Халид Човић (1953-2025) је био муслимански полицајац, који је био активни учесник у растурању Југославије деведесетих година 20. вијека, као и ратовима који су произашли на тлу исте.

Он је прије ратних дешавања у Босни и Херцеговини био припадник Министарства унутрашњих послова који је радио на обезбеђивању Централног затвора у Сарајеву. Пензионисан је 1990. године. Почетком 1992. године ставља се на располагање паравојним формацијама и организује илегално наоружавање муслиманског становништва у западним дијеловима града Сарајева, односно општини Хаџићи, гдје је живио.

Формирањем конентрационог логора "Силос" у насељу Тарчин, бива постављен за замјеника управника тог казамата, који је био један у низу муслиманских мучилишта за Србе на сарајевском региону. Августа 1994. преузима управљање над "Силосом" од Бећира Хујића све до почетка 1996. године.

ДКЛ "Силос" је према свједочанствима преживјелих логораша био лабораторија за испитивање људске издржљивости гдје су припадници Девете брдске бригаде ткз. Армије БиХ вршили брутална и морбидна мучења Срба. Сем мушкараца ту су злостављане и жене, а било је заточеника који су били малољетни. Заточеници су било довођени највећним дијелом из западних дијелова града Сарајева. Број утамничених је био преко 600 Срба.

Халид Човић је осуђен пред Државним судом БиХ 2021. године на пет година затвора због ратних злочина у логору Силос, као и нечовјечног постпупања према затвореницима.

Умро је 2025. године у КПД Војковићи, на издржавању казне. Сахрањен је сеоском гробљу Гривићи у општини Хаџићи.

Халид Човић, од оца Зилка рођен је 30. аугуста 1953. године у селу Гривићи, општина Хаџићи. Сем њега, његови родитељи имају још два сина, односно Халид има два брата: Фадила и Касима.

Одрастао је међу исламизованим становништвом, док су његови преци углавном били припадници оружаних снага наци-фашистичке НДХ током Другог свјетског рата, служећи окупаторима раскомадане Југославије. Тако је и он сам васпитан у србомржњи и антијугославенским осјећањима, што је била редовна пракса међу муслиманским живљем у социјалистичкој Југославији.

По свршетку средње школе је постао припадник МУП Босне и Херцеговине, док му је радно мјесто било у Централном затвору на Џиџиковцу. Ту је радио као стражар на обезбеђењу двадесетак година, да би био пензионисан на самом крају осамдесетих година 20. стољећа. 

Халид се оженио Мухидетом, која му је родила синове Аднана и Сеада, као и кћер Мерсиху.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.

Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (прије свега Њемачке, Британије, Аустрије и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.

Оснивачка скупштина СДА, 1990

У Босни и Херцеговини на вишестраначким изборима побјеђује Странка Демократске Акције и Фикрет Абдић, успјешан привредник из Велике Кладуше. Милитантно крило СДА је врло одмах Абдића склонило у страну, док се муслиманска тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић питала за све и одлучивала о свему. Они су нашли савезнике у ХДЗ и Хрватима, јер су заједно жељели нестанак СФРЈ и Срба у БиХ.

Почело је илегално наоружавање средином 1991. и стварање паравојних формација "Зелене беретке" и "Патриотска лига", док је начелу те операције која се одвијала у строгој тајности био бивши пуковник ЈНА Сефер Халиловић. У општини Хаџићи, један од учесника тих криминалних радњи био је и Халид са својом браћом. Фадил Човић је био начелник СЈБ Хаџићи пред рат.

Ратни начелник и предсједник ткз. Кризног штаба у Хаџићима 1992. године био је Мустафа Ђелиловић, перјаница партије СДА. Он је био на челу удруженог злочиначког подухвата, који је осмишљен у највишим круговима централе у Сарајеву. Врхушка СДА коју је предводио Алија Изетбеговић је осмислила план етничког чишћења Сарајева од србског становништва које је ту вијековима обитавало.

Муслимански прваци доносе одлуку у прољеће 1992. године да се пољопривредни силос у Тарчину претвори у логор, што је учињено 11. маја. Први затвореници су били војници ЈНА који су заробљени након напада на оближњу касарну ЈНА у Крупи. Халид Човић је ту постављен одмах за замјеника управника. Врло брзо су почели противзаконито доводити Србе цивиле.

Тарчин, улица 27. јула бб

Брутална мучења и свирепа иживљавања муслиманских стражара достилала су ниво амплитуде баш у ДКЛ "Силос". И сам Халид Човић је учествовао у пребијању и злостављању затвореника. Зна се да је Халид Човић лично убио најмање шесторо Срба. Међу логорашима је било и жена, које су такође имале сексуална напаствовања, односно силоване су више пута.

Услови који су били у ДКЛ "Силос" могу се мјерити са најпознатијим логором у Европи - Аушвиц. Храна је била лоша, љекарске његе није било. Купања и промјена одјеће једном мјесечно. Затвореници су бивали одвођени на копање ровова за интерес ткз. Армије БиХ или тешке физичке послове. Умјесто тоалета, била је једна канта гдје су затвореници вршили нужду. 

Контакт са спољним свијетом није био дозвољен, а неколико пута долазили су представници Међународног Црвеног крста, којима логораши нису смјели рећи какву тортуру трпе годинама, јер су увјек ту били стражари. Пакете су логораши добијали у почетку прве године, касније нису, јер им је све отимано.

Познато именом и презименом, у Силоском логору је убијено или нестало 25 Срба.

Халид се затвореницима у Силосу често наругивао "Само Силос Србина Спашава". Позната је чињеница да је тешко пребијао Драгана Вуковића, јер је овај носио надимак "војвода".

Халид Човић је у љето 1994. године постао управник ДКЛ "Силос", јер је смјењен Бећир Хујић. На тој позицији је остао све до краја, односно 27. јануара 1996. што ће рећи да је Силоски логор радио и два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни уговор. Мноштво затвореника ДКЛ "Силос" је расељено широм свијета, а визе за треће земље је платио арапски лоби, како не би било свједока УЗП и етничког чишћења.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Иако је број осумњичених за учествовању у УЗП био далеко већи, Тужилаштво БиХ је поднијело током 2011-2015 кривичне пријаве против неколико припадника ткз. Армије БиХ, као и општинских функционера у Хаџићима. Међу њима се нашао и Халид Човић. За ово суђење је владало велико интересовање и ван граница БиХ, док је преко 120 свједока изведено пред суд.

У првостепеној пресуди 5. јула 2018. године, Државни суд БиХ је прогласио Халида Човића кривим за ратни злочин, као и злочин против цивилног становништва. Казна је гласила шест година затвора. Другостепена пресуда је објављена 10. јуна 2021. године, по којој је потврђена кривица, али је казна смањена на пет година затвора.

Халид Човић је у моменту другостепене пресуде оболио од карцинома, па је добар дио издржавања казне провео у инвалидским колицима у КПД Војковићи.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Медији су јавили да је 7. маја 2025. године Халид Човић умро у 73. години живота. Иза себе је оставио бројну фамилију и потомство.

Сахрањен је у родном селу два дана касније на сеоском гробљу.

Муслимански живаљ у Сарајеву Халида Човића доживљава као хероја и идола нације, који се "борио против агресора", односно "помогао стварање домовине", без обзира што је Халид осуђен за тешка кривична дјела. Поента је што наратив о грађанско-вјерском рату не смије бити промјењен, јер би то озбиљно нарушило темеље постдејтонске БиХ која је колонија САД и Европске уније.