У 75. емисији Разбуђивање гостовао је Милан Милаковић, заљубљеник у фолкор и традицију, односно насљеђе славонских Срба.
Милан Милаковић је Србин, рођен 1962. године у селу Пушина, код Ораховице подно Папук планине. Ово мјесто је било касних осамдесетих година 20. вијека већински србско са преко 95%.
Његова мајка је била чланица локалног сеоског КУД-а (а и добар дио фамилије), са којима је често путовала седамдесетих година, не само по Славонији и Билогори, већ и друге крајеве бивше Југославије. То је и код њега од малих ногу створило љубав према народној традицији и стваралаштву. Заволио је још тада тамбурицу и хармонику. И сам је ишао на сеоска прела и дружио се са људима без обзира на националну припадност.
Када је завршио школу и одслужио редовни војни рок, запослио се у свом месту, гдје је радио у Матичном уреду и водио матичне књиге, као и документе везано за Народну одбрану и Друштвену самозаштиту. Такође, био је и предсједник сеоске омладине у Пушини.
Вријеме своје младости Милаковић памти по добром животу, јер су људи око њега радили и борили се за боље сутра. Нико није био ни гладан ни жедан, а имали су свега као у причи: своје куће, имања, винограде. воћњаке, баште, њиве. Свадбе су биле недјељом и то у кући тј. дворишту младожење, а трајале су по неколико дана, гдје су сватови пјевали, играли и радовали се склапању брака младенаца. У њиховом селу се чак славила и Србска Нова година, православни Божић и Васкрс, кирбај (вашар) за Духове.
Невоље су почеле у прољеће 1990. године када су у СР Хрватској побједили Фрањо Туђман и његова милитантна странка ХДЗ на изборима. Тензије и непријатности је осјетио на већ на сједници Скупштине Општине Ораховица гдје су њега и остале Србе шиканирали.
Такође у јесен те године сједнице СО Ораховица су одржаване под полицијском стражом гдје су полицајци имали калашњикове и ручне бомбе као "стандардно" наоружање. Била је то уствари не само пријетња, већ и порука свим Србима шта их чека.
У прољеће 1991. године у сусједним селима са хрватским становништвом направљени су контролни пунктови на цестама улазу-излазу, а такође ницали су и џакови са пријеском одакле су вирили митраљези, што је био јасан знак да је рат пред вратима. Ово је изазивало неугодан дојам код Милаковића и страх, јер он и његови мјештани нису жељели оружане сукобе. Вјеровали су у опстанак СФРЈ или ако мора Хрватска да се одвоји да ће они остати своји на своме.
Међутим 11. августа 1991. године на почетку њиховог села код мостића је неко запуцао рафалном паљбом на патролу МУП-а Хрватске, када је било убијених и рањених полицајаца. И након 32 године, Милан Милаковић одговорно тврди да је то нико није урадио из Пушине, већ да је то неко са стране, односно да је засједа намјерно направљена од сигурносних служби (вјероватно из Загреба), како би локалне Србе оптужили као кривце. Требало је заправо створити некакву основу за прогон србског становништва у том крају.
Већ 13. августа креће затварање села Пушина, јер су основало страховали од могућих упада или некакве освете. Нико више није ишао на посао. Његовом куму су Хрвати одузели аутобус у Ораховици, па више ни тако није могло да се вози.
Милан Милаковић већ 15. августа 1991. добија из СО Ораховице ријешење о престанку радног односа, народски речено "добија отказ", јер се није појавио на послу у Општини Ораховица. Парадокс само по себи, јер су подигнуте барикаде, а кретање је било свима ограничено. До краја тог мјесеца Хрвати су оштетили далековод, па нису више имали струје у селу. Замрзивачи, фрижидери више нису вриједили ничему. Кувало се и пекло на дрва, а увече су палили свијеће. Створена је једна тешка ситуација којој се није надзирао крај.
У Пушини је постојало ловачко друштво, гдје су имали ловачког наоружања са дозволом. Стизале су пријетње из Ораховице о одузимању. Од тог момента Милаковић није спавао код своје куће.
О Другом свјетском рату и геноциду над Србима се причало и у срећна времена, односно током шездесетих и седамдесетих година у Пушини. Међутим, када је нови рат закуцао на врата деведесетих година, старији мјештани су еволуцирали тужне успомене и причали о Павелићевим злогласним одредима у униформама НДХ, концентрационом логору Јасеновац, покољу у Воћину, злодјелима у Каменској...итд.
Милаковић има запажање, да је његова родна Пушина горјела у сваком рату, јер су стално били мета због своје националне и вјерске припадности.
Током октобра и новембра 1991. око Пушине је било спорадичне пуцњаве и инцидената.
Дана 12. децембра направљен је један састанак, гдје је била тема исељавање села са женама, старцима и дјецом. Хрватске паравојне снаге су тада већ очистиле Воћин и зашли Пушини иза леђа. Међутим, наредног дана је стигло обавјештење да сви морају да се пакују и иду за Босну (тамо се у том моменту није водио рат). Укупно је 24 села прогнано за само један дан, односно поподне.
Десетак мјештана је остало упркос свему у Пушини, један је убијен остали су заробљени и послати за БиХ. Милаковићева кућа је опљачкана одмах, али је запаљена два мјесеца касније, у фебруару 1992.
Одштету за уништену породичну кућу никада није добио јер је хрватски правосудни систем направљен тако да никада ништа не врати Србима.
И сам Милан Милаковић је био у колони прогнаника који су тако започели своје тужне избјегличке дане. У бијегу је наишао на наишао на колоне преврнутих возила, гдје је видио трактор свога оца. Своје родитеље је срео послије три дана у Бос. Градишки. Упућени су преко Теслића у Бањалуку, а одатле на Дивчибаре код Ваљева. Био је више гладан него сит и жељан свега.
Судбина га је одвела у Вуковар крајем маја 1992. године, када је РСК већ била формирана. Тамо је добио посао и неколико година радио у Општини. Град на Вуки му је остао у најљепшем сјећању. Крајем 1997. напушта Сремско-Барањску област и досељава се у Батајницу, гдје се скрасио.
Више од 20 година је члан Изворне групе "Славонија у срцу".