Логор Кулине је хрватски војни затвор у Шибенику у коме су сем ратних заробљеника довођени и Срби цивили раних деведесетих година 20. стољећа када је трајао процес растурања Југославије и ратови на тлу исте.

Овај казамат смрти је направљен у бившој касарни Југославенске Народне Армије, пошто су техника и људство извучени из ње крајем 1991. године, па су одмах у те просторије ушли припадници хрватске паравојске.

У шибенске Кулине су довођени односно утамничени припадници оружаних снага РСК, али и Срби цивили из разних крајев Хрватске, највише Далмације. Мучења која су касније преживјели давали истражним органима јасно говоре да су њихове муке имале све облике садизма: премлаћивање, силовање, изгладњивање, жеђ, ударање главом о зид, електрошокови...итд.

Према незваничним подацима, Кулински логор је имао више стотина логораша, међу којима је било и жена. Сам логор је био у надлежности 72. бојне (батаљона) војне полиције.

Хрватске власти упорно сакривају овакве вести и не дозвољавају било какве информације око тога, јер би се на тај начин јасно увидјела злочиначка улога Туђмановог режима и врхушке ХДЗ. Тиме би мозаик ткз. Домовинског рата био значајно промјењен, тачније видјело би се да и Срби имају жртве.

Једино ко је проговорио јавно о овим злодјелима јесте бивши војни полицајац Марио Баришић, командант Војне полиције РХ у Шибенику. Не само војни, већ и политички врх читаве Хрватске, па чак и опозициони лидери су били упознати са страхотама Кулинског логора, али ништа није учињено да се то зло заустави.

Иначе, Кулине су само један од 220+ логора колико их је било у Хрватској у првој половини 1990-их година, под контролом Туђмановог режима.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

ОСНИВАЊЕ

Крајем новембра мјесеца 1991. године, хрватске власти у Загребу су потписале примирије са Генералштабом ЈНА у Београду. Ово је имало и неке договоре у смислу да се Југославенска Народна Армија повуче са територије СР Хрватске. Наредних недјеља је кренило извлачење људства, технике и свих покретних ствари са јадранске обале, односно Ратна морнарица је прекомандована у Црну Гору.

Пошто су припадници ЈНА званично и напустили своју бившу касарну, у тај објекат поред луке Мандалина, улазе припадници хрватских паравојних снага, тачније 72. батаљон Војне полиције, при Четвртој гардијској бригади "Пауци".

Како се борбена дејства у СР Хрватској нису стишавала, већ су се распламсавала, то су у војном врху одлучили да направе тј. формирају још један логор за нове заробљенике, пошто је дотадашња Лора у Сплиту већ била пуна.

УПРАВНИЦИ И МУЧИТЕЉИ

• Дамир Боршић, од оца Ћирила и мајке Резе (р. Ферић). Рођен 29. јануара 1956. године у Загребу. Његово пребивалиште је у мјесту између Шибеника и Биограда, Пировац, ул. Задарска бр. 56. По националности је Хрват и држављанин РХ. Ожењен је Бранком и има двоје дјеце, синове Крешимира и Славена. Има средњу стручну спрему, већ је био осуђиван. Боршић је био заповједник логора током 1993.
   
• Твртко Пашалић, од оца Ивана и мајке Марице Пашалић (р. Бокшић). Рођен 27. јуна 1956. у Дерветни (БиХ). Пребивалиште има у Шибенику, ул. Краља Томислава бр. 15а. Хрватске је националности и држављанин је РХ. Има двоје дјеце и ожењен је. Има ВСС, средњег имовинског стања.
   
• Жељко Маглов, од оца Пашка и мајке Веселке (р. Јелић). Рођен је 30. јануара 1960. у Шибенику. Његово пребивалиште је у Сплиту, ул. Игњатија Боба бр. 16. По националности је Хрват и држављанин је РХ. Ожењен је и има двоје дјеце. Има вишу стручну спрему, а био је осуђиван.
   
• Милорад Пајић, од оца Јосипа и мајке Јакице (р. Бумбак). Рођен је 12. јуна 1960. у Шибенику. Има пребивалиште у Јадртовцу, мјесто између Шибеника и Примоштена, ул. Кланац бр. 1. Ожењен је и има четворо дјеце. Завршио је средњу школу.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

Приликом агресије хрватских оружаних снага на село Нос Калик 2. марта 1992. испод Националног парка Крка, заробили су преко 20 припадника Војске РСК. Сви су спроведени у логор Кулине. Међу њима су били: Бранимир Скочић, Никица Скочић, Рајко Скочић, Милан Скочић, Бошко Скочић, Здравко Скочић, Бранко Скочић, Никола Скочић, Петар Скочић, Дамир Калик, Драган Калик, Марко Калик, Душан Калик, Бошко Калик, Бранко Зељак, Перо Зељак, Јован Зељак, Ђино Зељак, Мирко Миловац, Милорад Ђуричић и Војкан Живковић.

У просторијама (2х3 метра) војног затвора свакодневно се дешавају психо-физичка злостављања ратних заробљеника, супротно Женевским конвенцијама о рату.

Стражари су своје умоболне пориве показивали тако што су заробљенике тукли ногама, рукама, односно гуменим палицама, пушчаним кундацима, дрвеним летвама, металним штанглама, жичаним кабловима. Ударце су добијали по глави, врату, кичми, рукама, ногама, па чак и међуножју. Добар дио затвореника је прошао "забаву" електро шокова, чиме су се мучитељи посебно наслађивали и смијали.

Бестијално иживљавање је ишло до тога да су логораши у затворском кругу морали да трче са врећема од 50 кг, уколико би неко пао на земљу добијао би батине. Морали су бити голи и боси на мокром поду, те пуштали им струју, док ови језиво вриште од болова.

Готово сваки логораш у Кулинама је добијао пријетње смрћу, тако што му је стављан нож под грло или пиштољ у уста.

Заробљеници су присиљавани на међусобне сексуалне односе. Међутим, било је и жена у Кулинском логору, па су и оне силоване више пута. Такође, тјерали су и жене да имају полни однос са заробљеницима.

Један од најсуровнијих батинаша према Србима у Шибенику био је Жељко Маглов. Њему је мајка Србкиња и сви такви из мјешаних бракова су морали пред колегама и надређенима да се доказују.

Међу мучитељима који су долазили у казамат Кулине, према свједочењима био је и кошаркаш Невен Спахија.

Делегације Међународног Црвеног крста су у шибенски војни затвор - Кулине дошле свега двапут. Оба пута су логораши морали да лажу како им је добро, а повреде су задобили усљед пада са степеништа.

СВЈЕДОЧАНСТВА

Свједокиња Марија Клисурић је на суђењу изјавила сљедеће:

“Чувaлa сaм блaго (стоку) нa ливaди кaдa je дошлa хрвaтскa воjскa са црним трaкaмa око глaвe. Рeкли су нaм дa нe бjeжимо, инaчe ћe нaс убити. Душaну J. избиjeни су зуби. Одвeли су нaс у ћeлиjу у Кулинe вeличинe двa сa три мeтрa. Били су ту Душaн и другa М. К.

Прву ноћ нaс нису дирaли, другу ноћ су нaс тукли и приjeтили дa ћe нaс зaклaти. Долaзили су Пeришa и Дулишa, први je био мaњи, с црном косом, a други с плaвом. Улaзили су у ћeлиjу, гaсили свjeтло.

Пeришa мe тукaо пaлицом, стaвљaо пиштољ у устa и нож под врaт. Ноћу су долaзили по мeнe у ћeлиjу и водили мe у собу прeко путa. Гaсили би свjeтло, скинули мe до голa. Шутjeли су и силовaли мe нa поду или нa сjeдaлици. Морaлa сaм лизaти нeчиjи сполни оргaн. Aко нe би то нaпрaвилa, прeбили би мe. Кaдa сaм то рaдилa, поспрejaли би ми очи дa ништa нe видим.

Сjeћaм сe дa je то jeдном трaжио jeдaн дeбeли мушкaрaц. Силовaли су мe дeсeтaк путa. Кaдa би мe одводили ja бих кричалa. Нисaм моглa плaкaти jeр нисaм имaлa сузa, aли сви су мe могли чути у зaтвору”.

Свједок и жртва, Војкан Живковић је у судском процесу кулинској четворки, дао сљедећи исказ:

"Након заробљавања доведени смо у Шибеник, гдје су нас спровели у војни затвор. Тукли су нас многи стражари, али су се истицали: Дамир Боршић, Жељко Маглов, Твртко Пашалић и Милорад Пајић. Мучење струјом је изгледало тако што су нас прикључивали на индукторски телефон под напоном.  По дворишту смо морали носити вреће са теретом (пијеском) преко 50 килограма. Мене су ставили у неку самицу, гдје нисам имао ни кревет, па сам спавао на голом бетону без покривача. Хране смо добијали, али је то било врло мало и често лошег квалитета...бајато и ускисло, од чега смо добијали пролив.

Када су долазиле делегације МЦК да нас виде, нисмо смјели рећи праву истину, јер се иза леђа мрштили стражари и показивали на пендрек или нож. Прије доласка новинара или неке делегације нас би мазали пудерима и кремама да забашуре маснице и подливе, посјекотине и ране.

Било је то невиђено понижавање недостојно било каквих услова за живот...".

Свједок Милорад Ђуричић, који је на Жупанијском суду у Сплиту дао овакав исказ:

"Довели су нас у Кулине... и одмах је усљедило батинање. Били су то Маглов Жељко и Пајић Милорад... ударце смо добивали по глави, рукама, ногама, леђима. Највише су нас тукли пендреком.

Једном су ме натјерали на сексуални однос са мушкарцем - Рајком Скочићем. Нисам хтио пристати на хомосексуални однос и хтио сам се убити. Тражио сам пиштољ од Маглова и он ми је одмах дао. Када сам прислонио пиштољ на сљепочницу и потегнуо сам обарач, али је шанжер био празан, док су се стражари смијали.

Нисмо могли редовито да се купамо. Када би до тога дошло, пуштали би нам јако хладну воду или пак врелу...

Стражари су често доводили Хрвате цивиле из Шибеника и околице да нас туку. Они би то већином радили са жичаним кабловима од струје. Смијали су се и уживали да туку 'ћетнике'...".

Жртва Душан Калик, је такође успио да преживи и свједочи овако:

"...у Кулинама су нас тукли највише Боршчић и Милорад Пајић. Најљепша забава им је била струја, да нас прикључе на индукторски телефон, а како смо испуштали језиве крике, онда би нам крпе неке набијали у уста. Смијали би се све вријеме док смо ми падали у несвијест. Мени се лице деформисало од тога. Такође знали су нам струјне жице везати за генеталије, што би било још болније.

Хране смо добивали врло мало, недовољно, а лошег укуса...заправо одвратног. Нису ми дали да се окупам.

Када сам рекао да сам дијабетичар и да болујем од шећерне болести онда су ме прозвали 'шећерко'. Нисмо имали никакву медицинску његу нити сам добивао довољне количине инзулина. И мене су тјерали да носим вреће са пијеском по логорском кругу.

Једне прилике ме Боршић извео из ћелије и довео до дока. Натјерао ме да скочим у хладно море, а потом ме затворио у самицу са тако мокром одјећом, након чега сам се прехладио. Нисмо имали контакт са спољним свијетом.

Очевидац сам хомосексуалног односа између Милорада Ђуричића и Рајка Скочића, било ми је језиво гледати.

Пред делегацијама МЦК морали смо лагати да је све уреду, а да су нам озљеде од пада на стубиште...".

Жртва Бранимир Скочић је истражним органима казивао овако:

"...тукло нас је много стражара, све припадници хрватске војске. Четворицу смо добро запамтили: Маглов, Пајић, Пашалић и Боршић. У прва три дана су се буквално иживљавали над нама. Дан-ноћ су трајале батине и то по сменама, када се једни уморе, онда долазе други и тако у круг.

Управа логора је то све знала и надгледала. Нисмо добијали храну и воду то вријеме. Струјом су нас мучили до изнемоглости...

Тјерани смо да носимо тешке вреће...и до 80 кг. Ко би пао на земљу одмах би га тукли...".

ЗАТВАРАЊЕ

Логор Кулине је затворен крајем 1993. године и то усљед притисака међународне заједнице на Републику Хрватску.

Број утамничених Срба који су прошли кроз шибенски казамат смрти је до данас неутврђен.

О дешавањима и мучењима у шибенском логору Кулине извешћени су: Мате Лаушић, начелник Управе Војне полиције, као и Антонио Лекић директор Сигурносно-информативне службе.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

На мјесту некадашњег логора Кулине, 2012. године је саграђен туристички хотел. Никада ниједном таблом није означено да се ту налазио конц. логор.

Такође, ниједна трибина или округли сто нису одржавни на тему Кулинског логора, на бившем јужнославенском простору.

Свједок ужаса: Марио Баришић

Марио Баришић је 1997. у интервјуу који је дао новинарима листа Слободна Далмација описивао мноштво ужаса које је видио својим очима, а такође је навео како су током рата у Хрватској добијали наређења од претпостављених да активирају минобацачке гранате изнад зграде Војне полиције. Након тога би долазили медији који би преносили лажне информације и сликали како "србо-ћетници гранатирају Шибеник".

Иначе, и по завршетку рата у Хрватској мноштво људи није смјело јавно да прича о томе шта су видјели или знали о дешавањима у Кулинама и околини. Сви су се плашили за личну сигурност и своје породице.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О мучеништву кроз које су Срби прошли раних деведесетих година у шибенским Кулинама није написана ниједна књига.

Такође, није познато да је снимљен било какав документарни филм, са тематиком овог ужасног мјеста.

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

Жупанијски суд у Сплиту је 8. марта 2011. године пустио на слободу четворицу припадника 72. батаљона ВП: Твртко Пашалић, Жељко Маглов, Милорад Пајић и Дамир Боршић...да се бране са слободе, упркос томе што су осумњичени за тешка кривична дјела.

Жупанијско државно тужилаштво је 13. јануара 2012. подигло оптужницу против Дамира Боршића и Милорада Пајића.

Иако је Жупанијски суд у Сплиту намјерно вршио опструкцију у предметима против Боршића и Мирослава Перише, Врховни суд Хрватске је вратио поступак на поново вратио на снагу. Они су 29. марта 2017. у првостепеној пресуди проглашени кривим за ратне злочине над цивилима, вишеструко силовање, психо-физичко насиље.

Осуђени су на двогодишње казне затвора, иако је према хрватском закону за такве ствари минимална казна 5 година робије. Судија у овом предмету била је Ивона Рупић, која је овако бизарну казну образложила велиим протоком времена и да су окривљени и породични људи.

Жртва сексуалног иживљавања је свједочила путем видео линка, али она никада није добила статус жртве нити је икада остваривала права на основу Закона.

Другостепена пресуда није донесена.

Дамир Боршић је умро 24. децембра 2020. и сахрањен на шибенском католичком гробљу Св. Ивана Коњеврате. Тиме је обустављен поступак против њега.

Ново суђење је покренуто тек 21. априла 2023. пред Жупанијским судом у Сплиту, на коме су се нашли: Твртко Пашалић, Жељко Маглов и Милорад Пајић. У међувремену је Жељко Маглов био у Финској, гдје је слободно живио и радио. Предсједник судског вијећа бива Миле Ребић. Оптужени су негирали кривицу.

ЗАКЉУЧАК

Логор Кулине у Шибенику су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђмановог режима у посљедњој деценији 20. стољећа.

Циљ Фрање Туђмана и првака ХДЗ власти је био да Срби нестану не само из Далмације, већ и цијеле Хрватске. Овако нешто је могуће јер Брозов режим током постојања СФРЈ никада није адекватно извршио процес дефашистизације и денацификације, као што је након Другог свјетског рата то урађно у Италији и Њемачкој. Хрвати су све вријеме рата имали подршку земаља НАТО пакта, односно: Њемачке, Канаде, САД, Велике Британије, Француске, Шпаније, Холандије... јер су они на Југославију гледали као на србски бастион који се морао уништити, пошто су у Србима гледали "мале Русе".

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије, као и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од хрватских злочинаца адекватно одговарати за своја злодјела, укључујући и логор Кулине.