином априла 1992. у складу са споразумима Београда и Сарајева, за који је гарантовала Европска заједница. Тако је србско становништво у долини ријеке Босне, па и Високом остало без икакве заштите. Постојали су и неки преговори представника СДС и СДА о томе да се смање тензије у Високом, али муслиманима је то само била варка и замајавање Срба.

Од 3. маја 1992. године у Високом отпочињу оружана дејства, које су вршиле муслиманске полицијске и (пара)војне формације, по налогу цивилних власти.

ЗЛОЧИН

У заповједништву Територијалне одбране Високо средином јуна 1992. се окупљају представници цивилне, полицијске и паравојне власти, односно ткз. Кризног штаба који су попуњавали прваци Странке Демократске Акције (СДА) и команданти оружаних група. Издата је наредба о етничком чишћењу височке општине од србског становништва, која је заправо пренесена директива из Сарајева.

На овом састанку су између осталих били:

• Хасан Ченгић, високи функционер СДА и близак сарадник Алије Изетбеговића
• Кадир Јусић, бивши официр ЈНА и дезертер, командант ТО Високо, касније бригадни генерал ткз. Армије БиХ
• Сулејман Врањ, бивши официр ЈНА и дезертер, касније официр паравојне формације ткз. Патриотиска Лига, потоњи генерал А.БиХ
• Вехид Хећо, пријератни инжињер у ТЕ "Какањ", члан ткз. Кризног штаба у Високом
• Хидајет Алић, командант локалне групе "Зелених Беретки"
• Асим Хамзић, припадник СЈБ у Високом и исљедник у височким логорима за Србе
• Митхат Зубача, криминалистички инспектор у СЈБ у Високом, који је уништавао и скривао доказе о злодјелима над Србима

Ноћ прије напада оружане групе муслиманских паравојних снага (МПС) су распоређене према договореним плановима у мјесту Коложићи, брдско насеље које је предграђе Високог. Коложићи су имали муслиманску већину, односно Срба је било 35% становништва.

Ујутро 20. јуна 1992. МПС су блокирале ово брдско село и направљен је обруч, како би се извршио "претрес", тј. лажна акција проналаска наводног оружја код Срба. Локално муслиманско становништво је највећим дијелом помагало нападаче и откривали су им тајне путеве, како жртве не би могле да побјегну.

На имање Вуковића дошао је капетан Нисет Рамић звани "Минђуша"... био је тад командир одреда за специјалне намјене у Територијалној одбрани Високо. Он је са својом групом диверзаната изводио и "хапсио" чланове породице Вуковић: Драгиња, Бошко, Здравко, Рајко, Јеленко и Миодраг.

Рамић је испаљивао рафале метака из полуаутоматске пушке, односно стријељао цивиле без икаквог разлога. Ријеч је о цивилима, који нису били припадници никакве оружане формације, нити су имали код себе икакво оружје. Они су падали једно преко другог као снопље.

Након стријељања довезен је камион ТО Високог и лешеви су бачени на камион и одвезени на непознату локацију. Убиство Вуковића је међу убицама пропраћено као весеље и добро одрађен посао. Похвале, па чак и новац за то добили су од Хасана Ченгића.

Једини свједок овог морбидног злочина јесте Неђо Вуковић, који је скривен у штали посматрао шта се ту десило. Рамићеви бојовници су улазили и у шталу да виде има ли још кога, али нису пронашли никога. Неђо Вуковић се искрао са имања, када је већ пала ноћ и отишао у сусједно село гдје провео 15 дана код комшије који га је скривао. Касније се успио пребацити на територију под контролом ВРС и тако се спасио сигурне смрти.

ИМЕНА ЖРТАВА

1. Бошко Вуковић (65) - деда
2. Драгиња Вуковић (68) - баба
3. Рајко Б. Вуковић (43) - син
4. Миодраг Р. Вуковић (23) - унук
5. Јеленко Д. Вуковић (30) - рођак
6. Здравко Вуковић (46) - рођак

НАКОН ЗЛОЧИНА

Сем Коложића, тих дана Рамић је са својом групом убијао још цивила србске националности.

Крајем јуна 1992. мноштво Срба, тј. преко 3.000 се присилно исељава са општине Високо, јер су били мањина и у страху да им се не понови страдање од муслиманских паравојних формација, које су већ претрасали србске куће и имања, те правили јаде. Да не би дочекали стратишта као њихови преци, многи Срби из Високог и околине се принудно исељава и напушта своја имања и домове.

По завршетку грађанско-вјерског рата у БиХ, крајем 1995. Високо је остало у саставу Федерације БиХ. Ово је значило да је повратак Срба у завичај готово немогућ јер је правно-бирократски систем стварао велике проблеме. Такође и локално муслиманско становништво је имало непријатељска осјећања.

Лешеви Вуковића јесу пренесени на градско гробље у Бијељеину, јер се Неђо ангажовао да му не би скравили гробове најмилијих.

Када је Нисет Рамић из затвора 24. октобра 2002. године, дао сарајевском листу Слободна Босна интервју везано за његове злочине и наредбе, децидирано је навео да је добио похвале од Хасана Ченгића. Како је сам Ченгић тада био високо позициониран у администрацији Федерације БиХ, он је негирао да уопште познаје Рамића.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Судски процес за овај злочин је покренут октобра 2006. године када је Тужилаштво БиХ подигло оптужницу против Нисета Рамића из Горње Сеоче. Тада је Рамић успоставио контакте и са Хашким истражитељима, што је забринуло Сарајево. Другостепена пресуда је донета крајем наредне године, у којој је Рамић проглашен кривим и судски поступак је обједињен са злочином у Хлапчевићима, пошто је и тамо убио четворо цивила. Утврђена му је јединствена казна од 30 година робије.

Затворске дане је почео да издржава у КПД Зеница.

Нисет Рамић у судници

Занимљиво је то што је Рамић на суђењу признао кривицу и навео имена са којима је правио планове... Тако је Хасан Ченгић упао у неприлике и говирио како он Рамића и не познаје. Рамић је иначе једина особа која је процесуирана од зликоваца, иако је у самом злочину учествовало десетак припадника МПС, а у планирању и осмишљавању најмање још толико.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О овом ужасном злочину до данас није снимљен ниједан документарни филм нити је објављена било каква књига. Генерал Цвјетко Савић је публиковао књигу "Свједоци говоре", у коме је само поменуто ово ратно злодјело.

Такође, на јужнославенском простору није познато да је одржана нека трибина, округли сто или јавни скуп о етничком чишћењу у општини Високо.

ЗАКЉУЧАК

Коложићки злочин је само једна карика геноцидног ланца који се током деведесетих година 20. вијека обрушио на Србе у Босни и Херцеговини.

Циљ врховне муслиманске тројке: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић јесте да се етничи очисти не само подручје Високог и Сарајевске регије, већ и читаве Босне и Херцеговине. Исламска декларација је написана још 1970. године, због чега је Изетбеговић и робијао неколико година. Управо је то био модел стварања етнички и вјерски чисте самосталне БиХ издвојене из Југославије.

Муслиманско друштво никада посље Другог свјетског рата није прошло кроз денацификацију и дефашистизацију, јер Брозови комунисти су децнијама градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Хрвати и муслимани су кришом васпитавали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осјећањима, а такође су се притајили и сачекали промјену геостратешких прилика у Европи. Тада им је помогао НАТО пакт у остварењу својих морбидних планова.

С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање СФРЈ, тешко је вјеровати да ће сви одговорни за оваква недјела одговарати, било у одјелу или са оружјем у руци. Тада би мозаик рата у БиХ добио потпуно другачији смисао и карактер.